"Nikada nas niko ovako nešto nije pitao!", bio je prvi dečji odgovor na pitanje - kako ocenjuju stanje prava deteta u SRJ

      Ne osećam se bezbedno uopšte", "Škola nam izgleda jadno, sterilno i staromodno", "Ko može da mi pomogne?", "Batina je iz raja izašla", samo su neke od ocena koje su deca (njih 750, između 14 i 18 godina) dala o stanju njihovih prava u SRJ, u okviru istraživanja "Deca danas za decu sutra" koje su zajednički sproveli Jugoslovenski centar za prava deteta i Unicef na teritoriji Srbije i Crne Gore, tokom februara i marta ove godine.
       Neposredna tema interesovanja, prema rečima Vesne Dejanović iz Sektora za informisanje Jugoslovenskog centra za prava deteta, bili su neki ključni sadržaji koje svako dete treba da ima u svom svakodnevnom iskustvu, a koji su u funkciji normalnog opstanka i razvoja: obrazovanje, zdravlje, slobodno vreme, zaštita od nasilja i zanemarivanja, zaštita od zloupotrebe droga, nediskriminacija i izražavanje vlastitog mišljenja (opšta populacija).
       "Takođe, interesovala su nas mišljenja dece iz, tzv. posebno osetljivih grupa: deca bez roditeljskog staranja, deca u sukobu sa zakonom, deca ometena u razvoju, izbegla i raseljena deca, kao i deca koja pripadaju nacionalnim manjinama", kaže Dejanovićeva.
      
       Odgovori
       Prvi dečji odgovor bilo je oduševljenje prilikom da budu "nešto" pitani: "Nikada nas niko ovako nešto nije pitao!." Posle toga, izražavali su nevericu, pa čak i nepoverenje, što je rezultat iskustva u komunikaciji s odraslima koji se ne drže uvek svojih obećanja, koji su često nedosledni i ne ulivaju dovoljno poverenja. Uloga koja im je ovom prilikom data i ukazano poverenje, osvestili su i potrebu da nešto od toga i sami dožive - odmah i sada.
       "Svaka istina ima dva lica", kaže Vesna Dejanović. "Pitanje je koju stranu hoćemo da vidimo. Ako smo već na početku - da menjamo stanje i unapređujemo ga, hajde da to radimo valjano. Imamo deo populacije na koji se stalno pozivamo, a da se njime nismo suštinski i autentično bavili. Nikada u taj proces nismo uključili i njih zbog kojih to sve radimo. Spremnost da ih čujemo i da ih pitamo, ponekad znači zaista mnogo."
       Tako su učenici odeljenja drugog razreda Pete beogradske gimnazije bili veoma spremni da govore, pa su tako, prema svedočenju Gordane Nikolić, psihologa u ovoj gimnaziji, "radionice" trajale i po dva i po sata. "Oduševilo ih je što ih neko pita za mišljenje, što ih neko uvažava", kaže Nikolićeva. NJeno prvo zapažanje je bio stepen neznanja o ljudskim pravima i pravima deteta. "Mnogi to nisu znali da definišu, pa je na uzorku od 40 učenika samo jedan znao da to delimično definiše."
      
       Utisci
       Drugi utisak je da "zbog preglomaznih odeljenja učenici imaju doživljaj da ih profesori ne poznaju, osećaju distanciranost škola kao ustanova koje su ionako trome i rigidne, gde se individualnost ne poštuje". Učenici ističu želju da predmeti budu koherentniji, kao i to da se treba povezivati sa školstvom civilizovanog sveta. Posledice prethodnog vremena se osećaju i mogle bi se definisati kao vrsta "bežanja", jer jednostavno pripadaju generaciji kojoj ništa nije išlo naruku. "Spolja zrači veća zrelost, ali primetan je i strah od odrastanja, od odgovornosti. Kako da objasne sebi i drugima zašto se školuju, jer zna se kako su školovani prošli. Još postoji i strah od 'stranog', pa mi se tako na ekskurziji u Atini krajem prošle godine desilo da uveče nisu hteli da izađu u grad iz svojih hotelskih soba", govori Nikolićeva.
       Na ovo se dodaje i ilustrativan podatak o tome kako provode svoje slobodno vreme - 54 odsto ispitanih to najčešće radi na žurkama kod prijatelja, 31 odsto njih se zabavlja po diskotekama i kafićima. Kulturni i umetnički sadržaji najčešće nisu njihov izbor.
       U okruženju gde "nije lako, ali se nekako snalazimo", dobra je ilustracija preovlađujuće dečje ocene materijalnih uslova u kojima žive i naučene skromnosti u očekivanjima. Ono što izaziva zabrinutost jeste podatak da siromaštvo ne sužava samo mogućnosti za kvalitetnije provođenje slobodnog vremena već da visok procenat dece, čak i do 80 odsto ispitanih u institucijama i kolektivnim izbegličkim centrima, smatra da nema dovoljno hrane - "više hrane, ali sveže!", sredstava za higijenu i odeće. U institucijama i kolektivnim centrima, gde je bitno ograničeno pravo na privatnost i gde su nezadovoljavajući uslovi za učenje i rad, deca kažu: "Učim noću, nemam uslove, učim na krevetu." Istraživanje pokazuje da je najteža situacija u populaciji romske dece.
       Doživljaj diskriminisanosti vrlo je jak kod velikog broja dece iz posebno osetljivih grupa: deca bez roditeljskog staranja - u domovima i hraniteljskim porodicama, deca sa poremećajima u ponašanju - u vaspitnim i vaspitno-popravnim domovima i deca sa merom pojačanog nadzora. LJiljana Hadžović, pedagog, i Vesna Tekić, psiholog (zaposlene u analitičko-istraživačkom odeljenju Gradskog centra za socijalni rad), ukazuju da i pored toga što je veliki broj dece iz ovako osetljivih grupa površno obavešten o dečjim pravima, imponuje njihova zrelost u razmišljanju.
       Tako je dečak od 16 godina (Centar za socijalni rad na Čukarici), kome je izrečena mera pojačanog nadzora, ovako definisao ljudska i dečja prava: "Svaki čovek bi trebalo da ima pravo na svoju slobodu - fizičku i slobodu govora i svoje parče poverenja...Ma kakav on bio!" Petnaestogodišnji dečak iz Centra za porodični smeštaj u Miloševcu kaže: "Da se čovek ne stidi svog imena i prezimena", dok štićenik Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu ovako rezonuje: "To je pravo na mišljenje, govor i demokratiju."
       Više od 60 odsto dece, prema rečima Hadžovićeve i Tekićeve, koja su obuhvaćena socijalnom zaštitom osećaju se obeleženom. Oni su prepoznali problem diskriminacije, ali nisu istakli rešenje za taj problem, tako da to predstavlja neku vrstu "mirenja sa sudbinom", kažu one. U relacijama sa odraslima, od kojih deca očekuju ljubav i pažnju, slika je "siva". Više od 50 odsto dece je ukazalo na potpuno odsustvo topline. "To nam je nekada bilo značajno. Sada su nam bitni karakteri odraslih, koji su neistrajni, nemotivisani i nedosledni", kaže dete pod socijalnom zaštitom.
      
       Učešće
       NJihovo učešće u donošenju odluka koje su za njih bitne zaista je zanemarljivo malo. Najteža situacija je u institucijama i domovima, jer za to je potrebna dozvola i procena vaspitača, dok ih u hraniteljskim porodicama uglavnom više saslušaju, ali stariji zadržavaju pravo odlučivanja. Odrasli se često služe i fizičkim kažnjavanjem ("batina je iz raja izašla") - više od 40 odsto dece u institucijama i zavodima smatra da je nedovoljno zaštićeno, jedna trećina je fizički kažnjavana u hraniteljskim porodicama, jedna četvrtina ne zna kome da se obrati za pomoć. Mnoga deca se osećaju nezaštićeno i od seksualnog zlostavljanja, droge, oružja i alkohola.
       Prema svedočenju Vesne Tekić i LJiljane Hadžović, ova deca su dala zanimljive odgovore na ponudu i projekciju - šta bi radili kad bi bili nevidljivi? Dečak od četrnaest godina, iz Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici, ovako se opredelio: "Otišao bih na fudbalski derbi C. zvezda-Partizan i dao gol za Partizan!" NJegova vršnjakinja, takođe iz Dečjeg sela, bi uradila sledeće: "Ušla bih u mozgove odgovornih ljudi i zamenila čipove u njima." Najoriginalniji je bio njihov vršnjak, štićenik Centra za socijalni rad na Čukarici: "Ne bih voleo da sam nevidljiv, jer ne bih postojao kao osoba i niko ne bi znao kakav sam ja u stvari."
       Identitet
       Deca koja žive u hraniteljskim porodicama, kako kaže Vera Babić, socijalni radnik i specijalni pedagog iz "Familije" (nevladina organizacija za alternativno porodično staranje o deci bez roditeljskog staranja), imaju izraženu potrebu da upoznaju svoje prirodne roditelje - "pomozite nam da saznamo ko su nam roditelji", jer to je pitanje identiteta.
       "Hranitelji i njihova porodica su ipak 'intima' i ne žele da pričaju mnogo o tome. Ipak, kažu da su njihovi hranitelji 'dobri, pametni, tolerantni, angažovani - čine sve da im bude dobro, samo nemaju dovoljno para da zadovolje baš sve potrebe'", govori Babićeva. Istraživanje je pokazalo da ova deca poručuju odraslima da žele da učestvuju u važnim odlukama koje se za njih i u njihovo ime donose. Na kraju su sve saželi u jednu poruku: "Osnovna potreba dece je ljubav. Da li to može da bude pravo?"
       Ovo istraživanje je pokazalo da znatan broj ispitane dece želi život u miru, bolji standard, više izvesnosti, bolju komunikaciju sa odraslima i uvažavanje mišljenja i ličnosti deteta. Ona su pre svega istakla odgovornost odraslih, ali su prepoznala i svoju ulogu.
       "Nemamo nijedno opravdanje da stvaramo programe za decu a da ne vodimo računa o njihovim stvarnim potrebama i mišljenjima. Način na koji to rade odrasli, naročito oni koji su odgovorni za kreiranje politike u oblasti prava deteta na svim nivoima, treba da počiva na visokim etičkim i profesionalnim principima. Granica između autentičnog i dekorativnog uvažavanja mišljenja deteta i njegovog uključivanja u sve važne aktivnosti i procese vrlo je tanka. A od dekoracije do manipulacije put je još kraći", kaže Vesna Dejanović iz Jugoslovenskog centra za prava deteta.
      
       VLADIMIR MARTINOVIĆ
      
      

Opšta populacija dece (od 14 do 18 godina) - 75 odsto dece smatra da deca i mladi nisu dovoljno zaštićeni od nasilja roditelja i drugih odraslih        - na televiziji se neselektivno prikazuju sadržaji koji podstiču nasilje, smatra 87 odsto mladih        - osobe koje seksualno i fizički zlostavljaju decu ne kažnjavaju se na adekvatan način, misli 70 odsto ispitanika

      
      

Član 12 Konvencije o pravima deteta UN 1. Strane ugovornice će obezbediti detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje, pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta        2. U tom cilju, detetu će posebno biti pružena mogućnost da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se tiču deteta, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa procesnim pravilima nacionalnog zakona.