Povratak Vuka Draškovića i sudbina SPO-a više zavise od toga šta će da uradi DOS nego šta će da urade oni sami

      Mi smo od onih koji su, braneći to što se nikada izdati ne sme, i gubili, privremeno odstupajući preko Albanije i na Krfu se, pod maslinama i šatorima, oporavljali, da bismo se, preko Soluna, nezadrživo vratili i oslobodili otadžbinu."
       Ovo su reči Vuka Draškovića na poslednjem, u nedelju održanom, Saboru SPO-a. Spremaju se da u neodoljivom jurišu, u vidu prevremenih izbora koje su zatražili, probiju front DOS-a i usput pregaze parlamentarnu opoziciju SPS-SRS, iznudivši bezuslovnu kapitulaciju.
       Srbi su, po opštem uverenju, te 1918. godine zbilja napravili čudo kakvo se ne dešava nijedanput u sto godina, ali, SPO-u za utehu, za njih neće biti potrebno baš toliko čudo. Politička vaskrsnuća se dešavaju. Doduše, pod određenim uslovima.
      
       Bolji od goreg
       Politička istorija pamti mnoge slučajeve političara koji su se, teško poraženi, kasnije trijumfalno vraćali. Ričard Nikson je poražen 1960. od Kenedija, da bi, osam godina kasnije, postao izabrani predsednik SAD. A ima mnogo onih koji očekuju da se duel kandidat Buš - Gor ponovi i 2004, godine, ovoga puta u korist prošle godine poraženog Gora.
       Slobodan Antonić, politikolog, ukazuje na primere i nama bliske i nama udaljene koji pokazuju da se to dešava. U Kneževini Srbiji, dva "mandata" imao je Miloš Obrenović. U Kini, Deng Sjaoping je imao čak dva povratka. Ali, nama geografski i politički najbliže, u Rumuniji, Jon Ilijesku se iznova ispeo na politički vrh nakon što je jednom, na izborima, sa njega uklonjen. "Istina, to se dogodilo jer je njegov protivnik bio krajnji desničar, čovek koji je pretio da će Rome da pozatvara na stadione, što znači da politički povratak zavisi od političke ponude. U nedostatku boljih, Rumuni su glasali za Ilijeskua, i to što je prethodno bio poražen u ovom slučaju, nije imalo uticaja", kaže Antonić.
       Pravila igre za gubitnike nisu ista u svim zemljama. U Engleskoj, poraz podrazumeva povlačenje sa čela stranke, dok je u Francuskoj Žak Širak preživeo nekoliko poraza dok nije došao na čelo države. Mi smo tek u formiranju naših pravila, ali se već sada slobodno može reći da se birači veoma vezuju za stranačke lidere i da najčešće rejting lidera određuje rejting stranke do mere da nekima, takoreći, stranke i ne trebaju.
       Preneto na naše prilike, kao i mnogo toga ostalog, sve zavisi od uspeha DOS-a. Kriza, siromaštvo, obeshrabrenje, kompromitacija popularne koalicije, pogodovaće njihovim političkim takmacima.
      
       Prevremeni izbori
       Zato su u SPO-u pregli da pokažu kako se to, u stvari, već i dešava. "Nisu demontirani eskadroni smrti", sudovi rade po diktatu, u organima vlasti i diplomatiji korupcija i nepotizam, mnogi bez posla, plate sve niže, cene rastu, lideri ne mogu ni oko čega da se slože a mediji isti kao u Sovjetskom Savezu pre Gorbačova." Ovako je govorio Vuk Drašković na već pomenutom Četvrtom saboru svoje partije.
       Vlajko Senić, u ime SPO-a, objašnjava zahtev za prevremene izbore: "Biračima treba dati priliku da prvi put u postmiloševićevskoj eri biraju stranke na osnovu njihove programske opredeljenosti", kaže. Programska opredeljenost, veruje Senić, formiraće na političkoj sceni i nove saveze, od kojih SPO dosta očekuje. "Nova Srbija je stranka koja ima praktično istovetan program kao i SPO", najavljuje Senić, "a razgovaramo i sa strankom Slobodana Rakitića".
       U SPO-u smatraju i da je DOS zakazao na polju privatizacije. Paralelno sa privatizacijom, ili možda i pre nje, treba da se obavi proces denacionalizacije i da se posle rata oduzeta imovina vrati naslednicima. "Javio se i vlasnik Beočinske cementare, koju je Vlada Srbije htela da proda ne pitajući nikoga", kaže Senić, a u tom smislu je i Drašković govorio na Saboru.
      
       Gubitnička varijanta
       Imamo, dakle, na delu stari dobri SPO, koji deli packe levo i desno i sve bi znao bolje. Međutim, kao i uvek, ničim ne pokazuje da bi umeo bolje. Koliko za primer, izlaganje Vuka Draškovića je naslovljeno kao "Izveštaj o radu stranke između dva sabora", ali to nije nikakav izveštaj nego više jedan govor o našoj crnoj dosovskoj stvarnosti koja nas čeka bez SPO-a u kojoj se, usput, preuzima odgovornost za neuspeh uzrokovan izostankom iz pobedničke koalicije, uzrokovan time što SPO nije hteo da bude "devetnaesta glava te hidre koja traži privilegije za sebe". SPO je, znamo ga, uvek mnogo korisniji i upečatljiviji bio kao opozicija nego kao vlast.
       Azbuka političkog marketinga kaže da je svaki izlazak na izbore sa pričom kojom su jedni izbori već izgubljeni, provereno gubitnička varijanta. U SPO-u je promenjen Statut, gotovo u potpunosti je izmenjena kadrovska infrastruktura, ali ako kažemo da su zadržali starog predsednika, rekli smo sve. Tu je i dalje stara nadahnuta poluprazna retorika, stari retrogradni populizam, poput onog da "premijer samovoljno prodaje Beočinsku cementaru, a sutra će i Pećku patrijaršiju", tu su ponovo pozivanja na Ravnu goru kao vrhovni moralni i politički autoritet.
       No, to i dalje ne znači da je SPO bez šansi. Kako kaže Slobodan Antonić, SPO ima jezgro birača koji su potpuno nepolitički vezani za stranku, onako kako su navijači vezani za "Zvezdu" ili "Partizan" i to bez obzira da li gube ili dobijaju. To je značajan kapital. A zatim, kao što smo rekli, u slučaju kraha politike DOS-a, moglo bi se očekivati da se jedan deo birača pre opredeli za SPO nego za radikale ili socijaliste jer je ova stranka pre 1997. godine pokazala da ipak ima izvestan demokratski kapacitet.
      
       Antimiloševićevska retorika
       Teško je, naravno, predviđati da li bi se transfer glasova u tom slučaju kretao u pravcu SPO-a ili bi se birači pasivizirali, mada i za takvu situaciju postoji primer. "U Poljskoj je na izborima za Senat 1990. godine 'Solidarnost' dobila 99 mandata a komunisti samo jedan. Zatim su se u 'Solidarnosti' posvađali između sebe, nastupilo je ekonomsko nezadovoljstvo i dve godine docnije na izbore je izašlo samo 44 procenta birača", kaže Slobodan Antonić.
       Prema najnovijoj podeli koju je u "Politici" objavio Dragoljub Mićunović, predsednik Veća građana, stranke DOS-a su se razdvojile tako što se većina prijavila za članstvo u "socijaldemokratskoj internacionali", za razliku od DSS koji je sebe prepoznao u "narodnjačkoj internacionali", što je po svemu i najprirodnija podela. To je otežavajuća okolnost za SPO pošto u političkom spektru Srbije spada u onaj deo u kome se nalazi hiperpopularni DSS, što znači da je za sve ostale manje prostora. Vuk Drašković distinkciju između svoje stranke i DOS-a pokušava da uspostavi tako što se preporučuje kao "najtvrđi i najdosledniji program za brzu demontažu poretka zla", nasuprot ovih koji su "u papučama obarali Miloševića" i koji su godinama bili njegove "leve i desne ruke, komandanti armija, gradova, tajnih policija".
       S obzirom na to da i SPO ima istoriju saradnje i vrlo toplih odnosa sa Miloševićem u periodu dok je bio na vlasti, krajnje je neizvesno da li bi uspeo da se nametne kao ubedljiv antimiloševićevski činilac. Da i ne govorimo o tome što antimiloševićevska retorika više uopšte nije roba koja se može ponuditi biračima. To su pokazali i izbori u Crnoj Gori gde su Đukanović i liberali, pokazalo se, pucali u prazno sa pričom o saradnji SNP-a i Predraga Bulatovića sa danas uhapšenim bivšim jugoslovenskim predsednikom.
      
       Sajber četnici
       Slobodan Antonić ukazuje da Drašković pokazuje - verbalno - veću spremnost za saradnju sa Haškim tribunalom, ali, opet, pitanje je koliko je to opcija koja bi bila privlačna za građane. U nedelju u Beogradu, na košarkaškoj utakmici "Partizan" - "Budućnost", navijači su iskoristili prisustvo premijera Zorana Đinđića da upute neke poruke na račun Haškog suda koje ne mogu u novine, ali ćemo reći da se rimuju sa tim "suda".
       Reformizam u retorici SPO-a suprotan je konzervativizmu njegove političke publike i uvek je tako bilo, hteli to da priznaju ili ne. Koliko puta je Drašković govorio o "kompjuterskoj Srbiji" svojim pristalicama, dizajniranim kao četnici iz filmova Veljka Bulajića. Ta unutrašnja kontradiktornost takođe ne može biti od pomoći, ali je olakšavajuća okolnost što su nje u SPO -u svesni. Kako je rekao Vlajko Senić, u SPO -u smatraju da DOS nije dovoljno objasnio suštinu privatizacije i da narod zbog toga od nje zazire.
       Razume se, birači se, kako kaže Antonić, ne opredeljuju samo na osnovu programskih proklamacija, već i na osnovu procene ko ima više ljudi sposobnih da objavljenu politiku i sprovede u delo. To je česta situacija danas na Zapadu na kom su razlike između političkih oponenata sve manje i presuđuje sud o tome ko deluje uverljivije. SPO-u predstoji težak zadatak da se nametne, pošto ljude u kadrovski izmenjenoj partiji javnost ne poznaje, a verovatno neće biti spremna da veruje "na neviđeno" s obzirom na problematična iskustva iz vremena kada je SPO bio na vlasti.
       Ako SPO prevaziđe sve ove teškoće, onda možda ima mesta izvesnom optimizmu kada je reč o budućnosti ove stranke, i to bez obzira na starog lidera. Uspeh bi bio da se SPO na nekim sledećim izborima vrati u poslaničke klupe ili, kako to Drašković na svom jeziku kaže "da se ovaj naš krst, naše raspeće, završi našim Solunskim frontom, pobedom programa i ideja Srpskog pokreta obnove".
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ