U Srbiji postoji tiha većina koja je nezadovoljna u svetu vladajućim objašnjenjem YU ratova kao genocidno motivisanom srpskom otimačinom tuđeg zemljišnog poseda

      Žan Žak Klajn je bio loše volje.
       "Ono vam je zaista bilo podlo", viknuo je u holu beogradskog "Interkontinentala" na mladića koji je prolazio. Dvadesetšestogodišnji Amerikanac je stao, zbunjen: nije znao ko na njega viče, ni zašto.
       "Ono je stvarno bilo nisko, ono podmetanje mikrofona", bio je još kategoričniji Klajn.
       "Meni kažete?", pitao je mladić s nevericom.
       "Da, vama. Ono guranje mikrofona je bilo podlo."
       "Sad sam stigao. Ne znam o čemu govorite."
       Klajn nije promenio, niti spustio ton: "Mislio sam da ste mi vi gurnuli mikrofon."
       Sad je mladi novinar bio ljut: "Kako se usuđujete da tako olako optužujete? Povedite računa šta govorite."
       Klajn se nije zbunio. "Neko mi je gurnuo mikrofon dok sam govorio. Mislio sam da ste bili vi."
       Nije bilo izvinjenja. U imperijalnom držanju američkog generala, koji duže od pola decenije upravlja delovima bivše Jugoslavije, videlo se da mu nije običaj da se izvinjava manje važnima od sebe. Penzionisani general drugi je po funkciji stranac u Bosni i Hercegovini: na mestu je zamenika visokog predstavnika Volfganga Petriča, ali mnogi misle da je važniji od Petriča, možda i zato što upravo uspešno ruši svog pretpostavljenog. Ko ga ne zna iz Bosne, možda se seća njegove uloge u hapšenju vukovarskog gradonačelnika Slavka Dokmanovića. Klajn se u svojstvu funkcionera UN na službi u Hrvatskoj poslužio lukavstvom kako bi lakovernog Dokmanovića namamio u ruke haških istražitelja: tobož prijateljski ga je pozvao u goste pod izgovorom da želi da mu uruči sliku sa zajedničkog susreta. Dokmanović se posle u Hagu žalio da je nevin, a onda se u zatvorskoj ćeliji obesio.
       Klajnov mali beogradski incident, u kom posle utvrđivanja činjenica nije došlo do pomirenja, odigrao se prošlog vikenda u pauzi međunarodne konferencije o istini i odgovornosti, održane u organizaciji Radija B92. Tamo se pošlo od pretpostavke da na putu u demokratsku budućnost valja prvo utvrditi istinu i odgovornost: no, već u pauzama, a kamoli u raspravi, u hotelu "Interkontinental" punom istaknutih domaćih i međunarodnih aktivista i boraca za ljudska prava, moglo se videti kako je to težak posao. Uzalud je premijer Srbije Zoran Đinđić trećeg dana skupa uveravao prisutne da ne postoji zemlja istočne Evrope u kojoj se za tri meseca od preuzimanja vlasti u zatvorima našlo više pripadnika bivše vlasti. Dajte mi dokaze o zločinima i sutra će i Jovica Stanišić i Legija biti u zatvoru, nudio je premijer. Ali na prisutne jači je utisak ostavilo istraživanje Srđana Bogosavljevića po kojem više od polovine građana Srbije ne zna da navede nijedan zločin srpskih vojnih snaga u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, a deo poriče da je zločina uopšte bilo. Na kraju se konferencija o istini i pomirenju najviše bavila Koštuničinom Komisijom za istinu i pomirenje.
       Mišljenja su bila toliko podeljena da je predsednik sarajevskog udruženja "Istina i pomirenje" Jakob Finci otišao iz Beograda uveren da ideja predsednika Koštunice ne uživa podršku građana Srbije "s obzirom na reprezentativni uzorak na konferenciji". Domaćini su bili još oštriji: Veran Matić misli da je kod Koštunice, umesto želje da se Srbi suoče sa prošlošću, bila "trka za brzim političkim poenima na unutrašnjoj političkoj sceni".
       Sam je, međutim, naručio istraživanje iz kojeg se vidi da se kod Srba poeni ne osvajaju potezanjem odgovornosti za srpske zločine - naprotiv. Takvi poeni ubiraju se jedino na međunarodnoj sceni, onoj na kojoj tako uspešno dejstvuju ljudi iz nevladinih i drugih organizacija koji su prošlog vikenda na konferenciji od stranih gostiju primali čestitke za rušenje Miloševićevog režima.
       Komisija predsednika Koštunice (koji i sam ima neke zasluge za rušenje Miloševića) žestoko je prošlog vikenda kritikovana zbog toga što nije sličnija južnoafričkoj, koja je radila javno i pod sudskom pretnjom sazivala svedoke jer je unapred odlučila da amnestira svakog ko se pokaje. Da li bi beogradski advokati južnoafričkog modela voleli da se Milošević i kompanija javno pokaju i tako oslobode svake odgovornosti? Teško. Južna Afrika je danas zemlja kojom se slobodno šetaju oni koji su crnačkim aktivistima slali pisma-bombe i raznosili im šake, sve u glas hvaleći proces južnoafričkog pomirenja.
       Jugoslovenska državna komisija kritikovana je i zato što namerava da traži uzroke raspada Jugoslavije, da se vrati u 1980. Sumnjalo se da takva ambicija ima veze sa namerom Koštuničine komisije da se za raspad Jugoslavije traže i drugi krivci osim Miloševića, odnosno da se "čiste tuđa dvorišta", kako se izrazila Biljana Kovačević-Vučo. Međutim, ljutio se "reprezentativni uzorak" u "Interkontinentalu" ili ne ljutio, u Srbiji postoji tiha većina koja je nezadovoljna u svetu vladajućim objašnjenjem YU ratova kao genocidno motivisanom srpskom otimačinom tuđeg zemljišnog poseda. Posle Miloševićevog pada ta većina želi i novu verziju srpske strane rata, koja ne mora unapred biti dočekana na nož kao nacionalistička.
       No glasna i snažna kritika ovog elitnog "uzorka" novoj YU vlasti može samo da služi na čast. Ušla je u vrli, novi svet i kao svaka prava, moderna demokratska država, ima civilni sektor koji pazi da država i njena komisija nešto ne zabašure. NJeni predstavnici u "Interkontinentalu" pokazali su da to umeju da otrpe i kad im se ne sviđa.