Kako nas je Karićeva nagrada vratila komunističkom učenju da je novac zlo

      Prepisujem Čehova, videćete zašto.
       ...On je zamišljao kako namirisan parfemom, nakovrdžan i galantan ulazi u veliku osvetljenu salu. Lice će presvući melanholijom i ravnodušnošću, u hod i sleganje ramenima uneće osećanje sopstvenog dostojanstva, govoriće nemarno, preko volje, izgledu će nastojati da dâ umoran i podsmešljiv izraz, jednom rečju, držaće se kao predstavnik štampe. Kavaljeri i gospođice će se, prolazeći pored njega, zagledati i došaptavati:
       - Taj je iz redakcije. Ne izgleda loše!
       I bilo je po Čehovu. Kad sam ulazio u Narodni muzej da s Bojanom Lekić i Manojlom Vukotićem podelim nagradu Karić fondacije za novinarstvo - po milion, minus 12 odsto - neko je primetio “taj je iz redakcije”, ali sve se već vrtelo oko Bojane, s više nego ubedljivim razlozima: hrabra, nepotkupljiva, odličan novinar, glavni urednik TV B92, plavuša sa stasom, lojalna koleginica, a još se i priča kako bi mogla da vrati nagradu...
       Ostalo mi je jedino da lice presvučem podsmešljivim izrazom i da dostojanstveno sležem ramenima.
       Bojana je primila nagradu. O njoj se, o Bojani i nagradi, sada priča i po pijacama, o našoj malenkosti gotovo nigde. Zato što je Bojana isturena.
       Napad na Bojanu Lekić temeljno je pripreman i sinhronizovan. Najpre se u dnevnom listu koji se izdržava od kolateralne štete pojavio pogromaški komentar o krvavim parama koje će primiti perjanica nezavisnog novinarstva, a s njom i neke prateće ljudske pojave. Šef joj je čestitao; toliko je dobra da mora hitno da ode na odmor ili usavršavanje. Odgovorila je da neće dok, principijelno, ne istera stvar na čistinu. Kolege su je podržale kao kolegu i čoveka, ali su joj zamerile što je primila taj i takav novac. Itd.
       Teze za diskusiju:
       1. Ima li pravo dobar novinar da, zasluženo, primi 30 hiljada maraka, bez akciza i dozvola za uvoz nafte?
       2. Najprljavija je Nobelova nagrada; Alfred Nobel je izmislio dinamit, svet je otad više puta leteo u vazduh; primedbi još nema;
       3. Sve pare su regularne dok se ne dokaže suprotno (niko nije uhapšen, niti je plenidba izvršena);
       4. Da li bi bilo mesta aferi da je nagrada iznosila hiljadu, a ne milion dinara;
       5. Zašto je prljava samo nagrada za novinarstvo, dok su ostale nevine?
       6. Jesu li ostali dobitnici nagradu za novinarstvo zaslužili saradnjom sa Službom bezbednosti, pa im logično pripada; ili, ako su je zaslužili časnim radom, šta je onda (u vezi sa čašću) sporno kod Bojane Lekić.
       7. Da li je samo siromašan novinar dobar novinar?
       8. Hoće li NUNS formirati neko telo za zaštitu novinara od novca?
       9. Da li je nagrade delio Bogoljub Karić ili žiri? Itd.
       Komunizam nas je učio - šta? Da je nečasno imati novac. Nismo, dakle, odmakli od komunizma, možda i zato što nas sada postkomunizam uči, kroz očiglednu nastavu, da se novac samo nečasno i može steći. Čaršija, razume se, izuzetke ne trpi. Pare su zle, pogotovo kod drugih. Zavist, gospodo!
       O novcu i njegovoj prirodi malo se zna, jer ga, uostalom, i nema mnogo.
       U anketi o slučaju Bojane Lekić i ostalih nesrećnika jedna novinarka je rekla da je Bojana nagradu trebalo da primi, ali novac odmah da vrati. Što veća nagrada, to se lakše odbija!?
       Tako je, jednom, dramska spisateljica, koja žanje uspehe na evropskim scenama, svojim anegdotama o srpskoj mitomaniji (što je u trendu), primila izvesnu nagradu, i nije odbila, jer je novčani deo bio beznačajan, ali mi je u ovim prelomnim danima pomogla da, pored Bojanine slave, ne završim na margini dostojanstva. Dama je, inače, uvek spremna da bude moralna. Profesionalac! Prozvala me je, dakle, povodom Karićeve nagrade, što sam u tekstu o Vuku Obradoviću ironično zavapio da mi je da imam njegov “ratni raspored”, kako bih, tako mizoginičan, po liftovima i haustorima hvatao žene za dupe (damin izraz), a nikako mi, seljačini, ne pada na pamet da malo budem i pederčina (opet damin izraz).
       Sada, kaže dama, kad mi je Karić dao pare mogao bih izvesne usluge i da platim, a ne kao dosad, na brzaka i džabaka!
       Pare su, gospođice, na knjižici; pokušavam i bez njih. Ali redovnim putem, za razliku od komisijski tretiranog Vuka Obradovića. Slobodno prođite mojom ulicom!
       Ako se, nenagrađeni, vratite iz Evrope. Ili, još gore, nagrađeni..
       Gospođa Bojana Lekić pripadala je grupi koja je bila ponosna što je nezavisna, ali poznato je da grupa ne trpi da se neko izdvoji kako bi bio drukčiji i nezavisniji. Dublji istraživači medijske scene tvrde, dalje, da je primanjem Karićeve nagrade gospođa Lekić ugrozila dotok novca drugim kanalima i iz drugih pravaca. Pouzdano saznajem - ako bi to moglo biti u vezi s tim - da su najviđeniji potrošači stranih donacija hitno pozvani na sastanak u Peštu (Soros li je, ko li je?) da polože račune o načinu i smeru distribucije novca i da prilože troškovnik! Koja se suma izgubila, kako se izgubila, gde se izgubila?
       Kako ne bih promašio temu, vraćam se slučaju Bojane Lekić: ako smo već delili nagradu, valjda mi pripada i delić anateme!?
       Da zaključim.
       Sada znate pošto smo se prodali. Sačekajte da vidite koliko smo se prodali. Za senzaciju uvek ima mesta i vremena.
       Sačekajte da nas uhvatite...