Predlažem da neko pristane da čuje i naše mišljenje, jer je narodna kuhinja za mnoge od nas poslednje utočište i često mesto jedinog obroka koji konzumiramo u toku dana. Poslednja decenija za nas je bila najteža (mnogi moji sapatnici su umrli). Vlasti bi mogle ozbiljnije da reaguju i pozabave se ovim problemima

      Živim u velikoj bedi. Prisiljen sam da se hranim u narodnoj kuhinji. U početku bilo me je sramota da uzimam hranu, pogotovo kad sam video kako se oni koji je pripremaju i vrše raspodelu, ponašaju prema korisnicima narodne kuhinje. Neljubazni su, nekorektni, netolerantni, psuju, vređaju. U međuvremenu (dve godine već ima otkako posećujem narodnu kuhinju), video sam i naslušao se mnogih nepravdi. Gledao kako se kralo - dođu kolima, naprave kolonu duž cele ulice, pa paketima do vrha napakuju kola dok ne isprazne magacin i sve to naočigled onih kojima je ta humanitarna roba bila namenjena. Korisnici narodne kuhinje gledali su kako im halapljivo kradu ono što su humanitarne i druge organizacije iz celog sveta slale. Ko zna koliko sam puta do sada video “humanitarnu pomoć” po privatnim radnjama, tezgama i drugim mestima. Prodaje se javno, a pokradeno je iz magacina humanitarnih organizacija. Nama, valjda zbog toga, uporno kuvaju samo tri vrste jela. Samo pirinač, makarone i ponekad pasulj, često pun žiška, ali zato bez imalo soli, ulja ili začina. Moje kolege po muci kažu da često ne mogu da jedu jer hrana nema nikakav ukus.
       Sve ovo dešava(lo) se u Zemunu, na punktu za podelu hrane DP “Lido”. Iako ovaj objekat ima svoj restoran, odnosno trpezariju, kao i nekoliko prostorija koje nikada nisu upotrebljavali, te prostorije nismo mogli niti možemo da koristimo. Šalter nam je sve. U drugim delovima grada, gde se takođe nalaze punktovi narodnih kuhinja, situacija je izgleda dosta različita. Recimo, u Pohorskoj, Lominoj i Solunskoj ulici. Tamo kad korisnik narodne kuhinje dođe po hranu, uđe u toplu prostoriju i ako hoće, može odmah tu i da jede. Tu je obično i medicinsko osoblje, koje brine o njima. Osoblje kuhinje se sasvim drugačije odnosi prema korisnicima nego u opštini Zemun. O razlici u kvalitetu obroka da i ne govorim.
       Predlažem da svi koji su zloupotrebljavali humanitarnu pomoć odgovaraju za krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Ako je moguće, na neki način i zbog gaženja po ljudskom dostojanstvu. Predlažem da se narodna kuhinja u Zemunu humanizuje. Zašto i tu ljudi ne bi mogli da uđu i da se, kad su već prisiljeni da koriste usluge narodne kuhinje, osećaju ipak kao ljudi?
       Neophodno je da konačno počne da se poštuje već postojeći normativ koji propisuje količinu i vrstu namirnica. Velimir Pekić, dijetetičar - nutricionista, napisao je vrlo detaljno knjigu uputstava, koju bi trebalo da imaju sve narodne kuhinje. U njoj su do u detalje opisani osnovni postupci sa hranom: od nabavke preko pripreme, do niza recepata sa tačno određenom količinom i vrstama namirnica po obroku, do toga u čemu se i koliko hrana kuva da bi bila zdrava, ukusna i dostojna čoveka.
       Ne treba zaboraviti da su korisnici narodnih kuhinja uglavnom bolesni ili stari, bespomoćni ljudi. Mnogi su neuhranjeni i zbog toga često teže pokretni. Podaci pokazuju da skoro jedna petina korisnika besplatnih obroka, i pored toga što ih koristi svakodnevno, to čini sa naporom. Očigledno je da nije dovoljno obezbediti samo obroke, već osmisliti i realizovati odgovarajuće načine njihove distribucije. Topla reč i ljudski odnos onih koji pripremaju ili vrše raspodelu hrane, pomoći će da se najsiromašniji osete manje poniženim, a hrana neće imati gorak ukus milostinje.
       Predlažem da neko pristane da čuje i naše mišljenje, jer je narodna kuhinja za mnoge od nas poslednje utočište i često mesto jedinog obroka koji konzumiramo u toku dana. Poslednja decenija za nas je bila najteža (mnogi moji sapatnici su umrli). Vlasti bi mogle ozbiljnije da reaguju i pozabave se ovim problemima.
       Ja i svi drugi koji su u jednakoj ili sličnoj situaciji, bićemo najsrećniji ako dočekamo vreme kada će potreba za postojanjem narodnih kuhinja prestati, kada one kao nepotrebne budu zatvorene.
      
       (Autor je korisnik narodne kuhinje)