Iako su političke biografije i gresi Vojćeha Jaruzelskog i Slobodana Miloševića vrlo različite, suđenja ovoj dvojici ljudi, sticajem vremenskih okolnosti, simbolizovaće kraj autoritarne vladavine u Istočnoj Evropi. Oni kojima je suđeno pre njih, već su predati zaboravu

      Sticajem okolnosti, poslednji poljski komunistički lider Vojćeh Jaruzelski i poslednji istočnoevropski postkomunistički moćnik Slobodan Milošević naći će se gotovo istovremeno pred licem pravde. Jaruzelski je optužen za krvavo gušenje radničkih demonstracija u Gdanjsku i Gdinji 1970, kada je poginulo oko 400, a ranjeno oko 1 000 ljudi. Milošević se, zasad, kod nas tereti za zloupotrebu službenog položaja i finansijske malverzacije, a od strane Haškog tribunala za ratne zločine. Iako su im političke biografije, sudbine, vremena moći i gresi različiti, ova dva čoveka pred sudom simbolizuju kraj autoritarne vladavine u Istočnoj Evropi posle više od pola veka. Oni kojima je suđeno pre njih, već su predati zaboravu.
       Analitičari zbivanja u Istočnoj Evropi uočavaju, posle pada Berlinskog zida, tri načina obračuna sa komunističkim nasleđem i autokratskim vođama komunističkih režima.
       Jedan je bio surov, sa izlivima gneva i krvi. Takvo je bilo preko suđenje bračnom paru Čaušesku u Rumuniji neposredno posle revolucionarnog decembarskog prevrata 1989. Drugi obračun je, bez obzira na prirodu optužnica, uglavnom bio pravni i suđenja su imala za cilj da demonstriraju dolazak vladavine prava u zemlje u kojima je politički voluntarizam autoritarnih vođa bio iznad zakona. Takva su bila suđenja Todoru Živkovu u Bugarskoj, Ramizu Aljiji u Albaniji i Egonu Krencu u Nemačkoj. Takvo je i sadašnje zakasnelo suđenje Jaruzelskom u Poljskoj. Treći način obračuna svodio se na potiskivanje prošlosti u ime okretanja tranziciji i boljoj budućnosti i primenjen je u zemljama u kojima je krah komunističkog režima prošao bez teških povreda zakona, kao što su Mađarska i Čehoslovačka.
       Naša i Miloševićeva situacija su mimo ove šeme. Imali smo ratove među sobom i sukob sa celim svetom. Komunističku ideologiju bili smo zamenili nacionalizmom, ali smo pred svetom i dalje važili kao poslednji crveni bastion u Evropi. Uz sve to, ono što se zasad nalazi i što bi sutra moglo da se nađe na Miloševićevoj optužnici, nisu gresi iz njegove komunističke, nego gresi iz njegove postkomunističke vladavine.
       Suđenja u postkomunističkoj Istočnoj Evropi u kojima je demonstrirana vladavina prava bila su u velikoj meri politički edukativna i imala su različite odraze u različitim zemljama.
       Todor Živkov, koji je bez milosti vladao Bugarskom tri i po decenije i koji je važio za najvećeg poslušnika Moskve u istočnom lageru, bio je 1991. osuđen zbog pronevere velikih suma novca na sedam godina robije. Za eventualne zločine nije bilo dokaza. Kaznu je, međutim, izdržavao u kućnom pritvoru, u vili svoje kćerke, ali je posle nekoliko godina bio pomilovan. Umro je 1998.
       Bivši predsednik Albanije Ramiz Aljija, naslednik zloglasnog Envera Hodže, bio je osuđen zbog zloupotrebe položaja i korupcije početkom devedesetih, ali je relativno brzo pomilovan, pa je čak jedno vreme boravio kod svoje kćerke u Švedskoj.
       Najgore su prošli lideri bivše Nemačke Demokratske Republike i to iz dva razloga: zbog izdavanja naredbi da se puca na ljude koji su preko Berlinskog zida bežali na Zapad i zbog delimične primene jedinstvenog nemačkog zakonodavstva (i na bivšu NDR) posle ujedinjenja Nemačke.
       Bivši istočnonemački lider Egon Krenc osuđen je na šest i po, bivši ministar odbrane NDR general Hajnc Kesler na sedam, a njegov zamenik Fric Štrelec na pet i po godina robije - svi zbog naredbe da se puca na begunce preko Berlinskog zida. Generalu Erihu Milkeu, osnivaču i, decenijama, šefu čuvenog Štazija, istočnonemačke tajne policije, suđeno je za ubistvo dva policajca u radničkim demonstracijama u Berlinu - 1931! Ništa drugo mu nisu našli. Posle dve godine pušten je iz zatvora zbog slabog zdravlja i senilnosti. Nekadašnjem najvišem istočnonemačkom lideru Erihu Honekeru takođe nije nađeno da je kriv za ubistva begunaca na Berlinskom zidu (umro je u egzilu u Čileu 1994).
       Suđenje Jaruzelskom spada, kao što rekosmo, u kategoriju procesa kakvi su na snazi u pravnim državama. Iako je čvrstom rukom upravljao Poljskom tokom čitave osme decenije, ne sudi mu se, recimo, za uvođenje ratnog stanja i suzbijanje sindikata “Solidarnost”, koji je bio glavni generator kraha komunističkog režima, nego za krvavo gušenje demonstranata uz pomoć vojske daleke 1970 (U to vreme general Jaruzelski bio je ministar odbrane.)
       Mađarska i Češka su prošle bez ovakvih sudskih procesa. Mađarska je pod Janošem Kadarom imala liberalan komunistički režim i među prvima je, pre pada Berlinskog zida, uvela višestranačku parlamentarnu demokratiju. Češku, odnosno tada i slovačku situaciju, jednostavno je objasnio predsednik Vaclav Havel posle “somotske revolucije”: “Svi smo mi, u određenoj meri, krivi zbog šurovanja sa komunističkim vlastima.” Poruka je bila: bilo pa prošlo, dabogda se ne ponovilo, treba se spremati za tranziciju.
       Svi imaju neka korisna iskustva i svi su se oslanjali na sopstveno zakonodavstvo i pravosuđe, sa izuzetkom bivše Istočne Nemačke (Krencu je konačnu presudu doneo Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - zbog kršenja međunarodnih zakona o ljudskim pravima.)
       Milošević je došao na red poslednji, dok mi nosimo teret koji drugi nisu imali. Svima je drugima obračun sa prošlošću olakšao ulazak u Evropu. Samo se kod nas još ne zna hoće li, i u kojoj meri, suđenje Miloševiću biti istovremeno i konačno demokratsko oslobađanje Srbije.