Bivša urednica Televizije B92 o srpskoj političkoj čaršiji, o korupciji i licemerju u politici i novinarstvu, o Bogoljubu Kariću, Veranu Matiću, Petru Lukoviću, o stranim donatorima, o načinu na koji sadašnja vlast želi da raspodeli televizijske frekvencije

      Slučaj Bojane Lekić i dalje puni novinske stupce, jer se u ovoj temi sučeljavaju mnoga otvorena pitanja etike i morala, i nedoumice skopčane sa licemerjem i korupcijom u politici, biznisu i novinarstvu, na raskrsnici između starog i novog društva, ili, kako se to sada moderno kaže, društva u tranziciji.
       Ovaj razgovor vođen je u ponedeljak po podne, neposredno posle izdavanja saopštenja o prestanku radnog odnosa Bojane Lekić u Televiziji B92.
      
       Da li biste, posle svega što ste doživeli, opet primili nagradu Fondacije "Braća Karić"?
       - Kakav sam inadžija - da. Jedino što bi me možda pokolebalo je emotivni slom koji mi se desio zbog - ispostavilo se na kraju, po priznanju same firme - ishitrene i nepromišljene reakcije rukovodstva B92. Sve drugo bilo je nešto na šta sam računala kada sam se pela na binu i gotovo u poslednjem trenutku prelomila da ću da je primim.
      
       Ljudi sa B92 su uvek isticali da im cilj nije samo informisanje javnosti, već i određena društvena misija. Nisu li nesporazumi oko odluke da primite spornu nagradu, možda, izazvani osećanjem dela javnosti da vama sa B92 nije dopušteno što i običnim smrtnicima?
       - Ja ću i ovom prilikom braniti pravo svakog čoveka na sopstveno mišljenje, pa ću govoriti samo u svoje ime. Nikad nisam mislila da sam drugačija, da sam natčovek. Naprotiv, htela sam samo da pokažem da sam običan, ali častan čovek i da mislim svojom glavom. A verovala sam da to uverenje dele i ljudi sa "Devedeset dvojke"...
      
       Primajući nagradu rekli ste da ste se borili za drugačiju i bolju Srbiju. Sami ste se, dakle, deklarisali kao novinar-borac, a ne hladni informator. Nije li baš u tome razlog što se Bojani Lekić sada zamera nešto što se inače ne zamera drugim novinarima koji rade za Kariće i slične poslodavce. Jer, mnogi, ne samo novinari, nego intelektualci, političari i ostali, danas otvoreno i naveliko sarađuju sa takvim ljudima i - nikom ništa?
       - Ja se jesam borila za drugačiju Srbiju i drugačije novinarstvo, ali svi koji su pratili moj rad znaju da je to novinarstvo uvek bilo objektivno: nepristrasno, nikad navijačko i nikad s komentarom. Javnost me najviše zna kao osobu koja radi intervjue, dakle, postavlja pitanja. Nikad niste mogli da vidite nijedan moj intervju u kome dajem komentar, nego samo pitam i dozvoljavam suprotnoj strani, bez obzira ko je ona, da da svoj sud.
       Uvek sam smatrala da je to profesionalno novinarstvo i da je to od mene dovoljno. Mene nikad niste mogli da vidite kao govornika ni na jednom mitingu. Nisam u tom smislu bila više od novinara. Ujedno, uopšte ne zameram ni onim novinarima koji su na mitinzima govorili, jer je i to njihovo pravo, ali sam kao vid borbe izabrala samo svoju upitnu reč.
       Trudila sam se isključivo da svojim ponašanjem izazovem upitanost ljudi, ceneći njihov mozak. Kad kažem "poštovani gledaoci", onda to i mislim. Poštujem da oni imaju pravo na svoje mišljenje. Nikada nisam prelazila tu granicu. Samim tim i ovoga puta sam mislila da je i meni dozvoljeno da upitam javnost - da li meri dvostrukim aršinima, da li je spremna na licemerje i da li sam ja ta koja odbijanjem nagrade Fondacije "Braća Karić" treba da dam pečat na optužnicu ili su to, ipak, vlasti čiji je to posao.
      
       Nezavisni mediji i novinari u Srbiji bili su žrtve užasne represije u vreme Miloševićeve diktature. A danas su novinari koji žele da ostanu pošteni, suočeni sa drugačijim izazovima - potencijalnom korupcijom, primamljivim ponudama nekih bivših i sadašnjih moćnika koji žele da operu svoje biografije i opet pribave dobar društveni status, sa javnim licemerjem i sličnim klizavicama. Kad je vama lično bilo teže?
       - Onda. Mislim da je neozbiljno, ma koliko imali zamerki na ovo vreme, da se ovo što se sada događa, u bilo kom smislu poredi sa Miloševićevim režimom. Taj režim je po mnogim svojim karakteristikama mogao da se nazove diktaturom i ja sam srećna što, bez obzira na sve manjkavosti ovog rovitog novog doba, mogu da kažem da više ne živim u diktaturi. Sve paralele između onog i ovog vremena koje neki sada pokušavaju da prave, u najmanju ruku su nategnute. Ali, nesumnjivo je da se i sada radi o velikim izazovima. Meni je, recimo, bilo lakše da javno postavim pitanje o dvostrukom moralu i licemerju zato što je javnost već znala, a to sam javno ponovila i pred Bogoljubom Karićem, kao svedokom, da je on meni lično dva puta nudio da pređem i da radim za njega pod materijalno neuporedivo boljim uslovima nego što ih je donela ta nagrada i da je, kako sam tada javno rekla, dva puta bio brutalno odbijen.
      
       Zašto? Zašto ste odbili tako primamljivu ponudu?
       - Odbila sam zbog toga što sam smatrala i smatram da ljudi o meni ne treba da sude u javnosti po tome kako kuvam ručak i kakva sam žena, sestra, prijateljica, nego isključivo po tome kakve emisije pravim. Ovih dana ispostavilo se obrnuto - da mi nisu dozvolili da pokažem kakav ću program praviti posle te nagrade.
       Sebi postavljam pitanje, zbog čega je javnosti normalno da neke moje kolege rade, dakle primaju platu od tog Karića, ali i od nekih drugih i drugačijih Karića, a nije im normalno da ja dozvolim sebi da primim nagradu koju mi je dodelio žiri na čijem se čelu nalazi takođe jedan od prethodnih dobitnika te nagrade, gospodin Jovan Ćirilov. Mislim da sam svojim delom pokazala šta je, po mojem sudu, časnije. Ali, odgovor na pitanje - zašto deo naroda misli da je časnije raditi za njih, direktno za platu, a da je nečasno primiti nagradu od njihove fondacije, još nisam našla.
      
       Vi ste, dakle, odbili ponudu Bogoljuba Karića kao poslodavca zbog sumnje da bi vam on omogućio dovoljno slobode za profesionalni rad.
       - Da.
      
       Zašto ste u to sumnjali?
       - Zato što mi se ne sviđa da mi Bogoljub Karić bude poslodavac. Zar nije vreme pokazalo da on kao poslodavac nije mogao da garantuje da mogu da pravim "neobojen" program. I to je to.
      
       Primajući nagradu, rekli ste: Bojana Lekić se ne može kupiti! Kome je sve ta prkosna poruka bila upućena? Zašto ste to rekli? Vidite li oko sebe i kupljene, korumpirane novinare? Pošto su danas novinari u Srbiji?
       - Tačnije govoreći, rekla sam: mislim da sam dosad pokazala da se Bojana Lekić ne može kupiti. Ovo, radi preciznosti. Jer, ja samo hoću da budem fer, a možda sutra poludim pa me neko kupi. A, čim je bilo takvih ponuda, to valjda znači da toga u društvu ima, jer ne verujem da sam tako ekskluzivna i da su ponude te vrste stizale samo meni. Zvali su me svojevremeno i na RTS. Nudili stan...
      
       Nemojte da se izvlačite. Pitanje je glasilo: ima li i korumpiranih novinara, koliko ih ima i brine li vas korupcija u današnjim medijima?
       - Mislim da nam je i prethodni period pokazao da ima korumpiranih novinara. Možda je na to pitanje lakše potvrdno odgovoriti sada nego pre 5. oktobra, iako sam i pre 5. oktobra smatrala da ih ima. Ali, do tada je neko možda mogao da tvrdi da, recimo, razne bljutave komentare na RTS-u čita baš zato što u to veruje. Pošto su ti isti posle 5. oktobra sami potvrdili da u to nisu verovali, onda je jasno zbog čega su to radili. Razlog bi mogao da bude strah, možda pritisak, ali može da bude i neka materijalna dobit, ili konformizam, ili najobičniji životni opstanak.
      
       Karakteristično je da su prvi, najžešći napadi na Bojanu Lekić, u formi optužbi za tobožnju izdaju, došli od osoba poput Petra Lukovića, koje se ne mogu pohvaliti nekom moralnom veličinom. Od ljudi koji su, čini se, za novac spremni da napišu sve što se od njih zatraži. Šta mislite, ko ih je u ovom slučaju angažovao i platio da vas napadnu? Ko stoji iza te kampanje?
       - U međuvremenu sam čula i za mene, inače, maštovitu osobu, najneverovatnije teorije o tome i moram da priznam da sam činjenicu da su se ljudi upustili u tako brojna nagađanja šta je sve moglo da bude iza toga ipak doživela kao neku vrstu podrške. Jer, već samim tim što se pitaju - šta stoji iza toga? - pokazali su da ne misle da sam hajku zaslužila. Ovo je zemlja u kojoj je nastala knjiga "Čudo u Šarganu" i zaista mislim da su sva čuda moguća. Ipak, nisam u stanju da dokučim celu istinu o tome, jer nikad sebe nisam doživljavala kao sudiju, uvek sam samo postavljala pitanja. Ali, nisam očekivala da će meni na ovakav način da sude, bez obzira na to da li me podržavaju ili smatraju da sam napravila grešku.
       Inače, strašno me je pogodilo što je takav tekst napisao Petar Luković, po mom mišljenju sraman tekst, zato što je on bio moj kućni prijatelj i što se pri tome nije okomio samo na mene, nego i na moje roditelje, koje, uzgred, lično poznaje, i što je u celu priču uveo i svoje roditelje, koje ja, takođe, lično poznajem. Nikada o Bosi i Velji, njegovim roditeljima, neću reći ništa ružno, bez obzira šta ružno mislila o Petru Lukoviću.
      
       Rekli ste da vam je Veran Matić prvo čestitao na nagradi, a posle vas se, praktično, odrekao. Kako se i zašto dogodio taj obrt u njegovom ponašanju? Da li je i B92 bio izložen pritiscima i, možda, prinuđen da vas pusti niz vodu?
       - Najveći broj ljudi bi na ovo pitanje odgovorio: pitajte Verana Matića. Ali, ja nisam mogla da razumem zašto on nije stao, ako ne ispred mene, onda bar - iza mene. I neskromno ću reći: od Verana to nisam zaslužila. Strašno mi je žao, makar to bilo i samo zbog toga što se u svemu nije snašao.
      
       Nije li vam neobično što se u čitavoj ovoj priči nije oglasio NUNS?
       - Neobično mi je bilo samo što sam pročitala da to nisu učinili jer nisam njihov član, pošto do sada nisam razumela da su se oglašavali samo oko problema njihovog članstva.
      
       Da li su u svemu tome možda neku ulogu odigrali i neki strani donatori o čije se pare pojedini mediji još otimaju?
       - Već sam rekla da je sve moguće, ali ne razumem zašto. Čak i da je tako, rekla bih da se onda neko preračunao. Priznajem da ne razumem zašto bih sad, u eventualnoj podeli plena, bilo kome bila smetnja. Nikad nisam učestvovala u toj deobi plena, niti je to bio moj posao. Kao glavni urednik nikad nisam bila formacijski zadužena za novac. Moj posao bio je pravljenje programa.
       Ipak, najviše me je iznenadila činjenica da rukovodstvo kuće u kojoj sam radila nije stalo iza mene, uprkos mom prethodnom radu i apsolutnoj lojalnosti prema toj kući. A odmah su prihvatili nečija mišljenja, iako se prethodno i u samoj kući govorilo kako su ta mišljenja i ljudi koji su ih iznosili - licemerni. Uostalom, o tome govori i saopštenje koje smo na kraju zajednički potpisali, iz kojeg se vidi da je i samo rukovodstvo kuće, dakle, i sam Veran Matić, toga bio apsolutno svestan. U onom delu gde kaže: prijatelji za koje se mislilo da su lični i kućni, a ispostavilo se da nisu. Znači, imaju svest o tome. I to je ono što je mene zapanjilo: imaju svest o tome da su mnogi prijatelji lažni prijatelji, da su mnogi saborci lažni saborci, a mene opet puštaju niz vodu i staju na stranu tih ljudi. Rekla sam otvoreno, mada se ovde suze ne praštaju, da me je to dovelo do strašnih suza.
      
       Da li je u toj hajci protiv vas bilo kakvog značaja imala i priča o još uveliko spornim frekvencijama?
       - Što se mene lično tiče, imala je. Što se reagovanja kuće tiče, ne znam. Kod mene je to stvorilo osećanje poraza, jer ono što su sadašnje vlasti nazvale nultom pozicijom, predstavlja čistu laž. Oni su samo zamrzli stanje koje je stvorio Miloševićev režim i direktno omogućavaju ljudima, koji su se na osnovu svog povlašćenog položaja već obogatili, da se bogate i dalje.
       Nije isto kada neko dobije pravo da pokriva celu teritoriju zemlje i na toj teritoriji prodaje reklame, dok moje kolege i ja, inače optuživani da smo strani plaćenici i domaći izdajnici, moramo svojeručno da farbamo stolove. A mi smo baš to radili. Nije isto kada neko ima supersonična TV studija, koje je izgradio u vreme Miloševićevog režima i pod posebnim pravilima, i kad studio uopšte nemate. I još vam kažu da ste navikli da ste gerila.
      
       Da li je na ovu kampanju protiv vas eventualno uticala činjenica da ste vi žensko?
       - Pa, ne znam. Ja ne bih ulazila u razloge onih koji su me napadali. Ali, ako su me napadali i zato što sam žena, mislim da su se prešli, jer sam i sadašnjom svojom odlukom da se bijem za pravo da mislim kako mislim, pokazala da imam svoj stav i da on ne zavisi od toga da li sam žena ili nisam. Uzgred, mene su zvali i "žena s mudima"... Nikada nisam smatrala da sam superiorna ili inferiorna zato što sam žena. Samo sam se borila za to da sam čovek. I, zato sebe ne smatram klasičnom feministkinjom.
      
       Vratimo se licemerju. Neki sada gunđaju zbog toga što je gospodin Koštunica za svog medijskog savetnika angažovao jednog od direktora u kompaniji "Karić", koji je ranije služio Miri Marković, Mirku Marjanoviću i sličnima, ili što se premijer Đinđić viđa u društvu nekih sumnjivih biznismena, a kola su se, eto, slomila baš na Bojani Lekić. Da li ste vi žrtvovani zato što ste odlučili da primite nagradu Fondacije "Braća Karić", ili zato što ste baš u toj prilici odlučili da javno progovorite o velikom licemerju srpske političke čaršije?
       - Verovatno i zbog jednog i zbog drugog. Posle velike hajke primila sam jako mnogo pisama podrške, čak i poklona. Dakle, obični građani imali su potrebu da kažu da sam progovorila u njihovo ime. U javnosti sasvim sigurno postoji potreba da se o tome govori. To je ono što sigurno mogu da kažem.
       Međutim, znam i ljude, a sigurno je da ima mnogo onih za koje ne znam, kojima se baš to nije svidelo što sam rekla. Trebalo je, kažu, da uzmeš novac i da ćutiš. Ima i ona teorija da treba da daš u humanitarne svrhe, što sam ja inače dosad uvek činila, ali kod manje spornih nagrada. U ovom slučaju baš zato što je ova bila sporna, preuzela sam na sebe da nosim taj "krst". Samo što sam onda shvatila da vam u Srbiji nikad ne bi priznali da ste "neko" dok bar neki ne kažu da ste niko.
      
       Ne strahujete li da bi ta borba mogla da ugrozi jedan tako važan medij kao što je B92?
       - Svojim poslednjim činom u okviru Televizije B92 pokazala sam da nisam spremna da bilo čime utičem na razbijanje firme koja je i mojih ruku delo. Jednostavno, na to nisam bila spremna i zbog toga sam odlučila da odem. A zadovoljila sam se time da firma javnim saopštenjem prizna da je prekršila principe kojih se svih ovih godina držala.
      
       I, šta ćete sada da radite?
       - Pošto je jasno da je oko svega bilo mnogo kuhinja, shvatila sam da sam - iako sam punih 16 godina u braku, a imam 34 godine - propustila neke lekcije iz kuvanja, pa ću najpre jedno vreme da se držim svog kućnog šporeta. Posle ću da vidim.
      
       STEVAN NIKŠIĆ