NAZIV: Bubnjalica u pčelinjaku
AUTOR: Milosav Tešić
IZDAVAČ: Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis", Čačak 2001.

      Bogdan A. Popović
      
       Jedna od dve reči u naslovnoj sintagmi nove Tešićeve zbirke - tako smatra njen recenzent, kritičar Dragan Hamović - može biti "sasvim primerena simbolička oznaka za ukupan ovaj pesnički poduhvat". Za poduhvat u mnogo čemu nalik metaforičko-simbolički shvaćenom pčelinjaku. Mada pesnik, istini za volju, ume da spomene i osinjak ("jezičkog rasula", dakako), ovakvo se viđenje veoma dobro drži. Pitanje je, međutim, kakva je u ovoj sintagmi funkcija prve reči. Da li bubnjalica menja, ili dopunjuje značenje pčelinjaka?
       Nedavno je, u razgovoru sa Danicom Otašević (povodom dodeljivanja nagrade Disovog imena), Tešić napomenuo da kritičari nisu posebno isticali "kritički stav prema stvarnosti, prema tekućem vremenu", bez obzira na skromno mesto u dosad objavljenim njegovim knjigama. Izdvojio je, pri tom, tri egzemplarne pesme u kojima se, u celini ili u delovima, peva poezija naših dana. Jedna od njih je "Bubnjalica", pesma uključena u zbirku o kojoj ide govor (u njeno odelito središte, maltene) i značenjem uvedena u naslovnu sintagmu... Ako je, dakle, pesma posvećena "srpskim bubnjarima" takva, kakva pesnik veli da je - a takva jeste, i to u celini, posredi je produžena metafora koja leksički, ritamski, zvukovno posreduje napon i dinamiku, sveobuhvatnost društvenog preokreta - njen stvarnosni aspekt ozračuje susedne pesme. U naslov projektovan, celu zbirku. A to će reći: nećemo mnogo pogrešiti shvatimo li pčelinjak i kao društvenu zajednicu koja je neodložno bubnjanje naložila. Takvo razumevanje ima pokriće i stoga što - među osam najvećma višedelnih, kadgod i primerno dugih pesama svrstanih u ovu zbirku - "Bubnjalica" nije jedina u toj meri aktuelna. Pored toga, fragmenti koji smeraju naše dane sadržani su u pesmama drugačije zamišljenim i izvedenim. A poneke u kojima ih, čini se, nema, mogu da funkcionišu i kao alegorijske.
       S početka, dva ronda sugerišu sudbinski konflikt - stvarnost suprotstavljena duhovnosti (i pevanju, razume se) - konflikt koji će se, različitim intenzitetom razvijan, pronositi kroz celu zbirku. Da je i o aktuelnoj stvarnosti reč, slutimo po dejstvu vetra koji "u trube gužva lica sa plakata". Takav vetar nagoveštava položaj biblioteke (sa delima što "duše dižu poklop") o kojoj se peva. U odnosu na aktuelne okolnosti pesnik se postavlja gotovo programski: "strujni provodnik teskobe" oseća se pozvan da udes svog naroda, "ždrala sa Krsta seobe" (negdašnja i današnja seoba se u prostoru ukrštaju), duhovnom utehom ublaži... Pesma "Muhare" je tešićevski razbokoren izraz složenog i protivurečnog stvaralačkog procesa. Ali, opet, smrtonosni otrov privida lepote, smisla i svrhovitosti (pečuraka) ne ugrožava samo pesmotvorenje. Ambijent zla je ovde znatno širi, u njemu se i te kako glasno čuje "krik...poziv hitan/da zlo se svuče s uležalog loga, sa smrkle zbilje da se srožu maske"... Neposredno sledeći "Bubnjalici", "Dva trioleta za Baniju" i "Šljiva srpska" ne ostavljaju mesta dilemi. Prva je višestruko aktuelna: tematizujući tragiku zapadnih Srba ("Nenarod ili svetina,/zar to si, rode, s Banije!?"), pesnik je, pozivajući se na stihove Save Mrkalja, intenzivira - vreme stradanja viđeno je u kontinuitetu. Druga, pohvalna pesma srpskoj šljivi je, pored sve svoje mnogoznačnosti, pretežno patriotska. Uznosi Srbiju koja je "sva u mutljagu/stvarnosti mučne".
       Ima, dabome, u devetoj Tešićevoj zbirci, sjajnih pesama koje nude prebogat materijal za različita disciplinarna tumačenja. "Pčelinjak na Medvedniku", recimo, i devetodelna "S krstom svojim po krstu vidika" ponajpre, odista pevaju stvaralačku dramu pesnika sučeljenog sa donjom i gornjom stvarnošću, suočenog sa moćima i ograničenjima svog poslanja. Pevaju, štaviše, od iskona neprekidan i sveobuhvatan sukob sila kreacije sa silama destrukcije... Jedno je, pri svemu, sasvim izvesno: diferenciranje teme u mnogim Tešićevim pesmama sve je pre no jednostavan zadatak. Naprosto zato što pesnik najčešće ne peva samo jednu temu, što se tokovi iskaza simultano razvijaju ili ukrštaju, a posrednost stepenasto uvećava. Zato što se pesničke slike i refleksije granaju i međusobno prepliću, a asocijacije i aluzije neprestano multiplikuju. Da je Tešić kadar "mutnu plazmu jezičkih korala" množinom načina i sredstava da harmonizuje, više je nego očigledno. Podjednako je nesporno da se koristi elementima koji podstiču (i opravdavaju) čitanje njegovih pesama u različitim "ključevima".