Nekad omiljeni Đura iz "Top liste nadrealista" o svojoj ulozi u filmu "Ničija zemlja", odlasku iz Sarajeva pre desetak godina, životu u Ljubljani, svom pozorištu Teatar 55

      Kad je bila "Top lista nadrealista"! Davno - ali nezaboravno. Tada smo otkrili i zavoleli Branka Đurića, jedinstvenog Đuru. Godine su (mnoge a gorke) od tad prošle i Đuri se, s ratnim vihorom i raspadom Jugoslavije, gubi trag. Ne i sećanje na njegov talenat, njegovu neodoljivu duhovitost.
       I onda, sasvim neočekivano, susrela sam nedavno u Kanu Branka Đurića i to, bogami, u - top formi: igra on glavnu ulogu u već proslavljenom filmu mladog Danisa Tanovića "Ničija zemlja", filmu ovenčanom nagradom za najbolji scenario ali još i više - podatkom da ga je otkupila Amerika. Otimali su se, u stvari, u Kanu za taj film i najbolja ponuda, najbolja u svakom smislu je pobedila.
       Film je to, da podsetimo, o bosanskom ratu na osobeni način: dva borca, Srbin i Bošnjak, igrom slučaja bivaju zatečeni u jednom rovu čekajući na pomoć svojih strana s tim što će ih (kao) pokušati da spasi famozni Unprofor. Sve vreme se preganjaju oko toga ko je kriv, ko je započeo rat, naravno da se beskrajno međusobno optužuju. Na kraju, jedan drugog ubijaju dok treći u rovu, takođe Bošnjak (igra ga Filip Šovagović), leži na mini i ne sme da se mrdne: ako se pomeri, sve će otići do đavola, ako ostane mirno da leži, lagano će umirati pod vrelim suncem. On je taj, Treći, kao metafora - ničije zemlje.
       Iako je film veoma bolan i tragičan, on ima idealnu ravnotežu u komičnim scenama, obrtima, komičnom dijalogu, pre svega se bajno ruga humanitarnoj brizi Zapada za "situaciju na terenu". Zaista, sjajan scenario! Još da dodamo da Branko Đurić igra Bošnjaka, gorostasnog, ljutog, ciničnog, dok Srbina tumači hrvatski glumac Rene Bitorajac.
       U dobro opremljenom katalogu filma postoji samo rečenica-dve o svim akterima i autorima "Ničije zemlje". O Branku Đuriću: "Rođen 1962. u Sarajevu. Diplomirao glumu na tamošnjoj akademiji. NJegova karijera uključuje rad na filmu, pozorištu i televiziji. Značajni filmovi 'Dom za vešanje' Emira Kusturice, 'Uspon i pad rokenrola' Gorana Gajića i 'Ovo malo duše' Ademira Kenovića.
       Ovaj razgovor vođen je u jednom od niza restorana duž duge kanske plaže. Branko Đurić stiže na vreme, nije se mnogo promenio s godinama, odeven je po poslednjoj (skupoj) modi, iz daljine se rečju vidi da dolazi - Neko...
      
       Film "Ničija zemlja" vraća vas tamo gde je sve i počelo. Vraća vas, u stvari, u vreme početka rata ali i u vreme vaše velike glumačke popularnosti. Šta vi radite u tom trenutku, gde ste?
       - U Sarajevu. Prvu godinu rata proveo sam u Sarajevu.
      
       Kako ste izdržali? Pričajte malo o tome...
       - Teško. Takav je rat, jednostavno, težak. Ne bih o tome sada pričao. Sve ove godine sam pokušavao to da potisnem i zaboravim. Poslije godinu dana od početka rata dobio sam, srećom, poziv od slovenačkog Ministarstva za kulturu i prihvatio poziv. Od tada radim i živim u Sloveniji, evo već deseta godina.
      
       Otkud poziv baš iz Slovenije, zašto ste izabrali Sloveniju?
       - Mogao sam da izaberem i Srbiju, i Hrvatsku, i Makedoniju, i Sloveniju. Nisam htio ići dalje, mnogo dalje...
      
       Od Jugoslavije?
       - Ne, od Sarajeva. Hoću reći, svugdje bi me lijepo dočekali. Jer, znate šta, ja sam vam dijete iz miješanog braka, multinacionalno sam užasno miješan. Ima u mojim genima, u mom porijeklu, i Srba, i Hrvata, i Muslimana, čak i Cigana jednim dijelom, jednom četvrtinom sam i Ciganin. Nisam, dakle, nacionalno opterećen, ne mogu biti. Izabrao sam Sloveniju zato što je, prvo, tamo rat već prošao tako da je to bilo jedino mjesto gdje sam mogao da nastavim normalan život a da me još uvijek tamo poznaju.
      
       I šta radite u Sloveniji poslednjih desetak godina?
       - Kao režiser. Uglavnom sam radio za Televiziju Slovenija. Posljednjih nekoliko godina radim i kao pozorišni režiser.
      
       Čula sam da imate i svoje pozorište?
       - Da, nedavno sam registrovao svoje pozorište. Zove se Teatar 55.
      
       Zašto baš tako?
       - Nema nekog pametnog razloga.
      
       Koju vrstu repertoara igrate?
       - Komedije. Recimo "Balkanskog špijuna" Dušana Kovačevića, "Šta je sobar video" DŽoa Ortona, igramo zatim "Rigoleta" ali u formi mjuzikla. Na Televiziji Slovenija režiram humorističke šou programe, igrane serije, novogodišnje spektakle, i tome slično.
      
       Pretpostavljam da i igrate u predstavama svog pozorišta?
       - Ne, samo režiram, to sam rekao. Već deset godina ja uopšte ne igram.
      
       Zbog čega?
       - Zato što mi gluma više nije interesantna. Postao sam dosadan sam sebi i htio da načinim neki preokret. U stvari, ne preokret nego da ostanem blizak nečemu čime sam se u životu bavio a režija je, po mom mišljenju, ipak najbliža glumi.
      
       I kako se osećate u Sloveniji?
       - Odlično se osjećam u Sloveniji.
      
       Imate dobru komunikaciju sa Slovencima?
       - Ne dijelim uopšte ljude na Slovence, Bosance ili Francuze. Dijelim ih na dobre i loše, a svugdje ima i dobrih i loših. Imam sreću da u Sloveniji radim s dobrim ljudima i imam sreću da ljudi slušaju ne kako govorim već šta govorim.
       Kako vam se iz današnje perspektive čini "Top lista nadrealista"? Da li ste uopšte u kontaktu sa Neletom Karajlićem, sa celim tim nekadašnjim sarajevskim društvom koje se baš dobro rasulo?
       - Svi smo mi u kontaktu, čujemo se. Međutim, ti kontakti su rijetki. Svak' ima svoga posla.
      
       S kim ste, ipak, ostali najbliži?
       - Najviše se sastajem sa Lošom iz "Plavog orkestra" pošto smo skupa često u LJubljani. Loša još živi na relaciji Sarajevo - LJubljana.
      
       Da li ste bili u Sarajevu tokom minulih godina?
       - Ja dolje idem stalno, dolje su mi roditelji, prijatelji.
      
       I kako vas Sarajevo dočekuje?
       - Odlično. Mene uvijek lijepo dočekaju u mom gradu.
      
       Pitam zato što to ne važi za sve. Na primer, za Emira Kusturicu kojeg Sarajevo neće, koji Sarajevo neće?
       - Ne bih ja o drugima, o tuđim razlozima. Ja, eto, idem.
      
       Da li je to možda i zbog toga što ste se vi sve vreme držali dosta povučeno, čuvali jakih reči?
       - Politika mene ne zanima previše niti mislim da bi se sa političkog aspekta moglo objasniti zašto mene ljudi još uvijek vole u Sarajevu. To nema nikakve veze sa politikom. Jednostavno, ja sam njihov. Pošto sam vrlo miješan, to sam već kazao, vjerujem da bi me isto tako dobro dočekali i u Beogradu, i u Zagrebu. Imam osjećaj da me posvuda još vole.
      
       I kad ste poslednji put bili u Beogradu?
       - Dugo nisam bio. Dogovaram se stalno sa Duškom Kovačevićem, evo već cijelu godinu otkako sam postavio njegovog "Balkanskog špijuna" u svom pozorištu, da dođem u Beograd.
      
       Niste ipak odgovorili zašto tako dugo ne dolazite. Uglavnom su u Beogradu svi već bili iz čuvenog sarajevskog kruga?
       - Zašto me to pitate?
      
       Normalno pitanje, prosto konstatujem.
       - Ni Loša još nije došao u Beograd a trebalo je. Čim uhvatim malo vremena...
      
       Vidite li svoj život dalje u Sloveniji ili ćete se ipak jednog dana vratiti u Sarajevo?
       - Nikad ne pravim velike planove. Sad me posao jako vezuje za Sloveniju tako da sebi ne mogu da priuštim razmišljanje o preseljenju. Uostalom, oženjen sam Slovenkom, imam djecu s njom. Ja sam slovenački državljanin.
      
       Rekli ste da vas gluma više ne zanima a evo vas ovde u Kanu upravo kao glumca. Šta je prevagnulo da promenite odluku, da se vratite glumi?
       - Scenario! Kad sam ga pročitao, bio sam oduševljen. Samo me to moglo ponovo da vrati u igru. Osim toga, Danis Tanović kaže da je pišući scenario za "Ničiju zemlju" imao stalno mene u mislima, da je ta uloga praktično pisana za mene. Taj čovjek koga igram meni je vrlo blizak. Jer, to je čovjek kojeg rat iznenadi, jednostavno ga zatekne. I on reaguje onako kako reaguje.
      
       Srčano?!
       - Srčano, da!
      
       Ono što je najbolje u filmu je balans užasa i komičnog...
       - Upravo to mi se najviše i sviđa, taj odnos smijeha i suza.
      
       Film ste snimali, koliko znam, u Sloveniji, na jednoj lokaciji, u nekom bespuću, čini se da nije bilo teško?
       - Naprotiv, to je jedno od najtežih snimanja u mom životu. Zbog toga što smo uglavnom snimali napolju, znači eksterijere, a oni zavise od vremenskih uslova. Bilo je naporno zato što je preko dana bilo strašno vruće a preko noći strašno hladno. Kao što znate, film pokriva jedan dan i jednu noć. Sve u svemu, imali smo jako mnogo problema. Jednom je čak grom opalio u ekipu. Nemam nimalo u lijepom sjećanju to snimanje.
      
       Koliko vam se istinitim u filmu čini odnos vaš i druge strane u sukobu, bošnjačko-srpski odnos?
       - Mislim da u filmu uopšte nije važno ko je Bosanac, ko Srbin, ko Hrvat. To stvarno nije važno jer film obrađuje zapravo odnos svijeta i Unprofora prema ratu na Balkanu i to na jedan zaista ciničan način, način zbog kojeg sam suštinski i prihvatio tu ulogu. "Ničija zemlja" nije nikakva agitka ni za jednu stranu u sukobu, to nije jedan od onih ratnih filmova na koje smo navikli. On ismeva Zapad, pokazuje licemjerje Zapada. Meni je to bilo najzanimljivije u "Ničijoj zemlji".
      
       Koliko pratite događaje u Srbiji?
       - Pratim, normalno da pratim. Izgleda dosta teško. Nadam se da će to što prije proći, da će se konačno čitav taj prokleti krug zatvoriti.
      
       Odavde, iz perspektive Azurne obale, sve izgleda drugačije. Kako vam se čini Kan, ovde ste prvi put?
       - Jesam, prvi put sam u Kanu. Ma, lijepo je, jako je lijepo u Kanu.
      
       A kako gledate na to da vam je film u konkurenciji, to sigurno dodatno uzbuđuje?
       - Ne, ne uzbuđuje me to dodatno. Mislim samo da je veliki kompliment biti u Kanu u konkurenciji s takvim autorima kao što su Godar, Dejvid Linč, Šon Pen, pogotovo što su mi kao direktni rivali kolege poput DŽeka Nikolsona, DŽona Malkoviča, Mišela Pikolija. To mi najviše laska, mada ne gajim nikakve iluzije. To što sam ovde, to je već dovoljna nagrada.
      
       Vrlo ste uzdržani, pa i škrti na rečima, a očekivala sam jednog raspričanog, duhovitog čoveka, radovala se ovom susretu. Iznenađujuće ste hladni?
       - Uvijek sam ja takav, takva mi je priroda, to nema nikakve veze s vama, samo što vi mene ne poznajete. Imate pogrešnu sliku o meni zbog onog što sam nekada glumio, igrao...
      
      
       JASMINA LEKIĆ