U Skupštini Srbije srpski radikali predložili da se sirak proglasi, ove godine, za elementarnu nepogodu. Sirak jeste monstrum koji uništava svu paorsku muku, ali nigde se u svetu pojava korova ne proglašava elementarnom nepogodom. Uništava se hemijskim sredstvima, ali i motikom

      Stručnjaci Svetske banke i Komisije za donatorsku konferenciju o Jugoslaviji procenjuju da je u našoj zemlji iduće godine moguć rast proizvodnje od pet odsto - zahvaljujući poljoprivredi. Naša šansa je, dakle, poljoprivreda i mnogi su pametni ljudi to decenijama ponavljali, ali oni koji su odlučivali, više su verovali u "jugoslovensku industrijalizaciju" i "velike sisteme", možda i zato što nisu dobro znali srpski pa nisu pravili razliku između grožđa i gvožđa (slučaj smederevske železare).
       Nedavno su u Skupštini Srbije srpski radikali predložili da se sirak, jedan od najomraženijih korova na njivama, proglasi, ove godine, za elementarnu nepogodu. Sirak jeste monstrum koji uništava svu paorsku muku, ali nigde se u svetu pojava korova ne proglašava elementarnom nepogodom. Uništava se hemijskim sredstvima, ali i motikom. Ministar poljoprivrede Dragan Veselinov nije hteo ni da dođe na tu "tačku dnevnog reda", a svoj postupak objašnjava kratko: "Trebalo je to da ispadne obična radikalska demagogija, koja je imala za cilj da radikale prikaže kao velike dušebrižnike za sudbinu sela. Reč je bila o tome da se zemljoradnicima, čije su njive zarasle u sirak, oprosti porez. Sirak se može uništiti i motikom. Oni koji nisu bili dovoljno vredni, imaju muke sa korovom."
       Prošla godina bila je za poljoprivredu katastrofalna. Suša je spržila gotovo sve. Ova godina biće bolja. Optimisti kažu da će biti čak vrlo dobra, pesimisti vele - polovična. Skupo je đubrivo, mnogi ga ove godine nisu koristili, a bez "veštaka", velikog roda nema. Korov uzima danak (nisu radikali izmislili sirak), jer su hemijska sredstva skuplja i od đubriva. Onda, tu je priča o semenu. Prošla su ta vremena kad su zemljoradnici mogli da kupe originalno seme (prve reprodukcije), jer je skupo, nego su sejali, kao njihovi dedovi, ono što su imali u ambarima.
       Privatni poljoprivredni sektor, ma koliko da je osiromašio, vitalniji je od velikih poljoprivrednih gazdinstava. Otporan je na sve što ga snalazi za poslednjih pedeset godina, kao sirak. I sreća je naša što najveći deo poljoprivredne proizvodnje daju baš privatnici, inače bi ova zemlja u pravom smislu reči - gladovala. Velika poljoprivredna dobra, kojima su se idejni tvorci kolektivizacije sela (kolhoz plus sovhoz), nekada ponosili (bez razloga), danas su mrtva. U celoj Vojvodini ima najviše tri do četiri poljoprivredna kombinata koji rade, ostali su postali fosili.
       Šta je uradila dosovska vlada za četiri meseca (namerno ne pominjemo vladavinu od sto dana, jer se stotog dana, kao što je poznato, Bonaparti desio Vaterlo)? Vreme kratko, a nasleđe ravno nuli. Koncepcijski, zakovali smo se sa socijalizmom, kad je uvedena društvena svojina. Bilo je zamišljeno da velika poljoprivredna dobra hrane gradove, a ona su, kao, uostalom, i sve drugo što je bilo društveno, bila neefikasna i umesto da državu uznose, do neba, preživljavala su od pomoći države. A onda, kad je za Miloševićeve vladavine i država dotakla dno, krčag se razbio. Velika poljoprivredna dobra danas deluju avetinjski: porušene zgrade, zarđale mašine, ljudi niotkuda.
       Zakon o privatizaciji, koji svi čekamo (deset godina!), biće uskoro usvojen i društvena zemlja postaće, takođe, privatna. Da li ima kupaca? Teško je to reći. Ali, jedno je sigurno: čak će i kragujevačka Zastava imati više prosilaca, nego neko poljoprivredno preduzeće. U poljoprivredi je obrt kapitala spor i ko je taj ko će da ulaže gotove pare u nešto što je neizvesno? Nekada je Holandija bila veliki proizvođač pšenice, a danas se odrekla te proizvodnje, jer je neprofitabilna. Oni sade lale, a žito uvoze.
       Novoj vlasti mora se priznati da je uradila veliku stvar što je dozvolila da i za poljoprivredne proizvode važe slobodne cene. Ukinut je monopol. Čitaoci znaju da je bivša vlast držala monopol u otkupu, prodaji i izvozu pšenice, a da je važnu ulogu u tome igrao Progres, čiji je direktor Mirko Marjanović bio i predsednik vlade. Toga više nema. Država poljoprivrednicima garantuje otkupnu cenu od sedam i po dinara, ali ako se javi neko ko će ponuditi više, prodavac će prihvatiti najbolju cenu. To će naterati i državu da plati više, ako bude morala (zbog robnih rezervi); u protivnom, ostaće bez žita.
       Mora se novoj vlasti priznati i to da su nekadašnji dispariteti, koji su postojali u cenama između industrijskih i poljoprivrednih proizvoda, znatno ublaženi (kao primer, uvek se govorilo da je kisela voda mnogo skuplja od mleka). O tome je, uverljivo, govorio i Čeda Jovanović, šef poslaničke grupe Dosa, na opšte iznenađenje mnogih. Otkud se on razume u poljoprivredu? Ispostavilo se, eto, da se razume.
       Vojvođanski autonomaši navode jedan važan podatak. Ova pokrajina, kažu, proizvede pšenice koliko i ostatak Srbije, ali Vojvodina ima tri puta manje stanovnika. I ona je ta koja je decenijama svoje žito jeftino prodavala državi Srbiji ili Jugoslaviji, dok su poljoprivrednici iz ostatka Srbije svoje žito zadržavali za sebe i za svoju stoku. Lepo je to, kažu, što se sprema zakon koji će Beograđanima vratiti predratne vile, ali kad će se, i kojim zakonom, Vojvođanima vratiti ono što je opljačkano, u vreme socijalizma, niskim cenama hrane?
       Na kraju, jedna dobra vest: proizvodnja mleka porasla je za petnaest odsto.