Nedavno objavljena knjiga (u SAD) "Staljinovi tajni pogromi" opet podseća na žrtve komunizma, na jedno, činilo se, zaboravljeno vreme, ali i na to da konačno nismo raščistili sa njim

      U trenutku kad nam se činilo da je raspadom SSSR-a i celog istočnog bloka rečeno sve što se moglo reći o toj temi i kad su pisci kao što je Solženjicin počeli da bivaju zaboravljeni i u sopstvenoj zemlji, u Americi se pojavila knjiga "Staljinovi tajni pogromi". Ta nova knjiga je poslednje (najnovije) izdanje čuvene serije knjiga "Anali komunizma", koje izdaje Yale University Press. Zapise sa suđenja je prevela Laura Ester Volfson a knjigu je priredio za štampu i komentarisao DŽošua Rubinštajn, jedan od direktora Amnesty International.
       Knjiga se odmah "našla" na naslovnim stranicama američkih uglednih novina ("NJujork tajms") i izazvala pažnju gotovo neprimerenu današnjem vremenu, čak iako se u njoj govori o egzekuciji poznatih Jevreja, čak iako je na pomolu neka vrsta novog hladnog rata.
       Inače, priča je o jevrejskom antifašističkom komitetu koji je osnovan, po Staljinovom odobrenju, za vreme Drugog svetskog rata da bi se dobila podrška Zapada za sovjetske ratne ciljeve. Početkom 1948. godine 15 najvažnijih članova komiteta je uhapšeno. Svih 15 je bilo nevino. Svi su ubijeni u podrumima Lubjanke, osim čuvene naučnice Line Štern (biohemičara). Među njima su bili i Perec Markiš, pesnik koji je pisao na jidišu, legenda jidiških kulturnih krugova. Zatim Simon Lozovski, zamenik komesara za spoljne poslove. Najveći greh Lozovskog je bila njegova izjava da i ljudi koji zajedno rade na velikom poslu (kao što je komunistička revolucija) jesu ljudi različitog nivoa kulture, s različitim pozicijama u društvu. Lozovski je bio stari revolucionar koji je poznavao Lenjina i Staljina još od 1905. Nekoliko puta bio je u nemilosti zbog svojih malih ideoloških "odstupanja". Kao zamenik ministra inostranih poslova za vreme Drugog svetskog rata, on je držao konferencije za štampu američkim i engleskim novinarima. Neki od njegovih komentara postali su čuveni širom sveta. Kao onaj, na primer, o nacističkoj štampi, koja je pisala da nemački vojnici mogu da vide Moskvu kroz dvoglede. Da, rekao je Lozovski, nemački vojnici će videti Moskvu - kao ratni zarobljenici.
       Kao i mnogi drugi, on je bio začuđen kad je optužen za izdaju, verovatno još više kad je osuđen i streljan, zaključuje priređivač knjige DŽošua Rubinštajn.
       Pre dvdesetak godina ova knjiga bi izazvala daleko više uzbuđenja, kao što je to bilo sa knjigama Isaka Dojčera, ili nam bližih i prihvatljivijih Artura Kostlera, Solženjicina i Nadežde Mendeljštam, koje su svaka na svoj način (od studija do romana) svedočile o jednom vremenu koje je bilo vreme "ćutnje", vreme o kojem se ništa nije znalo, naročito ne sa sigurnošću. Ali, zašto izaziva pažnju danas - danas, kad je sve to završeno (?). Istina je verovatno negde u tome da mi još ne znamo šta se sve skoro ceo vek događalo u ovom svetu. Od Evrope do Azije i Južne Amerike. Istina je da još postoje komunističke zemlje u kojima još vladaju komunistički diktatori i da postoje zemlje, čak brojnije, u kojima su ta pitanja "rešena". Da li su rešena?
       Svaka od postkomunističkih zemalja ima u vrhu vlasti komuniste, ili one koji su sa njima sarađivali (voljno ili ne) i ne može lako da se oslobodi svog nasleđa. Ponekim još preživelim liderima se sudi ili tek treba da se sudi, ali pitanje njihove krivice, posle celog jednog veka, postaje pitanje "objektivne krivice", a objektivnu krivicu je moguće samo pretpostaviti.
       U svakom slučaju, ovo je samo još jedna knjiga za čitanje o događajima starim, nevoljnim danas i neugodnim tim više što zahtevaju preispitivanje svesti svih, čak i onih koji tvrde da je komunizam bio pogrešan.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ