Milan Jovanović Stoimirović: Dnevnik 1936-1941. (2)

      U BERLINU: 11. I 1938. Putujem sa nemačkim vojnim atašeom u Beogradu, konjičkim đeneralom Faberom de Forom. On priča kako uživa u Jugoslaviji, gde još nije sve motorizovano i gde je konj još u upotrebi. On mi veli o budućem ratu da će trajati deset godina, da će se voditi na mahove, kao ovo sad u Španiji. Ja mu rekoh: "Rat će započeti pametni ljudi a završiće ga kreteni, jer će za prvih pet godina izginuti svi intelektualci i mudraci, tako da će mir zaključiti idioti."
       U Berlinu smo bili dobro dočekani, naime ja i moj stenograf dr Vernić. Odseli smo u hotelu "Kaiserhof" moja soba gleda na istorijski Reichskanzlersamt.
       Imam impresiju da je nemački režim jedna snaga, ali glavni čovek, Hitler, veruje u sebe. Eto kako, verujući u sebe, može čovek i kroz sebe da se plasira u času preokreta istorije. U stvari, njega su, Hitlera, prihvatili, lansirali, izmislili. On pristao, Mais'il n'dž a ljue provisoire ljui dure. Zato su mitovi potrebni, kao i ukrasi.
       Nalazim Crnjanskog ostarelog, zbabanog, nervoznog, suludog kao i ranije. Pamet mu nije došla u glavu.
       14. I 1938. Ovo je mišljenje Crnjanskog: Nacionalsocijalistički režim ima svoje grehove, ima korupcije. Hitler je, međutim, sit svega. On vidi da je svoje odigrao i da sad treba uglavnome da se osloni na vojsku, i on to čini. Jednom je izjavio da ga se ništa ne tiče, drugi put je (tobož) kazao: "Ja sam išao u Minhen i pobio ih, sad bih valjda ponovo trebalo da izlazim da ih bijem kao pse." Sad se radi o utapanju partije u državu.
       15. I 1938. Ustao sam rano, išao na doček predsednika g. Stojadinovića, zatim na Ehrenmal, gde je bilo parade. Vojska je prošla u sjajnom pruskom koraku. Kosta Luković mi je, videći tu odsečnost, rekao: "Sad razumem Stojadinovića: pametan čovek: nije lud i ima pravo što neće da ratuje sa ovakvom vojskom."
       Imao sam mnogo posla oko izveštaja, jurenja oko Geringa i Stojadinovića po Tempelhofu (najvećem aerodromu na svetu koji Nemci podižu u Berlinu), zatim oko presvlačenja.
       Uveče sam bio na večeri kod Nojratovih, gde mi je prijatno prošlo veče i gde sam imao duge razgovore sa Rozenbergom i Luceom. - Imao sam utisak da je nemačko društvo zaista možda jedino društvo u današnjoj Evropi za koje se može reći: društvo bez hipokrizije. Nacional-
       socijalizam je odložio stvar: komunizam će već učiniti svoje kad tome dođe vreme, pa će i ovoga društva nestati. Jer što god čini nacionalsocijalizam za dobro sugrađana, on to čini automatski i za komunizam. Fašizam i komunizam su srodni, jednoutrobni, pa se zato i mrze kao braća rođena. A svet više voli komunističku marku, jer u njoj ima još nekih iluzija. Samo se tu radi o komunizmu druge vrste: idealnom, a ne ruskom... Gering danas priča Stojadinoviću kako je razjurio pruski Landtag i pretvorio ga u - bar. Stojadinović mu reče: "Ne dovodite nas u iskušenje, gospodine predsedniče!"
       Jedno opažanje: U Nemačkoj vojska igra glavnu ulogu, ona ne mora da traži intelektualce, jer ih ima u svojoj sredini. - Inače su im đenerali izobraženi, tihi, učtivi i jednostavni ljudi.
      
       JADI GENERALA MAKENZENA: 17. I 1938. Govorio sam sa ministrom Makenzenom. On mi veli da njegov otac, đeneral, pati što je još uvek prvi na Srbijinoj listi ratnih krivaca. Velim mu: A la guerre comme a la guerre! On mi veli: Mais a la paix comme a la paix! hoteći valjda reći da ga treba brisati sa te liste. Zatim mi kaže: "Mome je ocu 90 godina, on neće dugo. Posle njegove smrti objaviće se njegovi memoari i vi ćete videti koga ste stavili na čelo liste ratnih krivaca: čoveka koji je duboko cenio Srbiju i njeno herojstvo."
       Hitler je dva sata ostao sa gđom Stojadinović. "NJegovo je žensko retko, u njoj ga je valjda našao!" - reče mi Hribovšek žovijalio.
      
       HITLER I GĐA STOJADINOVIĆ: 10. IX 1938. Šetao sam po Nirnbergu i razgledao taj grad stare nemačke slave i veličine. Imao sam uz to i jedan dug razgovor sa nemačkim atašeom za štampu pri njihovom poslanstvu u Beogradu Hribovšekom, koji mi reče da je sa Čehoslovačkom svršena stvar, i da za 3-4 nedelje mora biti definitivno rešena. "Mi ćemo tražiti plebiscit kao i u Austriji!" reče on. "To je utvrđeno, gotovo!" - Govoreći o g. Stojadinoviću sa respektom, dođosmo na to koliko je gđa Stojadinovć divna žena. Za polovinu svojih uspeha, rekoh ja, on ima da zahvali njenom taktu. Na to mi Hribovšek reče da je Hitler u nju duhovno zaljubljen zbog njenog šarma i konverzacije, a to je, dodade on, retka stvar, jer žene u njegovome životu ne igraju nikakvu ulogu, ne postoje. "Zbilja, da li znate", nastavi Hribovšek "da joj je Hitler poslao jedan kraljevski poklon: Geschmeide od platine i safira, i to ogrlicu, dijademu, narukvicu, minđuše und alles njas dazu gehort, sve u vrednosti od skoro milion dinara?" Napravih se da nisam to čuo uopšte.
       Predveče sam bio na čaju kod Ribentropa na kome je bio i Firer. Zgadilo mi se posmatrajući ulizivanje bivšeg mađarskog predsednika vlade Daranjija i nekih engleskih lordova prema Hitleru. Ribentropa sam našao bledog i izmršavilog. To nije više onaj vedri čovek, lukavi rufijan koji je našao Eduardu VIII sudbonosnu ženu koja ga je svukla sa prestola. Allons donc, upregoše ga ljudi u jedna teška ubojna kola i otrgoše ga od elegantnog života. Jadni Ribentrop! Joahim fon Ribentrop.
      
       PREDIZBORNA KAMPANJA: 30. XI 1938. Danas se išlo automobilom: Ja, Branko, Nakalenko, Leka Klečka. U Radincu mali zbor u kafani - govor, u Vranovu zbor i - govor, u Krsni sastanak i - govor, u Skobalju zbor, kafana puna kao oko i moj četvrti današnji govor. U Vranovu je bilo čak i muzike, u Skobalju nam je Bora Antić ispekao prase. Svugde smo bili primljeni pristojno i čak ljubazno. U Skobalju su mi pljeskali, u Skobalju i Radincu silno odobravali. Ali je to očajno i antipatično posle svakog zbora kad te okruži gomila onih koji traže novac i koji počinju da te saleću sa izjavom: Ja vodim 1o birača ili: Ja imam 15 glasova! Iz ruke čoveku tu leti novac. Neke pijandure traže da im se plati piće, neki tipovi zahtevaju službe, da bi otišli samo da prime platu i da nikad više ne odu na posao. E iskvaren nam je narod do neverovatnosti i doveden je zaista do pasa. Toliko alkoholičara, toliko iscepanog i smrdljivog sveta na jednom mestu kao kod nas na jednom seoskom zboru čovek ne bi mogao da nađe među 10-15 švajcarskih sela.
       Videli smo popove i sreli učitelje koji nemaju nikakva ugleda u narodu. Sreli smo ćate koji izgledaju kao pravi nesrećnici. Sreli smo uboge žene i nafrakane devojke, koje izgledaju kao služavke po javnim radnjama. Jednom reči, moje su se oči nagledale ovih dana svakojakog jada. Video sam sifilističare bez nosa i usta i razne druge gadosti. Sve me je to zgranulo i zaprepastilo. Tek sam za vreme ove izborne kampanje razumeo naše levičare i njihov revolt i tek sad shvatam koliko bi tešku i džinovsku borbu trebalo povesti kroz školu, crkvu i antialkoholičarske asocijacije da se pomogne našem selu i našem seljaku. Zadrugarstvo me je razočaralo, kroz njega ne bih umeo da vidim šta bismo mogli da činimo. Ali se samo pitam: Odakle početi? Sa kime početi? O zemljo naša, otadžbino draga, gde čovek da počne sa vidanjem tvojih rana?
       10. XII 1938. Jurenje u Mihailovac gde naša stvar stoji očajno rđavo. Očajno. I tu smo došli kasno. A zbor bio bedan: sam Ciganin ucenjivač, 80 na broju, traže pare, 50 din. po glavi. Rekoh im da je to kažnjivo, predložih im da im iskopam bunar kao zadužbinu, odbiše iako nemaju bunara; piće i dalje vodu iz potoka, ali neće da glasaju bez pića, tj. traže u gotovu. Zgadih se i odbih. Zbor otvori neki tip, koji reče: "Ej, ljudi! Ej, bre, ljudi! LJudi, bre, ućutite da vi kažu ovi iz Smedereva jedan govor!" I ja govorah Mihailovčanima da smo mi intervenisali u Grčkoj, Albaniji i Bugarskoj, i da će neko doći i kod nas da interveniše oružjem i parama ako ne čuvamo poštenje izbora. Oni Cigani i stotinak seljaka koji su me slušali, češali su se i smeškali! Vrtoglavica me je obuzimala kad sam se nagao na taj ambis pokvarenosti našega naroda.
       Uveče sam u Smederevu imao lep, vrlo impozantan zbor u opštinskom domu. Ja sam govorio 28 minuta i kažu da sam bio vrlo rečit, a za mnom je govorio prof. Prestini iz Zagreba, izazvavši lude ovacije Hrvatima i Hrvatskoj.
      
       GLASANJE: 11. XII 1938. Pošto sam glasao u Beogradu, pre 8,30 kretoh za Smederevo sa Lazom šoferom. Od kuće sam otišao u Sresko načelstvo, gde sam i ručao. Iz svih sela sve do tri sata dolazili su seljaci, tražeći novac i nudeći svoje glasove na sraman način. Iva je isplatio za 5-6 sati nekih novih
       20-30 000 din. pod vidom izbornih troškova za piće i cigarete, ja nisam smeo i nisam hteo ni da se pojavim, ni da usta otvorim. Bilo ih je čak koji su dolazili i tražili drva, meso itd. Oko 3.30 sati je naša situacija bila vrlo kritična. Pred mrak ljotićevci počeše čak i da biju naše birače u Smederevu. U Petrijevu je takođe došlo do velike tuče. Odsustvo organizacije i ljudi ubijalo je našu stvar. Ulicama su jurili ljotićevci i vikali: "Dole Jereza, živeo LJotić!" Oko 8 saznadosmo da imam 3.200 glasova, Perić 1 8oo a LJotić 5 000 glasova. Iz žara izvukosmo tih 3 000 glasova. Veseli ljotićevci sa zastavama počeše iz okolnih sela da donose štafete na konjima, orni na boj i osioni, vedri i sjajni, ponositi i veseli. Naši ljudi dođoše da samo podnesu račune i da još nešto naplate post festum. Zatim navali čaršija da čestita, nekih 5o građana, 20 radnika itd, drugi me čak i zagrliše. Ali meni dođe teško i bi me stid. Zar samo 3 200 glasova?
      
       NJ. V. MLADI KRALJ: - Moj jučerašnji članak o Hitleru imao vrlo lep odjek. Posetio me prof. Jonić koji NJ.V. Kralju poslednjih pet meseci predaje nemački. On mi reče da je Kraljev guverner nehatan i da to Knez oseća a da i sam Kralj vidi i da ga zato ne voli. Kralj je juče svršio VII razred gimnazije a u junu izlazi na maturu. Sve u svemu, veli Jonić, to je divan mladić, zdrav kao kremen, snažnog sastava, dobar i vrlo bistar! Ali, dodaje on, Kralj zri, on je u doba prelaza iz detinjstva u mužanstvo, i pun je vrenja. Mati se njime ne okupira, Knez nema vremena i nerava. Kralj zna da je Kralj, pun je dostojanstva i voli rad. Profesori su mu, međutim, bili rđavi, guverner lenj i odvratno nehatan. Kralj je pravio grdne greške u zadacima iz nemačkog, sad više ne, ali ih pravi u srpskom, jer piše radijo i t. sl. što je Jonića zaprepastilo, te je počeo da mu "kroz plot" predaje i srpski. Kralj voli one koji se njime svojski i iskreno okupiraju. Ali, inače, on je vrlo zatvoren čovek, ćutljiv i nezadovoljan. NJegova se inteligencija oseća tek kad on postavi neko pitanje ili kad u afektu izbaci neku misao. Vidi se, veli Jonić, da je to divan štof za pedagoga, ali da je vaspitačeva radnja zanemarena. Jedini koji se o njemu stara svojski, to je njegov engleski tutor, kome mladić ima da zahvali svoju robusnost, zdravlje, otpornost na hladnoću (on uči pri otvorenim prozorima i usred zime), svoje manire takođe. Englez je nezadovoljan što Kralja ne izvode: on nije nigde putovao po zemlji, nije nikada ušao ni u jednu seljačku kuću. On je menschenscheu. On je uz to u godinama u kojima je poslednji trenutak za ispravke, za preinačenja. Kralj ništa ne govori: on zna samo za školu i kuću, on nema drugova. On se interesuje za sve političke ljude, zna ih u glavu. On prati stvari, ali preko koga? Da nije Engleza, niko mu ne bi dao ništa iz političkog vaspitanja. Jonić misli da Kralju treba posvetiti više pažnje. On je to rekao Knezu, a i Antiću. Antić vrda. Englez je, međutim, rekao Joniću da mu dođe da pobegne kad vidi šta se radi (Jonić i Englez su prijatelji.) Jonić mi veli: "Bila bi velika afera da ma šta o tome rečete ma kome, pozivajući se na moja saopštenja. Ali recite g. Stojadinoviću da obrati više pažnje na Kralja, da mu ukaže više pažnje, jer bi inače bilo rđavo ako on jednog dana dođe na misao da mu se ne ukazuje. Zatim recite Predsedniku da hita sa organizovanjem Stranke i sa rešenjem pitanja koje treba svršiti pre punoletstva. Jer, kako je Kralj upućen na ordonanse, pošto se niko nije postarao da mu privede ljude od iskustva, on je strahovito sam i ja ne znam pod čijim će uticajem početi da voli i mrzi, a od toga ćemo svi zavisiti posle 1942. godine. Za sad, on je učtiv, pažljiv, uman, plemenit, ali ja ne vidim nikoga uz njega ko bi primio njegove sumnje, njegov nemir, njegovo poverenje." - Obećah. Ali - spes mihi prima Deus. Ja se bojim nasleđa, rđavih uticaja, rđavih postupaka. I zbilja molim Boga da Monarhija bude čvrsta, jaka, silna i da Petar (kako je kralj Aleksandar zvao svoga prvenca) bude dobar, valjan i državnik. Inače smo svi izgubljeni: I on, i mi!
      
       ANALIZA SLOBODANA JOVANOVIĆA: 18. II 1939. Imao sam dug razgovor sa Slobodanom Jovanovićem. On mi veli: "Mi treba da umanjimo svoju srpsku zonu pa da je utvrdimo, tj. da postupimo kao knez Miloš kad je vratio svu srpsku akciju u granice Beogradskog pašaluka. Inače ćemo se istrošiti u borbi sa Hrvatima i doći u težak položaj. Ja na primer smatram da je Makedonija već izgubljena. Mi nemamo obrađenu državnu politiku, niti imamo jedan izrađen pogled na hrvatsko pitanje. Meni Radenko Stanković veli: Vi ste federalista! a ja mu kažem: Jesam, ali srpski federalista. Mi Srbi treba da dođemo do svesti: Ovo je Koroščeva vlada, a Maček je u opoziciji. Korošec zadaje strašne udare Beogradskom univerzitetu, i uvek nađe Srbe, nekog Magaraševića ili nešto slično da sam ne prlja ruke. Proglasio je ceo svet za komunistu, pa i mene, iako sa mnom govori srdačno i tvrdi da mi je prijatelj. Za mene lično neće biti veća satisfakcija, nego da doživim da on jednog dana i kneza Pavla proglasi za komunistu, pa da onda budemo načisto ko je državotvoran po Koroščevom receptu naravno. U stvari, Korošec je jedan prosečan čovek, ali iza njega stoji jedan laboratorijum ideja, koji se zove Vatikan i koji je njegov glavni i jedini liferant. Mene boli duša što je za vreme konkordatske kampanje sve palo na Milana, a ne na Antuna. Ja više volim Milana Stojadinovića u najgoroj formi, nego Korošca u najboljoj. Ja znam i vidim samo jedno: da Korošec ruši u ovoj zemlji sve i da vlada u njoj kako hoće. Ja smatram da je to glavno opažanje iz cele ove krize!" - završi moj profesor.
       NAŠ ČOVA: 26. II 1939. Umro je i Živ. Tajsić. To je čovek koji je posle 6. januara 1929. rekao kralju Aleksandru ne valja, Gospodaru, a kad ga je Kralj postavio u Upravni odbor Državne šećerane, pa ga posle pitao kako je, on odgovorio: "Pa, da vidite, bolje je, Gospodaru! Narod vas sad razume, jasniji mu je vaš postupak, no u prvi mah..." Uz to, to je čovek koji je 1918. doneo iz Nežidera (ili gde je već bio u internaciji) nekih 2-3 sanduka rubina i životnih namirnica, koje je dobio iz Francuske itd. ne davši to da jedu oni koji su bili internirani s njim a umirali od gladi, niti da se odenu oni koji su skapavali od zime. On je bio uz Glavni odbor Radikalne stranke, jedan mu je sin bio uz Jerezu (i dobio koncesije za šume, porudžbine iz njegove apoteke za razne državne bolnice i nadleštva, gotove pare itd.), a drugi mu je sin tražio pare od Stojadinovića da ide na studije u Pariz, pa kad nije to dobio, otišao u - opoziciju.
       SMRT MEHMEDA SPAHE: 29. VI 1939. Smederevo. Jutros mi javiše da je umro Mehmed Spaho, te naredih da se sazove Mesni odbor JRZ za 6. Kad se ljudi okupiše, ja sam održao komemorativni govor, u kome sam, između ostalog, rekao da je Spaho bio veliki čovek i zato što nije mešao svoj i državni džep. Spaho je bio dvogubo fatalan po nas Srbe: 1) što je pravio svoju politiku u Bosni i 2) što je kao musliman često štitio muslimane Južne Srbije, a to su Arnauti tako iskoristili da su, u stvari, kroz versku vakufsku upravu u Skoplju imali nešto nalik na ono što smo mi Srbi imali kroz Karlovačku mitropoliju. Spaho je nas Srbe često uzimao u Bosni i u Hercegovini na vrlo ciničan način. I zato je u mnogo mahova bio jako omrznut. On se naročito od srca mrzio sa pok. Milanom Srškićem, predsednik vlade i ministar, čiji su ljudi neprestano ponavljali da je Spaho homoseksualac - jedno uverenje koje je bilo prošireno u tolikoj meri da su o tome pisale i novine i izlazile čitave brošure, koje su kaljale vođu muslimanske Bosne. NJega nisu trpeli ni mnogi napredni muslimani, ali je on kod muslimana bio neosporan vođ i on je njih vezivao za državu a državu približavao njima. On je se o njima starao zaista očinski, a bio je vešt organizator i pomoći širih socijalnih razmera. Pred smrt on je slomio nekadašnjeg svog miljenika Šefkiju Behmena i priugotovio sebi naslednika u DŽaferu Kulenoviću. Behmen je rušio Spaha sa Stojadinovićem, a on je sa Korošcem i Dragišom survao obojicu. Umro je od teške skleroze iako je rođen 1883. godine, te tako može da se kaže da je zaista iščezao pre vremena.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Neke knjige se, zaista, ne pojavljuju u najpovoljnijem trenutku za njih. Da se "Dnevnik 1936-1941" Milana Jovanovića Stoimirovića ("Matica srpska", 2000, Novi Sad) pojavio pre petnaestak godina bio bi bestseler. Danas je to jedno izuzetno svedočanstvo o jednoj zemlji, koje sad i definitivno nema, pred dramu Drugog svetskog rata. Retke su ovakve slike tog društva: od čoveka sa toliko uvida u političke odnose (visoki funkcioner i poslanik vladajuće koalicije), uz direktno poznavanje ključnih aktera od Kneza Pavla, preko Milana Stojadinovića, Dragiše Cvetkovića, Antona Korošeca, Muhameda Spahe, Dimitrija LJotića, Petra Živkovića, patrijarha Gavrila (Dožića); pa ugao diplomate i novinara koji je bio član mnogih državnih delegacija (kod Kemala Ataturka, Eduarda Beneša, Adolfa Hitlera, Hermana Geringa, Jozefa Gebelsa, Benita Musolinija, Galeaco Ćana), a i u raznim prilikama i na različitim mestima - što poslovno, što privatno sreće izuzetne ličnosti (Jovan Dučić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović, Nikolaj Velimirović, Stanislav Vinaver, Geca Kon).        I sam Milan Jovanović (drugo prezime Stoimirović uzeo je iz zahvalnosti prema ujaku koji ga je školovao) bio je novinar "Politike", uređivao radikalsku "Samoupravu", bio ataše za štampu u ambasadi u Berlinu, izdavao list "Vardar" u Skoplju, radio u Centralnom presbirou, bio direktor novinske agencije "Avala"... Pisao knjige.        NIN-ov feljton izbor je zapisa i zanimljivosti koje će čitaocu reći nešto o vladaocima i prilikama iz onog vremena. Utisak je da se danas demokratičnost onog vremena precenjuje: štampa je bila direktno cenzurisana, demokratski život rudimentaran, narod živi u bedi koju je izgleda, čak i danas, teško zamisliti. Feljton je priredio Slobodan Reljić.