Novinaru je glavni cilj da piše jasno, pregledno i da privuče čitaočevo oko...

      Na predugačke rečenice “u člancima pojedinih profesionalnih novinara” žali se Dragoljub Popović iz Kaća, ekonomista, redovni čitalac NIN-a. “Započne se jedna misao” - primećuje on - “pa se onda u umetnutim rečenicama odluta na druge misli, da bi se tek na kraju završila prva misao. Za razumevanje ovakvih rečenica potrebni su trud i vreme. U prilogu vam šaljem isečak sa primerom jedne takve rečenice iz NIN-a broj 2628...”
       Primer glasi:
       “Nada preostalih Srba sa Kosova i Metohije da još sve nije izgubljeno, da će donošenje novog ustava Kosova biti zaustavljeno ili bar odloženo energijom i optimizmom srpskog premijera Zorana Đinđića, odnosno predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice koji je u prvoj zvaničnoj poseti Sjedinjenim Američkim Državama u razgovoru sa Kofijem Ananom, generalnim sekretarom UN, a u Vašingtonu sa DŽordžom Bušom, predsednikom SAD i Kolinom Pauelom, državnim sekretarom SAD, istakao da Jugoslavija želi multietničko i multikulturno Kosovo i to tako što će ‘manjine biti zaštićene, ali da se pri tome ne blokira rad institucija’, ali da predlog pravnog okvira nije prihvatljiv za Srbe - sasečena je odlučnošću Dana Evertsa, šefa misije OEBS-a na Kosovu.”
       Da je dugačko - dugačko je. Subjekt “nada” odvojen je od svog predikata, “sasečena je”, ravno sa stotinu reči, i to pod uslovom da skraćenice brojimo kao jednu reč - a to je zbilja previše. Takve rečenice, nažalost, nisu nikakva retkost ni u NIN-u ni u drugim našim glasilima. G. Popović je u pravu kad kaže da se one sreću “u člancima profesionalnih novinara”. Pri tom treba zapaziti jedan mali paradoks. Autori tih članaka jesu profesionalci, i svoj posao savesno obavljaju, ali - ima se utisak - negde duboko u srcu nisu novinari, nego nesuđeni književnici, ili možda budući političari.
       Za književnike i političare je tipično da ređaju, ređaju, ređaju reči, i niko ne sme da im kaže da stave tačku. Dobrom novinaru, naprotiv, prvi je i glavni cilj da piše jasno, da mu tekst bude razumljiv na prvi pogled i privlačan za oko čitaoca. Dugačke “kobasice” teksta nisu ni pregledne ni privlačne. Zato za novinare važi onaj savet koji je Dušan Đurić našao kod nekog Amerikanca i citirao ga u svom priručniku “Novinarska radionica”:
       “Kad stignete do četvrtog reda na mašini, stanite, pa pogledajte možete li naći neko mesto za predah. Ako ne možete, a vi se vratite i opet počnite. Redak je prvi pasus koji je dobio u kvalitetu time što ima više od trideset reči.”
       “Možda će se nekom ovaj savet učiniti veštačkim”, komentariše Đurić, “tuđ stvaralačkom aktu pisanja. Ali, svako ko profesionalno piše zna da je mnoge glomazne, složene, ‘monstruozne’ rečenice moguće podeliti na dve, pa i tri manje složene rečenice, i to uz neznatno dodavanje onih reči koje su se u velikoj rečenici podrazumevale ili bivale zamenjene zbunjujućom zamenicom...”
       O predugačkim rečenicama u štampi ja sam pre više godina već pisao na ovom mestu. Citirao sam tada, kao primer na koji se ne treba ugledati, rečenicu od sto osamdesetak reči iz ljubavnog pisma Henrija Osmog. Rečenica je vrlo zanimljiva, ali je nećemo ponavljati (koga zanima, može je naći na početku moje knjige “Ispeci pa reci”, iz 1997. godine.) Umesto toga predlažem da pročitamo sledeći vrlo poučan citat iz jednog predgovora Somerseta Moma. Citat se odnosi na dramske tekstove, ali ga je lako primeniti i na druge vrste pisanja.
       “Nema ničeg lošeg u skraćivanju”, kaže Mom. “Malo je pozorišnih komada ikada izvedeno a da nisu manje ili više drastično skraćivani u toku proba, čime su poboljšani. Jednog dana, pre mnogo godina, dok smo zajedno ručali, Bernard Šo mi je rekao da njegovi komadi imaju mnogo više uspeha u Nemačkoj nego u Engleskoj. Pripisivao je to gluposti engleske publike i većoj inteligenciji Nemaca. Nije bio u pravu. U Engleskoj, on je zahtevao da se na sceni izgovori svaka reč koju je napisao. Ja sam gledao njegove komade u Nemačkoj: tamo su reditelji nemilosrdno brisali sve suvišne reči, nepotrebne za akciju drame, i na taj način su publici pružili prijatnu i zabavnu predstavu. Nisam, ipak, našao za shodno da to kažem Šou...”