Centralna crkvena muzejska institucija u kojoj se čuvaju mnoge dragocenosti već vek i po bori se bezuspešno za odgovarajući smeštaj

      Na promociji monografije o Muzeju Srpske pravoslavne crkve, koju je sačinio njegov upravnik mr Slobodan Mileusnić, akademik Gojko Subotić upitao je prekorno: Treba li jedna vredna knjiga da nam zameni razgledanje ove dragocene riznice za koju nema dovoljno mesta u tesnim i neodgovarajućim prostorijama Muzeja, sad smeštenog u zgradi Patrijaršijskog dvora?!
       Na ovoj beogradskoj adresi, u Ulici kralja Petra Prvog broj 5, čuvaju se mnoge dragocenosti i mnoga svedočanstva iz viševekovne prošlosti, a nastojanjima da se obezbedi odgovarajući prostor za smeštaj Muzeja, koja do danas traju, ispisane su dodatne stranice istorije. Kako Mileusnić beleži, ta borba započela je 1851. godine kada je srpski patrijarh Josif Rajačić na episkopskoj konferenciji u Beču podneo zahtev da se u Sremskim Karlovcima osnuje Srpski narodni muzej. Austrijske vlasti to nisu dozvolile. Bez uspeha ostao je i ponovljeni zahtev 1870. godine.
       U međuvremenu, 1856. godine, na području Kneževine Srbije arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski Petar Jovanović počeo je sa sakupljanjem crkvenoumetničkih dragocenosti da bi se otvorio "Srpski muzeum". Dve godine kasnije, od prikupljenih ikona i umetničkih slika u prostorijama Beogradske mitropolije otvorena je umetnička galerija, "Hudožestvena hranilnica". A 1868. ova zbirka je preneta u beogradski Narodni muzej.
      
       Čaša Ivana Groznog
       Nastavljeno je sa sakupljanjem vrednih dragocenosti, ali i pokušajima da se za njihovu postavku obezbedi odgovarajući prostor. Kakvo-takvo rešenje nađeno je tek 1937. godine, kada je sklopljen ugovor između Kraljevine Jugoslavije i Srpske pravoslavne crkve o zakupu na pedeset godina Konaka kneginje LJubice. Muzejska postavka otvorena je 1942, a već 1946. godine nove komunističke vlasti, konkretno Ministarstvo finansija Srbije, na zahtev Ministarstva prosvete Srbije, donelo je odluku o raskidu ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom, da bi se crkveni muzej iselio iz Konaka kneginje LJubice. Eksponati su preneti preko puta, u zgradu Patrijaršije. U ovom pretrpanom prostoru adaptirano je nekoliko prostorija, pa je muzej, konačno, otvoren tek 1954. godine.
       Otvarajući ovu centralnu riznicu Srpske crkve, patrijarh Vikentije rekao je da su "u teškoj i mukotrpnoj srpskoj prošlosti nestali gradovi, dvorci, tvrđave, ali je ostao jedan deo kulturnog blaga po manastirima i crkvama u kojima su ga čuvali i sačuvali kroz vekove srpski monasi i sveštenici", a da je za otvaranje ovog muzeja "Srpska pravoslavna crkva bila dužna i svojoj prošlosti i svojoj istorijskoj nauci". Patrijarh je poželeo da sačuvani muzejski eksponati "posluže svima koji se bave izučavanjem naše narodne i crkvene prošlosti".
       Patrijarh Vikentije je bio u pravu, jer su se na proučavanju eksponata ove jedinstvene i bogate riznice angažovali mnogi stručnjaci iz zemlje i sveta. Svaka posebna zbirka jedinstvena je riznica sama po sebi.
       Bogatu zbirku ikona, sa različitim ikonopisačkim predstavama, čine mnoga značajna bogonadahnuta srpska slikarska ostvarenja od XV do XIX veka. Tu je više ikona kritskih zografa s kraja XV i iz XVI i XVII veka. Zatim, set reprezentativnih ikona ruskih zografa, uglavnom iz druge polovine XVIII veka. Uporednom postavkom ikona srpskih i ruskih zografa iz istog vremena uočavaju se ikonoslikarske sličnosti i pojedine nacionalne osobenosti u likovnom izrazu. Pored njih je i izvestan broj ikona grčkog porekla koje su nekada pripadale Kapeli Svetoga Save u Carigradu, a nose otisak vremena XVIII i XIX veka...
       Među mnogim, izuzetno vrednim po umetničkom radu i istorijskom trajanju, crkveno-liturgijskim predmetima od metala, pored zbirke ranohrišćanskih krstova i vizantijskih pečata, izdvajaju se metalni reljef na kojem je prikazano Bekstvo Hrista u Egipat, germanski rad iz XII-XIII veka; zatim čaša koju je 1558. godine manastiru Mileševi poklonio ruski knez Ivan IV Vasiljević - Ivan Grozni, koji je verovatno i zbog svog, delom, srpskog porekla (baba Jelena Jakšić udata za njegovog dedu grofa Glinskog bila je iz ugledne srpske porodice u Sremu), dosta pomagao srpske manastire, posebno Hilandar; potom darohranilnica urađena kao maketa manastira Ravanice, iz 1705. godine; pa pehar srpskog kneza Stefana Štiljanovića iz sredine XVI veka...
       U ovom muzeju čuva se i najznačajnija zbirka srpske grafike, drvoreza i bakroreza, iz XVII i XVIII veka.
       Teško je ovde upoređivati koji je eksponat važniji. Ipak, pored kolekcije od metala, zbirka crkvenog tekstila deluje najdragocenije. Izdvaja se posebno plaštanica kralja Milutina, s kraja XIII ili s početka XIV veka, rađena s mnogo duha i umetničkog dara. Monumentalna predstava tela umrloga Hrista na crvenoj svili zlatnim i srebrenim nitima izvezena je po uzoru na vizantijski vez. Na dnu plaštanice izvezen je ktitorski zapis: "Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši". Takođe, nasleđe od neprocenjive vrednosti čini i odora (ogrtač) kneza Lazara. Materijal od kojeg je sačinjena, pre sudbinske 1389. godine, a za koji se s mnogo razloga smatra da potiče iz Luke na severu Italije, ukrašen je utkanim propetim lavovima. Na njoj je sačuvano i jedno dugme na kojem je heraldički znak šlema s volovskim rogovima, znak koji se sreće i na novcu i na pečatu kneza Lazara. Tu je i Jefimijin vez, pokrov za mošti kneza Lazara, koji je oko 1402. godine izvezla monahinja Jefimija, žena despota Uglješe Mrnjavčevića. Tu su i druga značajna svedočanstva u tekstilu iz nama danas dalekih vekova.
      
       Retke knjige
       Zapažena je i zbirka povelja, privilegija, sinđelija, diploma i drugih dokumenata raznih vladara. Među njima su i privilegije i dokumenta austrijskih vladara, kao i turska dokumenta izdavana fruškogorskim manastirima.
       Muzej Srpske pravoslavne crkve ima i jednu od najvrednijih zbirki starih rukopisnih i štampanih knjiga. Prikupljeno je i sačuvano više od sedam stotina rukopisa bogoslužbeno-bogoslovskih knjiga od XIII do kraja XVIII veka. Od najstarijih rukopisnih tekstova postoji dvadeset pergamentnih listova Aprakosnog Jevanđelja iz sredine XIII veka; zatim nešto mlađe, iz istog veka, Četvorojevanđelje koje su prepisivala dva pisara; potom iz XIV veka Besede Isaka Sirana; iz XV veka Krušedolska paleja sa Zonarinom Hronikom, prepisi Sintagme Matije Vlastara, Lestvice Jovana Lestvičnika, Žitija i Slova Jovana Zlatoustog...
       Ovaj muzej je i čuvar srpske istorije štamparstva. Slobodan Mileusnić ističe da je ovde zastupljena gotovo sva srpska štampana knjiga, ali je u stalnoj postavci izloženo samo nekoliko primeraka. Među najstarijim štampanim knjigama, pored Cetinjskog oktoiha, spadaju Psaltir s posledovanijem, štampan u Cetinju 1494. godine, u štampariji Đurđa Crnojevića, zatim Službenik iz štamparije Božidara Goraždanina, štampan 1519. godine, potom Gračanički oktoih iz 1539, pa Beogradsko Četvorojevanđelje iz 1552. godine, prva štampana knjiga u Beogradu... Sačuvane su i mnoge bogoslužbene knjige štampane u Mlecima, Moskvi, Rimniku i Beču. A pored starih srpskih štampanih knjiga, gde se posebno izdvaja rusko štampano Četvorojevanđelje iz 1751. godine, teško 21 kilogram.
      
       Sumnjivi posetioci
       LJudi iz Muzeja i Crkve uopšte imali su mnogo više muke da ovo duhovno blago sačuvaju, nego da ga prikupe. Samo u toku Drugog svetskog rata iz srpskih crkava i manastira sa područja NDH u Zagreb je prebačeno četrdeset vagona različitih dragocenosti, kako je ustanovila poratna Komisija sastavljena od crkvenih i državnih predstavnika. Ministarstvo prosvete u oktobru 1945. izdalo je naredbu da se sve to umetničko blago vrati Srpskoj crkvi. Ali, ubrzo usledila je nova naredba Komiteta za kulturu i umetnost pri vladi FR Jugoslavije "da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju predati samo kulturno-istorijski i drugi predmeti Srpske pravoslavne crkve, manastira itd, koji su odnešeni sa teritorije NR Srbije i njenih oblasti (Vojvodina), a sada se nalaze pohranjeni u Zagrebu", s ključnim dodatkom da "predmeti sa teritorije NR Hrvatske i dalje ostaju na istom području". U Beograd su u aprilu 1946. dopremljene dragocenosti u jedanaest vagona. Tek posle Brozove smrti, od 1981. godine, iz Zagreba počele su da se vraćaju preostale dragocenosti. A onda, devedesetih, opet je usledila borba za spasavanje crkvenog blaga iz ratom ugroženih krajeva.
       Upravnik Slobodan Mileusnić ima običaj da kaže:
       - Kad je ovaj muzej bogat, srpskom narodu i njegovoj Crkvi je vrlo, vrlo teško!
       A danas su u ovoj centralnoj crkvenoj muzejskoj instituciji mnoge dragocenosti iz crkava i manastira u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i sa Kosova i Metohije!
       Nije bilo lako ni u miru, jer, kako kaže Mileusnić, bilo je pokušaja komunističkih vlasti da se mnogi predmeti oduzmu i podele drugim muzejima.
       Podseća, takođe, da su ovde negde do 1987. godine među posetiocima 70 odsto bili strani gosti, jer su vlasti motrile ko sve od naših ljudi ulazi u zgradu Patrijaršije. Razlog za takvu strukturu posetilaca bio je svakako i u tome što je ovaj muzej bio uvršćen u sve svetske kataloge i vodiče, ali ne i u vodiče kroz muzeje Srbije. Nije ga bilo ni u "Politici", u onoj rubrici obaveštenja o adresama i telefonima muzeja.
       Danas je slika sasvim drugačija. Sve više je organizovanih poseta, pogotovo škola iz različitih krajeva zemlje, ali i organizovanih poseta iz sveta. Ima skoro dva puta više posetilaca nego u Narodnom muzeju, što je verovatno rezultat nastojanja da se nadoknadi propušteno, da se zađe gde se ranije nije bilo. Mnogi svoje impresije beleže u knjigu utisaka. Ispisuje se već dvanaesta debela knjiga utisaka, koje zajedno čine jednu veliku antologiju zapažanja. Tako, recimo, učenica drugog razreda gimnazije Jelena Nikolić, koja je slučajno svratila u Muzej, zapisala je 30. marta 1979. godine: "Možda zbog prolećnog pljuska ili dosade pronađoh ovo divno mesto. Uz izložene eksponate vratila sam se u vreme koje je već davno prošlo. Pri samoj pomisli da treba da odem odavde plašim se ponovnog susreta sa pokislim ulicama našeg grada i ljudima koji nikada nemaju vremena za prijatelje, već život provode u večitoj trci. Između ovih zidova ne prolazi vreme, ono je ovde zauvek stalo. Želela bih ovde zauvek ostati, ali ja pripadam ovoj gomili napolju. Žao mi je, ali moram da idem."
       Sa sličnim oduševljenjem svoje utiske ispisala je i čuvena švedska glumica Liv Ulman. NJen kolega, poznati engleski glumac ser Lorens Olivije, kada je ugledao plaštanicu kralja Milutina, prvo je zanemeo, a onda je počeo da recituje Šekspirove stihove. Samo pred njom stajao je petnaest minuta. Posle je rekao da je obišao mnogo sveta, ali da ovakvo veličanstveno delo dotad nije video. Osetio je, kaže, da ga lik Hristov, iako je prikazan zatvorenih očiju, gleda gde god da se pomeri.
      
       Svetska baština
       Mnogi od eksponata Muzeja Srpske pravoslavne crkve izlagani su na izložbama širom sveta, u Parizu, Londonu, Moskvi, Temišvaru, Beču, Minhenu, Atini... Često su ih za svoje izložbe preuzimali i drugi naši muzeji. Za mnoge od ovih predmeta Mileusnić kaže da nisu samo eksponati, nego svetinje, pošto su osveštani za liturgijske potrebe, pa se neki od njih povremeno daju sveštenoslužiteljima da bi se vratili u kult, u bogosluženje.
       - Veliki deo ovih eksponata ulazi u korpus svetske civilizacije, jer su nastajali u najboljim radionicama i centrima sveta vremena kojem pripadaju - ističe Mileusnić.
       Ova riznica se i dalje, gotovo svakodnevno obogaćuje raznim crkveno-umetničkim dragocenostima koje daruju mnogi priložnici i darodavci. A problem sa prostorom nikako da se reši.
       Još pre Drugog svetskog rata, kada je započela izgradnja Hrama Svetoga Save na Vračaru, planirano je da se pored njega izgradi jedno posebno duhovno stanište i kulturno središte, gde bi bila zgrada Patrijaršije (pošto je objekat koji se danas naziva Patrijaršijom, u stvari zgrada Mitropolije beogradsko-karlovačke) i centralna riznica Srpske pravoslavne crkve, sa patrijaršijskom bibliotekom i arhivom. Naravno, Crkva to ne može sama, potrebna je pomoć države.
       - Ako i mi iz Crkve i ljudi Crkve od svojih prihoda odvajamo za sve državne dažbine, pa i za kulturu, logično je očekivati da nam se nešto i vrati. A Crkva nikad ništa nije svojatala; sve što je njeno, to je i narodno, u službi naroda - apeluje Mileusnić.
       Rešenje bi se moglo naći i pre nego što se podigne predviđeni duhovni centar: da se vrati nešto od onoga što je od Crkve oduzeto ili da se u kompenzaciju da neki drugi odgovarajući prostor, u koji bi se smestila ova dragocena riznica.
      
       JOVAN JANJIĆ