Život Andreja Makina, nema sumnje, postao je zavisan od njegovog književnog dela i odvija se ubrzanim ritmom, otprilike kao u njegovom poslednjem romanu "Muzika jednog života"

      U prva tri dana ove nedelje, u Beogradu je kao gost Francuskog kulturnog centra i izdavačke kuće Paideia boravio Andrej Makin, francuski pisac. Jednosatni razgovor u Studiju B92 sa urednikom Živadinom Mitrovićem, intervju za NIN, predavanje ("susret sa čitaocima", kako pisac više voli da kaže) u sali Kolarčevog narodnog univerziteta, konferencija za novinare u ambasadi Francuske u Beogradu, kraća šetnja po gradu u kojoj će g. Makin od svojih domaćina, gospođe Nađe Petrovski (Francuski kulturni centar) i g. Petra Živadinovića (osnivač i generalni direktor Paideia-e) saznati barem ono što svaki gost drži da se mora znati o gradu u kojem boravi. Za više nema vremena. Gospodin Andrej Makin nije samo pisac, on je poznat pisac. I više nego poznat. Posle sedam objavljenih romana, od kojih je Francuski testament nagrađen u Francuskoj najprestižnijim književnim nagradama Gonkur i Medisis, za kojima je sledila i nagrada Gonkur francuskih licejaca kao i nagrada RTL za najčitaniju knjigu na nedavnom Salonu knjige u Parizu, g. Makin danas doživljava da se njegovi tekstovi analiziraju i kao uxbeničko štivo. Najpre citat iz njegovog dela, a zatim: Proučite kako su u ovom odeljku upotrebljena glagolska vremena. Koji se efekat postiže u poslednjem stavu?
      
       Put do uspeha
       Život Andreja Makina, nema sumnje, postao je zavisan od njegovog književnog dela i odvija se ubrzanim ritmom, otprilike kao u njegovom poslednjem romanu Muzika jednog života gde se na stotinak stranica u jednom proznom staccatu smenjuju ruske zime i proleća, jedna neostvarena mladost i jedna ostvarena starost, nada i beznađe... U tom ritmu, uostalom, sustižu se i njegovi romani koje izdaje njegov beogradski izdavač: najpre Zločin Olge Arbeljine (1998), potom Dok Amur teče (1999), pa onda, ubrzano, Rekvijem za istok (2000), Francusko zaveštanje (2001), Muzika jednog života (2001) i Kći heroja Sovjetskog Saveza (2001).
       Stoga će u tom ritmu čitaocima biti ponuđena i kratka bio-bibliografska beleška o Andreju Makinu, sa nekim pitanjima i odgovorima koje je pisac davao u već opisanim prilikama.
       Zbog one međusobne uslovljenosti pisca i dela važno je reći da je Makin rođen 1957. godine u Krasnojarsku gde do njega stižu odjeci sibirskih gulaga i prohujalog rata (što će se tako lepo videti u romanu Muzika jednog života). Rođen je u porodici koja se početkom veka iz Francuske doselila u Rusiju, te je tako odgojen u duhu obeju kultura (što će se takođe lepo videti u romanu Francusko zaveštanje). U Francusku je emigrirao 1987. godine i počeo da se bavi pisanjem, bez velikog uspeha u početku. Izdavačima nudi romane koje lažno predstavlja kao prevedene sa ruskog, jer oni ne bi poverovali da tamo neki mužik može da piše direktno na francuskom. Za takve prilike čak i potpisuje imenom i prezimenom jednog francuskog prevodioca koji pristaje da mu pozajmi svoje ime. To je vreme, kaže priča, kad Makin živi u nekoj rupčagi na pariskom groblju Per-Lašez. Ipak uspeva da objavi tri romana, ali oni, kako primećuje, "nisu doživeli neku naročito srećnu sudbinu". Prvi veliki uspeh postiže romanom Francusko zaveštanje (1995) koji dobija sve one već navedene nagrade. Otada, njegovi romani prevedeni su na trideset svetskih jezika. Zaradio je mnogo para, ali i danas živi skromno u sobi od 12 kvadratnih metara. U francuskoj Vandeji iznajmljuje kućicu na godinu dana i tu se povremeno osamljuje. Podseća ga na Rusiju?
       "Da", kaže g. Makin u jednom trenutku razgovora u Studiju B, "danas se moja biografija zna gotovo napamet..." Kaže to bez ikakve gordosti. Prosto, konstatuje.
      
       Literatura i emocije
       Pitamo ga, međutim, o toj zavisnosti između pisca i rodnog tla. Kažemo da ima mnogo ruskih pisaca, dobrih pisaca - navodimo Solženjicina, Vojnoviča, Zinovjeva, pa i samog pisca koji je pred nama - koji su dugo živeli na Zapadu, ali su tematski ostajali vezani za zemlju rođenja, za ono što se zbivalo na ogromnim prostranstvima Rusije. Da to ne vuče malo na opsesiju?
       Makin odbija da je to tako. Od njega stiže protivpitanje: "A šta ćemo sa piscima kao što je Nabokov, kao što je Bunjin, na primer? Oni su se potpuno detaširali od tih tema." Za Zinovjeva, opet, ima objašnjenje: "On je unekoliko poseban slučaj", kaže. "Zinovjev je pisao ilustrativne romane, i to što je radio nije literatura u puškinovskom ili tolstojevskom smislu, već je to ono što zovemo angažovanom literaturom. Ali, prava literatura nije to; prava literatura vezana je za emociju i u njoj se često dešava da umetnost izvrne datu ideju. Balzak je bio monarhista, ali ono što je pisao, bila je osuda monarhije i aristokratije, zar ne?" Za sebe, pak, kaže: "Desilo se, eto, da su moje ličnosti ruske. A mogle su sasvim biti i francuske... No, ja nikada ne mislim na to kakvu će percepciju imati neki moj roman na Zapadu, jer bih inače pisao policijske ili erotske romane. Eto vam ideje: ako nekog prijatelja hoćete da posavetujete kako da postigne književni uspeh u Francuskoj, posavetujte ga da piše erotske romane. Pogledajte samo listu bestselera u Francuskoj!"
       Dalje će u razgovoru Andrej Makin naglasiti da on ne piše literaturu "koja polazi od ličnih iskustava". "Ja u svojim knjigama govorim o ratovima i revolucijama, ali ja ih nisam doživeo, ja sam ih kroz literaturu samo zamislio, domislio, naslutio... To je, možda, glagol koji najviše i volim, 'naslutio'. Nešto se naslućuje...Jer, kao što je govorio Flober, moraćeš da govoriš o ratu, ali nećeš biti vojnik; moraćeš da govoriš o pijanstvu, ali nećeš biti pijanac. U literaturi je potreban otklon, bilo prostorni bilo vremenski, da bi se s te udaljenosti mogao graditi neki nov svet."
      
       Zloupotreba tuđih nevolja
       Kažemo g. Makinu da smo u poslednjih deset godina imali ovde kao goste mnoge pisce i intelektualce - bilo ih je i iz Francuske - koji su se o našoj sadašnjosti izjašnjavali bez "otklona".
       "Koji pisci?"
       "Prvi kojih se možemo setiti jesu Patrik Beson i Danijel Šifer koji su u više navrata gostovali po Srbiji..."
       "Za Besona sam čuo, a za ovog drugog nikad. Ali ono što me je najviše žalostilo u svim tim pričama o Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, bilo je to što su intelektualci sedeli u svojim kafićima i opredeljivali se usputno... Ti, za koga si? Ja za Hrvate, ja za Bosance, ja za Srbe... Konačno, sigurno je u takvom intelektualnom opredeljivanju bilo i neke zloupotrebe tuđe nevolje, i to počinje onda kad se oseti smrt, kad se namiriše smrt. Ali, zašto onda intelektualni svet ne govori o Sijera Leoneu gde je bilo na hiljade mrtvih? Mnogo je daleko, ne može tamo da se ode za vikend, ne lete avioni..."
       Pisac Makin takođe odbija da izvede bilo kakvu paralelu, istorijsku ili kakvu drugu, između njegove zemlje i Srbije. "Nisam ja nikakav veliki panslavista", kaže, "i u tom ponekad nasilnom približavanju Rusije i Srbije - a ja sam protiv svega što je prisilno, i u ljubavi i u mržnji - vidim mnogo romantizma zbog kojeg su Rusi kasnije i zažalili."
       A u jednoj drugoj prilici, naš sagovornik je ovako opisao svoju zemlju: "Rusija je toliko prostrana da sama za sebe predstavlja univerzum u kojem ima stotinak naroda, jezika i kultura. Pošto je u svom zagrljaju objedinila Evropu i Aziju, Sever i Jug, ona se može smatrati univerzalističkom. Puškin je pisao pesme o grčkoj antici, strofe ravnomerno raspodeljene na Zapad i Istok, a polovinu svojih pisama na negovanom francuskom, iako je bio etiopskog porekla. Bio je Rus koji se osećao vrlo ruski, čak i slovenski u svojim različitostima, i koji je govorio: 'Kao strog Sloven ja nikad nisam prolio suzu, ali suze razumem.' To je, možda, i stav koji bi trebalo da ima pisac: razumeti suze ne prolivajući ih. Sasvim suprotno od tekuće literature koja proliva suze nad prvim na koga naiđe ili ih javno pokazuje ne razumevajući tuđe."
      
       Priča bez kraja
       Šta je još rekao Andrej Makin tokom svog boravka u Beogradu? Odgovarao je na sve što su ga pitali, a pitali su ga najviše o toj razlici između Istoka i Zapada, budući da mu je veći deo dosadašnjeg života obeležen "neizmernošću sibirskih prostranstava, osobenom tradicijom i običajima te oblasti", a budući, opet, da će mu preostali deo života biti obeležen kulturom i običajima zapadne Zemljine polulopte. Makin je na to odgovarao da su to "dva sveta, dve potpuno suprotstavljene civilizacije", ali da se ta dva sveta ogledaju jedan u drugom i da se na taj način dopunjuju, iako ostaju razdeljeni. "Ono što nas deli, to nam u isto vreme i pomaže, jer to što vidimo izaziva u nama čuđenje, nadahnjuje nas..."
       Govorio je Makin i o drugim svojim iskustvima, literarnim i vanliterarnim. Jedno od literarnih: "Pisati, to je metafizički izbor, to je preobražaj, ulaganje do kraja. Postajemo neko drugi i ako se to ne doživi tako, vi ste onda samo običan romanotvorac. Potrebna je neka vraška vera da biste pisali sami tamo u nekom ćošku, bez sigurnosti da ćete biti objavljeni. Potrebna je, takođe, vraška vera da biste mislili kako možete da promenite svet..."
       Vanliterarno iskustvo: "Novinari ne pišu istinu, ali njima bi trebalo da bude dozvoljena određena marža neistine, jer im najčešće nije ni moguće da se istinito, i do kraja, obaveste o onome što pišu. Ne bi samo valjalo da na toj marži neistine izgrađuju celu svoju profesiju."
       Govorio je Makin i još mnogo šta drugo, ali sve nije moglo biti dorečeno. No, on i na ovu kratku konstataciju odgovara svojom pričom: "Vi znate", kaže, "da je Tolstoj bio namislio da napiše roman o jednom danu svog života. Kad je počeo da piše, u glavi su stale da iskrsavaju pojedinosti vezane za taj dan... ustajanje iz kreveta, papuče (opis papuča), šarena prekrivka (opis šara, opis materijala), doručak (miris hleba, mleka, meda), prepodnevne obaveze (menice), posete (opis posetilaca)... Ukratko, Tolstoj nikada nije napisao taj roman."
       Nije Tolstoj, ali napisao je Kiš. (Mislimo, ali ne kažemo glasno iz poštovanja prema sagovorniku i piscu kojeg pominje.)
      
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
      
      

Andrej Makin Bibliografija        (Prevodi na srpski)        1. Francusko zaveštanje,        SKZ, 1996.        2. Francusko zaveštanje,        Paideia, 2001.        3. Ispovest grešnoga        stegonoše, SKZ, 1997.        4. Zločin Olge Arbeljine,        Paideia, 1998.        5. Dok Amur teče,        Paideia, 1999.        6. Rekvijem za istok,        Paideia, 2000.        7. Muzika jednog života,        Paideia, 2001.        8. Kći heroja Sovjetskog        saveza,        Paideia, 2001.