Sporazum o sukcesiji, kojim se rešava podela imovine SFRJ, parafiran posle devet godina, predstavlja uspeh jugoslovenske delegacije

      Poslednja runda pregovora o podeli imovine SFRJ okončana je u Beču parafiranjem Sporazuma o sukcesiji i izjavom specijalnog pregovarača ser Artura Votsa. Vots se, po oceni šefa jugoslovenske delegacije prof. dr Dobrosava Mitrovića, odlično razumevao u sve oblasti prava o kojima je bilo reči, što se ne može reći i za članove delegacija Bosne i Hercegovine, Makedonije, pa čak i Slovenije i Hrvatske. On je ekspert za međunarodno javno i međunarodno privatno pravo, i uz to je međunarodni arbitar. "Objektivan čovek koji nije pristrasan ni po kom osnovu, niti je korumpiran, a živimo u svetu velike korupcije", kaže Mitrović. Po oceni ostalih članova jugoslovenske delegacije za sukcesiju, pregovarački proces bio je veoma naporan i zbog toga što članovi ostalih delegacija nisu u potpunosti razumeli da je reč o pravnim, a ne ekonomskim, odnosno političkim pregovorima. Svakodnevno su ispisivane nove verzije Sporazuma, samo na sastanku u Beču bilo ih je tri, i moglo bi se reći da je nezadovoljnih na samom kraju bilo mnogo - pre svega Hrvati, pa Slovenci i Makedonci koji su "nasledili" najmanji deo imovine SFRJ.
       Posle devet godina, četiri runde pregovora u Bazelu, LJubljani, Bazelu i Beču, Sporazumom o sukcesiji rešava se podela imovine SFRJ u kojem je SR Jugoslavija dobila 39,5 odsto vrednosti od 122 objekta, u koje spadaju zgrade ambasada, konzulata, rezidencija, misija, stanova i zemljišta SFRJ, čija je vrednost procenjena na oko 260 miliona dolara (Izveštaj o proceni imovine u inostranstvu od 31. 12. 1992. godine, na osnovu stanja od 31. 12. 1990. koji je uz finansijsku pomoć Evropske zajednice načinila firma KPMG Beat Marnjick). Za razliku od ostalih delegacija, koje se uglavnom nisu menjale, jugoslovenska delegacija bila je donekle izmenjena. Na čelu tima iz Hrvatske bio je ekonomista Božo Marendić, iz Slovenije Miran Marojendić, takođe ekonomista, Bosne i Hercegovine pravnik Miloš Trifunović, dok je u jednom trenutku, neposredno pred ostavku Srđana Kerima, ministara inostranih poslova Makedonije, ekonomista Nikola Todorčevski bio suspendovan. Uspehu jugoslovenske delegacije umnogome je, pored ostalih članova, doprineo prof. Mitrović koga su strani učesnici u ovom procesu prepoznali kao "pravnika sa Balkana koji razume i rezonuje kao pravnik iz Evrope".
       Prema Sporazumu o sukcesiji, Bosna i Hercegovina dobila je 15, Makedonija osam, Slovenija 14, a Hrvatska 23,5 odsto. U podeli finansijskih sredstava SFRJ deo SRJ (38 odsto), Makedonije (7,5) i Hrvatske (23) nešto je manji u korist BiH (15.5) i Slovenije (16 odsto). Sporazum o sukcesiji sastoji se iz opšteg dela u kojem se, kroz trinaest članova, regulišu principi podele imovine SFRJ i sedam aneksa (sa prilozima) koji se odnose na: pokretnu i nepokretnu imovinu SFRJ, diplomatsko-konzularna predstavništva SFRJ, finansijsku imovinu i potraživanja, arhive, penzije, ostala prava i potraživanja i privatnu svojinu i stečena prava.
      
       Da li SR Jugoslavija zaista ima razloga da bude zadovoljna načinom podele koji je primenjen u Sporazumu o sukcesiji, Dobrosav Mitrović, penzionisani profesor međunarodnog privatnog i međunarodno-privrednog prava na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, takođe profesor na Međunarodnom fakultetu za uporedno pravo u Strazburu i arbitar Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu sa dvanaestogodišnjim iskustvom, kaže:
       - Svaki ključ rezultat je kompromisa, odnosno u ovom slučaju procena ser Artura Votsa koji je u obzir uzimao razne faktore. Mi smo tražili 40 odsto, koliko iznosi ukupna teritorija SRJ, dok je stanovništvo činilo 44 odsto u SFRJ i dosta smo blizu tog maksimuma koji smo mogli da dobijemo. On je merio i prihvatao predloge delegacija, međutim sporazum koji je na kraju potpisan bilo je rešenje koje je predložio gospodin Vots, kao da je arbitar. Ta kombinacija pregovora i arbitraže bila je, pravno gledajući, veoma zanimljiva.
      
       Da li je Sporazum o sukcesiji, koji ima ukupno 58 strana, mogao biti i povoljniji za SRJ?
       - Da sam ja pisao Sporazum , kao arbitar, on bi bio vrlo sličan ovom koji smo potpisali. Možda bih negde nešto doterao do kraja. Znate, Englezi imaju svoj način da neka pitanja ostave otvorena. Ja bih verovatno sva pitanja zatvorio. Međutim, kad sam ja u decembru postavljen za šefa delegacije, bilo je dosta hrvatskih i slovenačkih predloga koji su u nekim prethodnim fazama pregovora bili prihvaćeni, a koji su bili nepovoljni po SRJ. Mi smo uspeli da ubedimo g. Votsa kako treba unapred odustati od arbitraže, što su želeli i on i ostali sukcesori, objašnjavajući da je arbitraža nephodna kao garancija da će se međunarodni ugovor poštovati. Rekli smo da je ovo međunarodni ugovor koji svako treba da izvrši i da ukoliko neka država to ne učini, međunarodno pravo poznaje razne načine za rešavanje sporova koji eventualno mogu da nastanu iz ovog ugovora. Osim toga, uobičajno je da se arbitraža traži u konkretnim slučajevima spora, a ne unapred za ugovor iz kojeg eventualno mogu proisteći razni sporovi. Arbitraža koja je tražena i za tumačenje i za primenu sporazuma odbijena je najpre na polju primene, potom i potpuno, a mi smo prihvatili da umesto odluke arbitra (koja je obavezna) saslušamo mišljenje eksperata. Razlika je u tome što kada potpišete arbitražni ugovor, onda arbitar sve rešava i njegova odluka je konačna.
      
       Za razliku od jugoslovekse delegacije iz 1991. godine, koju je u vreme Milana Panića predvodio Kosta Mihajlović, a koju su činili, između ostalih, Smilja Avramov i Oskar Kovač, vi ste se odlučili za istorijski pristup rešavanju podele imovine SFRJ. Da li je bilo pogrešno što su ranije ekonomisti imali glavnu reč?
       - Naše neznanje večito nas dovodi u neprilike. Greška je bila u tome što se sve vreme pravio deobni bilans koji podrazmeva da se sva imovina SFRJ popiše, proceni i podeli. Drugima je to odgovaralo jer bi to značilo da bi se popisivali a potom i delili Savezna skupština, odnosno sve što je nastalo u Jugoslaviji. Zalagali smo se i na kraju izborili za istorijski pristup gde svakome ostaje ono što je na njegovoj teritoriji. Hrvati kažu da smo u nepokretnostima u Srbiji dobili oko dve milijarde dolara. Međutim, ne bismo mi s našom koncepcijom pobedili da je nije prihvatila međunarodna zajednica.
      
       Kada je reč o podeli nepokretne i pokretne imovine, u koju spadaju i diplomatsko-konzularna predstavništva, da li je bilo naših predloga koji su prihvaćeni?
       - Činjenica je da je SRJ sve vreme koristila diplomatsko-konzularna predstavništva, ali i da je plaćala troškove održavanja. Mi smo mogli samo da koristimo te objekte, ali ne i da ih prodamo. Tražili smo, i to je prihvaćeno, da se odrede prioriteti svih sukcesora koji bi se avansno podelili. Tu spadaju misija u NJujorku, rezidencija u Parizu, ambasada u Berlinu, Tokiju i ambasada ili rezidencija u Atini. Prioritete je odredio savezni ministar za inostrane poslove. Ostali sukcesori naveli su svoje prioritete i nigde se nismo ukrstili, osim s Makedoncima kad je u pitanju Grčka. Kad smo naveli sve istorijske razloge, oni su se povukli. Takođe, uspeli smo da iz ugovora izbrišemo zgradu generalnog konzulata u Solunu koji nije imovina SFRJ već vlasništvo Trgovinske komore Kneževine Srbije. Takođe, prihvaćeno je da se prema već pomenutom ključu imovina deli po kontinentima, što je bitno jer je vrednost objekata u zemljama OEBS-a oko 201 milion dolara, dok na sve ostale objekte otpada oko šezdesetak miliona. Početna zamisao bila je da se najpre podeli ono što je najvrednije a da nama pripadne "kusur". Na naše insistiranje g. Vots to nije prihvatio. Kada je reč o pokretnoj imovini, odlučeno je da ono što se nalazi u ambasadama, konzulatima, misijama... ide zajedno sa objektima. Naravno, to je dug proces koji zahteva potpisivanje, ratifikaciju, sporazum o podelama i eventualnoj prodaji ukoliko se interesi dve i više strana sukobe oko istog objekta. Predviđen je poseban komitet koji u saradnji sa ministarstvima inostranih poslova država sukcesora sve to treba da razreše.
      
       Šta se dogodilo sa zahtevom drugih sukcesora, pre svega Hrvatske, da se podeli imovina društveno-političkih organizacija?
       - U prethodnoj verziji Sporazuma bilo je navedeno da se i društveno-politička imovina deli, međutim i to je izbrisano. Hrvati su taksativno naveli objekte, kao što su imovina Saveza komunista, Saveza boraca, Saveza omladine, Saveza radnog naroda Jugoslavije, Savezne privredne komore... Međutim, oni su "naleteli" rekavši da to nije imovina SFRJ, a nama je preostalo samo da to iskoristimo i poentiramo uz objašnjenje da smo se mi okupili da podelimo imovinu SFRJ, a ne nešto drugo. Takođe, iz sporazuma je izuzet predlog Makedonije da predmet podele budu i diplomatsko-konzularna predstavništva koja su zakupljena.
      
       Podela imovine SFRJ, kao što rekoste, sprovedena je po "teritorijalnom" principu, međutim ostaje nejasno da li je postojao spor oko datuma?
       - Hrvatska i Slovenija tražile su da podela imovine bude na dan 30. juna 1991. godine, predstavnici međunarodne zajednice prihvatili su 8. oktobar iste godine, ali na kraju je g. Vots prihvatio moju formulaciju koja kaže da se treba procenjivati i deliti imovina na dan nestanka date države, nekadašnje republike SFRJ, što je u našem slučaju 27. april 1992. godine.
      
       Pretpostavlja se da je Srbija u Jugoslaviju "unela" zlato i diplomatska predstavništva kao što su ona u Sofiji, Bukureštu, Istanbulu, Beču, itd. Da li je ta imovina izuzeta iz Sporazuma o sukcesiji?
       -Tvrdili smo da su ta predstavništva prodata, međutim rečeno nam je da je sve to imovina SFRJ te da se mora podeliti. Mi smo rekli da su od cene prodatih objekata kupljeni ovi sadašnji, ali to je veoma teško dokazati. Novac je novac koji je mogao da se potroši na jednu stranu, a da ambasadu kupite od nekog drugog novca... Dakle, pravno gledano, stav g. Votsa apsolutno je tačan, jer nije bitno da li je neko nekom poklonio nešto, već kako je to zavedeno u registre određenih država. Od objekata Kraljevine Srbije ništa nije ostalo, a od onih koje je kupila Kraljevina Jugoslavija malo je ostalo. Većina je upisana kao imovina SFRJ, odnosno Federativne Narodne Republike Jugoslavije i stoga ne možemo reći da imamo ambasadu koja traje od kraja XIX veka. Kad je reč o zlatu, moram reći da u Bazelu ništa nije nađeno. Postoji Propis donet 1918. godine u kojem se navodi da Srbija unosi 30 tona zlata u Jugoslaviju. Međutim, Bazel je nastao 1930. godine. Ko je i da li je neko zlato odneo u Bazel, niko ne zna, ali se zna da je to moglo biti jedino zlato Obrenovića, odnosno tog kraljevstva, jer su oni stavljali pečate na zlato.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ
      
      

Bez slova na papiru U dokumentaciji diplomatske arhive Saveznog ministarstva za inostrane poslova nema tragova čak ni da je diplomatsko predstavništvo Kraljevine Jugoslavije u glavnom gradu Mađarske bio zapravo poklon jedne grofice Jovanu Dučiću. Čak ni u Dučićevom testamentu, koji je pod parolom "Smrt fašizmu, sloboda narodu!" svrstan u deo dokumentacije koja se odnosi na period od 1941. do 1945. godine, nema ni slova o tome da je naš tadašnji diplomatski predstavnik i pesnik predao kralju Aleksandru Karađorđeviću ključeve poklonjene mu zgrade koja je ubrzo postala i ambasada Jugoslavije.        Priča postoji, ali ne i pisani dokazi, i o rezidenciji u Parizu koja je, po Sporazumu o pitanjima sukcesije parafiranom u Beču 24. maja 2001. godine, pripala SR Jugoslaviji. Navodno, gospodin Vasić, jedan od suosnivača Lige naroda, putovao je na mazgi noseći u bisagama jugoslovensko zlato, za koje se pretpostavlja da je od onog Obrenovićevog, kako bi u Parizu pazario rezidenciju za diplomatskog predstavnika Jugoslavije.        Iste 1918. godine kupljene su zgrade u Sofiji i Bukureštu, ali o tome nema ugovora, kao što ne postoje ni ugovori o prodaji zgrada ambasada u Beču i Varšavi, od koje su kupljeni, uz doplatu, ambasade, konzulati... u ovim gradovima, koji se vode kao zaostavština Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.