Glavni razlog za odlaganje sudskih procesa u Poljskoj je najčešće slabo fizičko i zdravstveno stanje optuženih generala, koji su u poodmaklim godinama i često pobolevaju. Zbog toga nije uspeo ni poslednji pokušaj da se obnovi proces generalu Jaruzelskom koji je, po ko zna koji put, odložen za 19. jun

      (Specijalno za NIN iz Varšave)
      
       Deset godina posle pada komunističkog režima u Poljskoj demokratske snage i dalje stoje pred nerešenim problemom moralne i krivične odgovornosti onih koji su u vreme totalitarnog režima počinili prestupe, pa i zločine protiv sopstvenog naroda. Izuzetak su bivši funkcioneri pravosuđa i milicije, protiv kojih se vode istrage na osnovu zakona o nezastarevanju staljinističkih zločina. To su, međutim, ljudi u poodmaklim godinama, od kojih mnogi nisu ni dočekali početak sudskog procesa.
       Istražni i sudski postupci se razvlače godinama, naročito kad je reč o prestupima počinjenim pred kraj totalitarnog režima, pa se na prstima jedne ruke mogu nabrojati slučajevi u kojima je krivce snašla pravedna kazna. Do odugovlačenja dolazi najčešće zahvaljujući veštim advokatima, koji manipulišu sudskom procedurom, i nedostatku dokaznog materijala jer je u vreme revolucionarnih promena funkcionerima komunističkih specijalnih službi uspelo da unište znatan deo komrpomitujućih arhiva.
       Neefikasnost pravosudnih organa objašnjava se i nedostatkom političke volje da se izvrši odlučniji obračun sa prošlošću. Kažnjavanju bivših komunističkih funkcionera protive se ne samo levičarske strukture nego i mnogi političari centrodesnice koji se pribojavaju da bi se ozbiljnija antikomunistička kampanja mogla pretvoriti u lov na veštice s nesagledivim posledicama za mladu poljsku demokratiju.
      
       Uspešna odbrana generala
       Među bivšim komunističkim funkcionerima posebno mesto pripada generalima poljske armije i službe bezbednosti čija su imena ispisana na stranicama mračnijih poglavlja novije istorije. Najveću pažnju privlače sudski procesi pokrenuti protiv bivšeg poljskog predsednika Vojćeha Jaruzelskog - za gušenje baltičke pobune u decembru 1970. godine i zavođenje ratnog stanja u decembru 1981, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Česlava Kiščaka - za krvavu likvidaciju rudarskog bunta u šleskim ugljenokopima, kao i generala i visokih funkcionera bezbednosti optuženih za ubistva opozicionara, među kojima i varšavskog sveštenika Popjeluška.
       U toku decembarskih radničkih nemira 1970. u Gdanjsku, Gdinji i ostalim poljskim gradovima poginula su 44 lica, dok je više od 200 ranjeno. Ovi dramatični događaji doveli su do pada partijskog lidera Vladislava Gomulke, koji je odlučio da se protiv radnika upute vojska i policija. Odgovornost za otvaranje vatre na demonstrante pripisuje se i generalu Jaruzelskom, koji je u to vreme bio ministar narodne odbrane.
       Više od osam godina razvlači se i proces generalu Česlavu Kiščaku, bivšem premijeru i ministru unutrašnjih poslova, okrivljenom da je prvog dana posle proglašenja ratnog stanja u Poljskoj, 13. decembra 1981, izdao uputstvo o upotrebi vatrenog oružja protiv demonstranata. General Kiščak je optužen da je time doprineo pogibiji devet rudara u katovičkom ugljenokopu "NJujek" kao i ranjavanju mnogih radnika u drugim preduzećima, koja su stupila u štrajk u znak protesta zbog zavođenja ratnog stanja. Godinama se oteže i proces pripadnicima specijalnih jedinica (ZOMO) optuženim da su prilikom intervencije neosnovano upotrebili vatreno oružje protiv rudara ugljenokopa "NJujek".
       Glavni razlog za odlaganje sudskih procesa u Poljskoj je najčešće slabo fizičko i zdravstveno stanje optuženih generala, koji su u poodmaklim godinama i često pobolevaju. Zbog toga nije uspeo ni poslednji pokušaj da se obnovi proces generalu Jaruzelskom koji je po ko zna koji put, odložen za 19. jun.
      
       Promena "crvenih" simbola
       Ovo odugovlačenje sudske procedure ide naruku optuženim komunističkim funkcionerima koji u međuvremenu koriste medij da bi branili svoje postupke u prošlosti, uz tvrdnje da se ne radi o isterivanju pravde, nego o političkom revanšizmu. Pri tom se mora reći da u poljskom društvu ima onih koji ih opravdavaju, na taj način iskazujući svoje nezadovoljstvo politikom sadašnjih vlastodržaca. Pristalice propalog režima demonstrirale su još u proleće 1991. godine, kad su se na mnogim fabrikama u Poljskoj ponovo zalepršale crvene zastave.
       Za neke je to bilo koketiranje "staraca", daleko od pravog raspoloženja u društvu, ali nije bilo malo ni onih koji su smatrali da je kucnuo čas za diferencijaciju na levom krilu. Za stvaranje nove, socijaldemokratske formacije zapadnog tipa opredelio se legendarni borac podzemne Solidarnosti Zbignjev Bujak. Zajedno sa nekim aktivistima Solidarnosti on je osnovao levičarsku stranku, Uniju rada, kao alternativu postkomunističkoj socijaldemokratskoj partiji SDRP Aleksandra Kvašnjevskog. Vreme je, međutim, pokazalo da ova diferencijacija nije bila dugog veka. Danas je Unija rada pristupila Savezu demokratske levice (nasledniku SDRP), sa kojim će zajedno izaći na septembarske parlamentarne izbore.
       Za deset godina postkomunistička levica ostvarila je ogroman preobražaj. Ona se razvila u najmoćniju političku snagu u Poljskoj zahvaljujući tome što je očuvala jedinstvo nomenklature, koja se brzo prilagodila sistemskim promenama i uvrstila u najglasnije pobornike sistemskih i ekonomskih reformi. Došlo je, čak, do apsurdne situacije da u podržavanju procesa integracije sa evroatlantskim vojnim, političkim i ekonomskim strukturama levica demonstrira veću odlučnost od desnice, razjedinjene nacionalističkim pa i "antievropskim" tendencijama.
       Iluzije o brzom prelasku na kapitalizam razvejavala je sve jača svest da je Poljska nasledila osiromašene milionske mase radničkih i seljačkih proletera. Uprkos tome, vodeći reformatori, među kojima glavnu ulogu do danas igra ekonomista Lešek Balcerovič, nisu odustali od radikalnih skokova u tržišnu privredu, čak ni pod pritiskom sve većih socijalnih nevolja i drastičnog rasta nezaposlenosti. U širim društvenim slojevima javila se nostalgija za vremenom partijskog lidera Edvarda Gjereka, koji je koristio ogromne inostrane kredite da bi poboljšao životni standard i infastrukturu. Nezadovoljni politikom desničarskih vlasti, Poljaci su se okrenuli levici koja na sledećim izborima - prema ispitivanjima javnog mnjenja - može očekivati podršku 40-50 odsto glasača!
      
       Strategija "debele crte"
       Kongres Sporazuma Centra u martu 1991. godine bio je prvi koji je izašao sa predlogom donošenja zakona o "dekomunizaciji države". Tim zakonom bi bivši članovi rukovodećih organa PURP-a bili lišeni prava da budu birani ili postavljani na državne funkcije u toku sledećih deset godina, kao i učešća u privatizaciji nacionalne imovine. Bez toga, kako su tvrdili neki delegati, neće biti moguće izvršiti radikalne političke i ekonomske reforme.
       Radikalnom obračunu sa komunistima, međutim, suprotstavljao se premijer Tadeuš Mazovjecki, koji se zalagao da se "debelom crtom" razdvoji prošlost od budućnosti. Za strategiju "debele crte" izjašnjavao se i poznati publicista Adam Mihnjik iz bojazni da će brutalna dekomunizacija izazvati podele u društvu sa tragičnim posledicama.
       "Komunizam je bio atraktivan ne zato što je posedovao vlast i davao beneficije. To je suviše banalno, ne bi u tom slučaju bilo komunista u Francuskoj ili SAD. Komunizam je privlačio određen tip devijantne osobe, koja se, s jedne strane, ne može smestiti u sistem, želi da ga razvali, frustrirana je a, s druge, ima ogromnu potrebu za autoritetom i verom. Po mom uverenju, iluzorno je verovati da takav psihološki tip neće i danas naći neku drugu političku odeću. Antikomunizam je samo početak razgovora koji nas tera da se zamislimo: antikomunizam u ime čega? Da li u ime normalnih standarda evropske demokratije i tolerancije? Ili u ime nečeg drugog kako bi ljudi uz pomoć demagogije, netolerancije, nasilja nametali druge, jedino pravilne doktrine, koje, istina, neće biti utemeljene na marksizmu i lenjinizmu, i, na primer, na Koranu, verskim zakonima", rekao je Adam Mihnjik u intervjuu listu "Žiće Varšavi" u leto 1991.
      
       Neuspeli pokušaji "dekomunizacije"
       Poslanici Solidarnosti su još 1989. godine tražili otvaranje arhiva komunističke službe bezbednosti, ali tadašnji premijer Mazovjecki je smatrao da je uvođenje reformi važnije od otpočinjanja procesa dekomunizacije i izazivanja novih sukoba. Sledeći potez povukao je 1991. godine senator Zbignjev Romaševski. NJegov nacrt zakona o lustraciji prihvatio je Senat, ali je dalju zakonodavnu proceduru paralisalo protivljenje državnih organa koji su tvrdili da bi se time prekršio propis o državnoj tajni.
       U međuvremenu su preduzimane zakonske i druge mere da se bivšim komunističkim aktivistima oduzmu razne privilegije i uticajni položaji. Tako je oko 1 250 bivših visokih funkcionera komunističke partije (PURP), Narodne i Demokratske stranke lišeno privilegovanih penzija. Nisu pošteđene ni udovice bivših šefova poljske države Ohaba i Zavadskog, kojima su porodične penzije od oko milion i po zlota skresane na polovinu.
       Zahtevi za sprovođenje dekomunizacije su pojačani naročito s dolaskom na vlast desničarskog premijera Jana Olševskog. Ministar unutrašnjih poslova Antoni Maćerevič izjavio je sredinom 1992. godine da raspolaže listom na kojoj su imena mnogih poznatih političara koji su sarađivali sa komunističkom službom bezbednosti. Ubrzo je otkriveno da su na ovom spisku Leh Velnsa i drugi aktivisti Solidarnosti i nekadašnje antikomunističke opozicije.
       U septembru 1992. u parlamentarnim komisijama poljskog Sejma počelo je razmatranje šest verzija zakona o "dekomunizaciji" državnih institucija, armije i javnog života. Neke političke partije su se zalagale za drastične kadrovske čistke i uklanjanje iz javnog života svih koji su pripadali komunističkoj partiji ili bili saradnici bivše službe bezbednosti. Primena takvih kriterijuma u armiji, na primer, dovela bi do otpuštanja 432 generala i gotovo sedam hiljada vojnih starešina na pukovničkim položajima. Poljski komandni kadar sveo bi se na trojicu generala, među kojima je jedan biskup - starešina vojnih kapelana. Pored toga, sa značajnih državnih funkcija bili bi uklonjeni istaknuti ekonomisti i drugi naučnici i stručnjaci budući da je većina njih bila u partiji (PURP).
       U toku parlamentarne debate poslanik Aleksander Malahovski je upozorio da bi usvajanjem bilo koje od ponuđenih zakonskih verzija bio onemogućen povratak u javni život dvojici velikih emigranata, filozofu Lešeku Kolakovskom i nobelovcu Česlavu Milošu - zbog njihove "komunističke prošlosti"!
       Na osnovu "Liste Maćereviča", koju je početkom 1993. objavio nacionalistički nedeljnik "Gazeta polska", Leh Valensa je optužen da je delovao kao agent "Bolek" i da je, zloupotrebivši položaj predsednika Republike, uništio svoj dosije. Prema tvrdnjama ovog lista, bivši agent "Bolek" dobijao je razgrešenje od bivšeg agenta "Franka" - pod tim pseudonimom krio se lični Valensin ispovednik opat Cibula!
       Jedan od biskupa poljske Katoličke crkve je priznao da je u raznim periodima komunistička policija koristila usluge više stotina zavrbovanih sveštenika. Ministarstvo unutrašnjih poslova je ustupilo deo dokumentacije o kolaboraciji sveštenika episkopatu, ali je uprkos tome crkvena hijerarhija odbacila ideju da se i duhovnici podvrgnu lustraciji.
       I tom prilikom odazvao se glavni urednik "Gazete viborče" Adam Mihnjik, koji je u uvodniku zamerio inicijatorima zakona da su kasno i na pogrešan način započeli svoju akciju. "Za njih se vreme zaustavilo, oni i dalje, kao u anegdoti, mnogo godina posle završetka rata sede u šumi i miniraju vozove - obaraju komunizam", kaže Mihnjik. Dekomunizacija se zasniva na "demontaži loših struktura i odbrani demokratske države, a ne na diskriminaciji ljudi koji su nekada bili povezani sa diktaturom".
      
       "Lustracija" ili samoubistvo desnice
       U okviru procesa dekomunizacije, poljski parlament usvojio je 11. aprila 1997. zakon o lustraciji kojim se kandidati za visoke državne funkcije obavezuju da podnesu izjavu o svojoj eventualnoj saradnji sa civilnim i vojnim specijalnim službama u periodu 1944-1990. godine. Izjave proverava Lustracioni sud - posebno veće sastavljeno od 21 sudije. Saradnja sa komunističkim specijalnim službama ne podleže kažnjavanju, ali bi prikrivanje podataka bilo sankcionisano.
       Izjave moraju da podnose kandidati za predsednika Republike, premijera, ministre, članove parlamenta, tužioce i druge visoke državne funkcije. Proveri su podvrgnuti i novinari, uglavnom šefovi javnih RTV stanica i drugih medija. Ukoliko sami ne priznaju, a kasnije se dokaže da su bili tajni, svesni saradnici komunističkih agenturalnih službi, takvi građani ne mogu da obavljaju odgovorne državne funkcije u sledećih deset godina.
       Lustracija je obuhvatila nekoliko desetina hiljada poljskih građana koji se kandiduju za visoke funkcije ili se nalaze na odgovornim položajima. Najbrojniju grupu čine sudije (7 300) i javni tužioci (5 000), a provera obuhvata i rukovodioce najvećih informativnih agencija i RTV, kao i Poljske akademije nauka. Već u prvim mesecima izjave je podnelo 23 hiljade funkcionera, od kojih je 300 priznalo da su ili radili u službi bezbednosti ili sarađivali sa tajnom policijom.
       Glavni urednik dnevnika "Gazeta viborča" Adam Mihnjik oštro je reagovao na novi pokušaj dekomunizacije. "Ne sumnjam da će zakon o lustraciji naneti štetu Poljskoj, jer će pokrenuti novu lavinu potkazivanja i kleveta", zaključuje Mihnjik i ogorčeno primećuje da je "prokleti đavo ponovo zamešao u poljskom kotlu".
       Ubrzo se pokazalo da je Mihnjik bio u pravu, jer su se među prvima, protiv kojih je poveden lustracioni postupak, našli nekadašnji aktivisti antikomunističke opozicije. Seriju je otvorio lider vladajuće Izborne akcije Solidarnost premijer Ježi Buzek, koga je desničarski (!) poslanik Tomaš Karvovski optužio da je zbog saradnje sa službom bezbednosti uklonjen sa visoke funkcije u rukovodstvu Solidarnosti Gornjeg Šljonska. Kao odgovor na to premijer Buzek je dobrovoljno zatražio da bude "lustriran" i ubrzo je bio oslobođen optužbi.
       Pred "streljački stroj" Lustracionog suda ubrzo je postavljen legendarni vođa radničke pobune 1980. godine Marijan Jurčik, koji je za zasluge u borbi protiv komunizma izabran za gradonačelnika Šćećina. U toku procesa on je priznao da je 1976. godine pod pretnjom da dovodi u opasnost živote članova porodice potpisao obavezu da će sarađivati sa tajnim službama, ali je naglasio da ovo obećanje nikada nije ispunio, što je dokazao stavši na čelo štrajka u šćećinskom brodogradilištu. Sud nije prihvatio njegovu odbranu i Jurčik je morao da se povuče iz javnog života.
       Lustracija se tako pretvorila u samoubilački čin desnice, koja je dekomunizaciju koristila instrumentalno, za obračune u sopstvenim redovima. Sledeći skandal izbio je krajem aprila 1999. godine, kad je Lustracionom sudu upućen zahtev da se preispita izjava vicepremijera i ministra unutrašnjih poslova Januša Tomaševskog. Sud je u prvostepenom postupku utvrdio da je Tomaševski prećutao o svojim kontaktima sa komunističkom službom bezbednosti, što je bio jedan od povoda za smenjivanje ovog istaknutog lidera vladajuće Izborne akcije Solidarnost. Ove godine je Tomaševski proglašen nevinim, ali to mu ne olakšava povratak na političku scenu.
       Najveću senzaciju je, ipak, izazvao sudski postupak protiv bivšeg i sadašnjeg predsednika Poljske Leha Valense i Aleksandra Kvašnjevskog. Optužbu protiv predsednika Kvašnjevskog da je bio agent komunističkih službi "Gazeta viborča" nazvala je "lustracioni državni udar"! Dogodilo se to uoči predsedničkih izbora, kad su sve ankete pokazivale da će šef države za ponovni izbor imati podršku najmanje 60 odsto birača.
       "Optuživanje Leha Valense je udarac nanet poljskom dostojanstvu i nacionalnom identitetu; optuživanje Aleksandra Kvašnjevskog je udarac nanet poljskoj demokratiji", upozorio je Adam Mihnjik i ponovio poziv da se zakon o lustraciji promeni i da se smesta spreči manipulisanje ovim propisima.
      
       Krivci i dalje "nedodirljivi"
       Posle mučnih scena pred sudom, pri čemu su i nekadašnje i sadašnje specijalne službe optuživane za političke manipulacije, Valensa i Kvašnjevski su dokazali da su nevini. Pokazalo se, ipak, da je teško sprati blato sa sebe čak i takvim zaslužnim političarima na koje i dalje pada senka sumnji.
       Bivši komunistički funkcioneri, ljudi koji nisu samo sarađivali sa političkom policijom nego su njome upravljali, uspešno do danas brane svoje postupke u prošlosti. Prema istraživanju, koje je krajem 2000. godine sproveo ugledni varšavski dnevnik "Žečpospolita", skoro polovina od 1 033 anketirana poljska građanina smatra da te ljude treba izvesti pred sud i kazniti ukoliko su kršili zakone. Ali, tek svaki deseti veruje da će do takvog isterivanja pravde kad-tad doći, a jedna trećina smatra da treba dići ruke od ove forme "dekomunizacije".
       Za pronalaženje i kažnjavanje političara-prestupnika najviše se zalažu mladi i obrazovani ljudi. Koncepciju da pravna odgovornost vlastodržaca iz komunističke Poljske ne podleže zastarevanju podržavaju uglavnom članovi partija koje su nastale iz pokreta Solidarnost (52-69 odsto), ali se protiv "opraštanja krivice" izjašnjava i 41 odsto simpatizera Saveza demokratske levice.
       Pitanje odgovornosti uticajnih ljudi starog režima pokrenuo je profesor Bonjislav Vildštajn u knjizi pod naslovom "Dekomunizacija, koje nije bilo". Odustajanje od kažnjavanja političara-prestupnika, kako piše autor, omogućilo je staroj nomenklaturi ne samo da vlada iz senke, nego i da se legalno vrati na vlast (pobeda levice na izborima u septembru 1993). Stvorene su veze postkomunista koji su zaveli kontrolu ne samo u ključnim privrednim oblastima nego i u organima pravosuđa. To je onemogućilo kažnjavanje bivših funkcionera, odgovornih za političke zločine i velike privredne afere, a istovremeno je ojačalo mafijine strukture.
       Do obračuna sa prošlošću, kako piše Vildštajn, nije došlo iz dva razloga: kao prvo, komunistička partija (PURP), dobrovoljno i na demokratski način, predala je vlast opoziciji 1989. i time neutralisala one koji su bili željni odmazde, a drugo - poljska desnica se zbog nazadne, nacionalističko-klerikalne ideologije pokazala veći protivnik demokratizacije nego postkomunisti, koji su se brzo konsolidovali i prihvatili novu realnost reformisanog društva.
       Zbog raznih nesporazuma godinama se odugovlačilo s početkom rada Instituta za nacionalno sećanje kojem su povereni tajni arhivi komunističke policije. Bez tih dokumenata, Komisija za istraživanje zločina protiv poljskog naroda nije bila u stanju da pokrene sudski postupak o prestupničkoj delatnosti poljskih sudskih organa u periodu od 1945. do 1956. godine, kada je na režiranim procesima doneto najmanje 2 500 smrtnih presuda. "Svaki dan odugovlačenja čini sve uzaludnijim rad istraživača. Umiru zločinci i svedoci, mnogi prestupi ostaće bez presude", upozoravao je šef ove komisije Antoni Galinjski.
      
       Epizodisti na sceni
       Tadeuš Kilijan, jedan od tužilaca u procesu odgovornima za masakar radnika u baltičkim gradovima 1970. godine, smatra da i ovo suđenje ima simboličan karakter. "Treba osuditi ne mač, nego ruku koja ga je držala", rekao je on.
       Vreme je i tu učinilo svoje: među pokojnicima su najodgovorniji za baltičku tragediju - partijski vođa Vladislav Gomulka, premijer Juzef Cirankjevič, general Korčinjski, Zenon Kliško i drugi članovi Politbiroa CK PURP-a... Stanislav Koćolek je jedini od naredbodavaca koji je izveden pred sud, dok su ostala šestorica optuženih - oficiri poljske armije - egzekutori zločina naručenog "odozgo".
       Prvog dana procesa pročitana je izjava generala Jaruzelskog, koji tvrdi da se ne oseća krivim, jer je jedino učestvovao "u realizaciji odluka svojih tadašnjih naredbodavaca, posebno predsednika vlade Juzefa Cirankjeviča". U optužbi se, međutim, kaže da izjave svedoka i materijalni dokazi ne oslobađaju Jaruzelskog krivice za neposredno rukovođenje ovom zločinačkom akcijom.
       Generalu Jaruzelskom uspevalo je do sada da se odbrani od mnogih teških optužbi. U toku svog veoma dugog staža na visokim državnim i partijskim funkcijama on je učestvovao u donošenju raznih nepopularnih odluka (učešće Poljske u invaziji na Čehoslovačku i brutalno rasturanje studentskih demonstracija 1968, gušenje radničkih nemira na Baltiku 1970, a zatim u Radomu i Ursusu 1976, represije protiv demokratske opozicije), a uz to je preuzeo na sebe punu odgovornost za zavođenje ratnog stanja u decembru 1981. godine.
       Smatra se da su Jaruzelski i ostali visoki komunistički funkcioneri izbegli krivičnu odgovornost zahvaljujući jedino činjenici što do danas u Poljskoj nije pronađen "recept za dekomunizaciju", odnosno konačan i dosledan obračun sa prošlošću. Mnogim političarima, kako izgleda, odgovara ovakav, nedefinisan, stav jer služi kao izvanredno sredstvo manipulacije u partijskim borbama.
      
      
       Ilija Marinković