Tri crnogorske, dve novosadske, jedna produkcijska, jedna strana i tek jedna beogradska predstava. Medijski muk - najava mirnog Pozorja ili nagoveštaj pritajenih bura?

      Prvi put je Sterijino pozorje ustaljeni datum početka pomerilo 1999: umesto 26. maja počelo je 19. juna, tačno deset dana pošto su prestale da padaju bombe. Ove godine petodnevno odlaganje objašnjeno je praktičnim razlozima. Kako su prolećne premijere, kao retko kada, sustizale jedna drugu, sustižući i rok određen za selekciju, odlučeno je da se izađe u susret pozorištima i sačekaju, do produženog roka, njihove nove predstave.
       Pokazalo se, sudi li se po programu, da je festival time dobio, pošto su se u izboru Boška Milina našle čak dve predstave premijerno prikazane maltene u poslednji čas. Jedna od njih, "Cuba libre", prvog juna otvara 46. Sterijino pozorje. Tri su zanimljivosti vezane za taj podatak. Prvo, Ivan M. Lalić, pisac komada, odnedavno je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u kojem se "Cuba libre" igra, u režiji Kokana Mladenovića. Drugo, SNP se tom predstavom vraća na Pozorje posle četiri godine odsustvovanja. Treće, aktuelni direktor Drame SNP-a je Svetislav Jovanov koji lane, kao selektor, nije izabrao nijednu predstavu tog teatra, navukavši gnev dela novosadske pozorišne javnosti. Ovome valja dodati da se u Milinovom izboru našla još jedna produkcija SNP-a: "Pravo na Rusa" Uglješe Šajtinca, u režiji Olivere Đorđević.
      
       Uspeh koji uspeva
       Program ovogodišnjeg Pozorja, sa dvema novosadskima čini osam predstava. To su: "Zlatno runo" Borislava Pekića (dramatizacija i režija Nebojše Bradića, produkcija G17), "Betula u malu valu" Stevana Koprivice (Milan Karadžić, Centar za kulturu Tivat), "Elektra" Danila Kiša (Egon Savin, Crnogorsko narodno pozorište Podgorica), "Lari Tompson, tragedija jedne mladosti" Dušana Kovačevića (Mara Pašić-Manolesku, Pozorište "Notara" Bukurešt), "Jegorov put" Vide Ognjenović (Vida Ognjenović, Grad teatar Budva) i "Paviljoni" Milene Marković (Alisa Stojanović, Jugoslovensko dramsko pozorište). Pada u oči da su "Paviljoni" jedina beogradska lasta na sterijanskom proleću. Znači li to da beogradska pozorišta ne igraju domaće pisce ili ih igraju retko? Ne znači. Milin je u Beogradu video dvadeset jednu predstavu iz tog kruga, što je gotovo polovina jugoslovenske ponude između dvaju Pozorja. "To što sam izabrao samo jednu, govori o Beogradu, koliko govori o nekim drugim sredinama", kaže Milin za NIN. U te druge sredine mogao bi se uvrstiti, recimo, Tivat koji, kao mlad produkcijski centar, na Pozorje stiže već drugu godinu zaredom. Pisac je isti, Stevan Koprivica, isti je i reditelj, Milan Karadžić. Suština produkcijskog modela je u uspehu koji, s njima, očigledno uspeva, i kada se, kao u "Bokeškom
       D-molu", kombinuje beogradsko-crnogorska glumačka ekipa, ili kada su u podeli, kao u "Betuli", samo glumci iz Crne Gore. Pri tom su to predstave koje, otporne i na stroge kritičke sudove, ne samo da računaju na takozvanu široku publiku, nego uspevaju i da je pridobiju, pa je i njihov finansijski efekat za naše prilike zavidan. Pod drugim sredinama verovatno se još misli na Sombor i Kruševac kojih ovog puta na Pozorju nema, ali se poslednjih sezona ubrajaju među njegove redovne učesnike. Milinova izjava o "drugima" odnosi se verovatno i na Crnu Goru iz koje ove godine na novosadski festival, možda prvi put u njegovoj istoriji, dolaze tri predstave.
       Pozorje je nekada imalo lep običaj da obavesti koji su teatri i sa kojim predstavama konkurisali i, potom, koje su se predstave našle u užem izboru. Kako se takve informacije više ne daju, samo oni malobrojni, bolje upućeni, znaju šta je Milin gledao u beogradskim pozorištima i kakav je stvarni odnos kvantiteta i kvaliteta. Može se pretpostaviti da u broj 21 ulazi manje-više sve što je u godinu dana, na domaćim tekstovima, proizvedeno na beogradskim scenama, a pažljiviji uvid pokazao bi da među tim proizvodima pretežu oni koji su pravljeni pre za komercijalnu nego festivalsku utakmicu. Jednostavnije rečeno, naš bulevar. U svakom slučaju, Milin želi da preduhitri eventualne komentare: "Nisam kriv Beogradu, kao što nemam zasluge za Novi Sad." Ovo poslednje odnosi se na spekulacije da je selektor bio blagonaklon prema gradu-domaćinu koji se teško miri s činjenicom da ga na Pozorju nema od 1997, pa čak da je požurio da ispravi "grešku" svog prethodnika. Milin odgovara: "Kakve veze ja imam sa selekcijom Svetislava Jovanova? Uostalom, mislim da nije pogrešio. Ko je kriv Novosađanima što su napravili dve dobre predstave. Ne znam zašto neki ljudi veruju da se predstave mogu pozivati na Pozorje samo zato što postoje neki drugi razlozi osim kvaliteta. Možda se razlozi kriju upravo u tim ljudima."
      
       Ni Nušića, ni Sterije
       Nekih ni ove godine nema. Ako za statistički obrazac uzmemo poslednju deceniju, vreme Jugoslavije sa dve republike, ustanovićemo da su Atelje 212 i Beogradsko dramsko pozorište, na primer, na Pozorju bili samo dva puta, a da se nijednom u njegovom programu nisu našle predstave iz Bitef teatra, Kragujevca, Leskovca, Subotice, Zrenjanina, Pirota, Šapca, Užica, Vršca i Zaječara. Pet poslednjih gradova sa ovog spiska sasvim su izvan istorije novosadskog festivala domaće drame: u četrdeset šest godina njihova pozorišta nikada nisu prešla završni prag izbora. Bio bi to tek kuriozitet da nije podatak o samim pozorištima, ali i o srpskim pozorišnim prilikama. U onoj Jugoslaviji izostanak sa Pozorja mogao se još pravdati velikom konkurencijom (u igri je bilo sedamdesetak pozorišta) ili, po potrebi, potcenjivačkim odnosom prema provinciji. Sada, kada smo u svakom pogledu mali, pa nam je mala i porodica pozorišnih kuća, priča dobija druge razmere, kao što valja tražiti i druga objašnjenja.
       Ponovo je u ravnopravnoj konkurenciji za nagrade jedno pozorište iz inostranstva: bukureštanski teatar "Notara". Podsećamo da je Pozorje postalo međunarodni festival 1994. Te godine, Moskovsko dramsko pozorište na Perovskoj prikazalo je "Parastos" Budimira Dubaka. Gostovanje je u vreme potpune blokade zemlje bilo više gest dobre volje domaćina, nego što je, po umetničkim kriterijumima, nešto značilo za Pozorje. Potom su nastupili Grci sa Kovačevićevim "Svetim Georgijem" (1994), Rumuni sa, takođe Kovačevićevim, "Profesionalcem" (prva Sterijina nagrada strancu, glumcu Mirči Albuleskuu za ulogu Luke Labana, 1995), pa lane, Rusini iz Slovačke sa dramom "Čuješ li, mama..." Vojislava Savića. U godinama kada su najzanimljivije predstave na našim tekstovima, pre svega komadima LJubomira Simovića, rađene na Zapadu, one na Pozorje nisu mogle doći. Stizale su predstave s drugih strana, uglavnom kao nužna zamena. Nije, nažalost, na Pozorju viđena nijedna od već mnogih evropskih postavki drama Biljane Srbljanović. Nećemo je videti ni ovog proleća. Formalno, na Pozorju mogu učestvovati i pozorišta iz bivših jugoslovenskih republika, ukoliko igraju naše pisce. Ponegde ih igraju ili su ih igrali (Romčevića u Sarajevu, Srbljanovićevu u LJubljani), ali Milin te predstave nije video. Kako stvari stoje, najpre bi se na Pozorju mogli pojaviti Makedonci čijem je pozorištu, kažu, suviše tesno otkako je svedeno u uske okvire nove države. U Hrvatskoj, sva je prilika, srpski pisci za dogledno vreme, iz razloga nepozorišnih, neće imati prolaz, bez obzira na to što ga hrvatski imaju u Srbiji (Krležina "Leda" u Ateljeu, Šnajderova "Nevjesta od vjetra" na jesen u Narodnom pozorištu).
       Od osam predstava koje je izabrao Boško Milin pet ih je s novim tekstovima. Po tome se ovogodišnje Pozorje izuzima ili je bar jedno od retkih koje ne drži u kakvoj-takvoj ravnoteži savremenu i klasičnu dramu. Na jednoj strani Lalić, Ognjenovićeva, Koprivica, Šajtinac, Markovićeva, na drugoj Kiš (ne računamo li "Zlatno runo" koje je dramatizacija Pekićeve proze) i klasik-savremenik Kovačević. Nema Nušića, nema Sterije. Nema ih, među premijerama prošle sezone, ni na repertoarima naših pozorištaâ. Nema Trifkovića, Crnjanskog, Laze Kostića.
      
       Uvod bez čarki
       Zaboravljeni? Ili će pre biti da u izvesnoj meri plaćaju danak politici pozorišnih uprava koje, kao izlazeći u susret zahtevima publike, a često s praktičnom računicom u planu, postavljaju na scenu nove komade, poželjno komedije lakšeg smera, nauštrb dela koja traže i drugačiji i možda veći angažman? Naravno, ovo zapažanje ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje jednu od osnovnih funkcija Pozorja - da promoviše novu dramsku literaturu, još manje pod pitanje stavlja Milinov izbor, u principu ohrabrujući za jugoslovenski teatar. Samo se konstatuje jedna činjenica.
       Milin je video četrdeset osam predstava. "Skoro polovina" - primećuje on u sažetom izveštaju - "činila se natprosečnim, dobrim ili odličnim." Odgovara li ta hvala, za koju će neki naći da je neumerena, pravom stanju stvari? "Sezona nije sjajna, ali baš zato znam koliko je dobro ono što nije očajno. A video sam i prosečne i loše, i očajne predstave. Flaša je polupuna. Ako sam mogao da budem optimista u proteklim godinama, tek sad imam pravo na optimizam. Možda nemam suviše razloga, ali se dobro osećam." Primedbu da je osam predstava možda preširok izbor (velik broj čak i za Pozorja one Jugoslavije), Milin ne smatra osnovanom. Otkriva da je razmišljao o tome da u program uvrsti i devetu predstavu. Odustao je kad je shvatio da ih je još nekoliko ujednačenog kvaliteta. Da nije pomeren rok selekcije ("Paviljoni" su premijerno izvedeni u produženom roku), znači li to da na Pozorju ne bi bilo nijedne beogradske predstave? "Ne bi bilo nijedne, ukoliko program ne bi bio proširen na, recimo, dvanaest predstava." Milin dopušta da su mu neke predstave promakle, ali je uveren da ni one ništa bitno u slici festivala ne bi promenile. Valja ovde podsetiti da je Pozorje, kada je ukinulo obavezu da pozorišta prijavljuju predstave, ostavilo na volju selektoru da praktično sâm bira šta će gledati. Milin tvrdi da je video sve što je stigao da vidi.
       Ponovo je u programu "velikog" Pozorja, prošle godine obnovljeno, Pozorje mladih, jedna od njegovih najvitalnijih institucija. Predstaviće se šest visokih pozorišnih škola: iz Beograda (dve), Novog Sada, Cetinja, Banjaluke i Prištine (!). Pripremljeni su XII međunarodni trijenale pozorišne scenografije i kostima i X izložba pozorišnog plakata i grafičkog oblikovanja. Prigodnom izložbom biće obeleženo 175 godina rođenja Jovana Đorđevića, utemeljitelja Srpskog narodnog pozorišta i jednog od osnivača Narodnog pozorišta u Beogradu.
       Ne pamti se da Pozorje, kao ove godine, počinje bez uvodnih čarki, polemičkih varnica, glasova nezadovoljnih, a takvih je obično više nego zadovoljnih. Nema javnog osporavanja izbora, izuzme li se, gotovo uzgredna, zamerka Milinu da se možda ogrešio o jednu budvansku i jednu beogradsku predstavu. Uočljiv je i medijski muk oko festivala. Je li to najava mirnog Pozorja ili nagoveštaj pritajenih bura?
       U podnaslovu Sterijinog pozorja nekada je stajalo: Jugoslovenske pozorišne igre. Podnaslov se u nekom času neprimetno izgubio. Jugoslovenski festival pozorišta za decu u Kotoru preimenovan je ove godine u Kotorski. Ostali su, zasad, od pozorišne Jugoslavije (u imenima). Jugoslovensko dramsko pozorište i Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu.
      
       FELIKS PAŠIĆ