("Uvažite realnost", NIN br. 2628)

      Povodom zahteva porodica otetih da se u istragu uključe i eksperti iz Srbije g. Van Riler kaže da je razlog tome "što nam očigledno niko zaista ne veruje" i dodaje da bi zato morali jasnije da objasnite kako radite. Vi očito mislite da Srbi ne veruju zato što ne znaju, a u stvari mi ne verujemo zato što isuviše dobro znamo kako radite.
       Moj suprug Đorđe nestao je 6. oktobra 1999. godine izjutra u intervalu od petnaest minuta, u trouglu od stotinak metara između vojnika Kfora i Tačijevih i Čekuovih stražara. Policija ga je ubijenog našla istog dana po podne, sa dokumentima koji su nepobitno dokazivali identitet. Tek posle tri nedelje našeg strahovanja i traganja, policija Unmika me je obavestila da je moj suprug ubijen, ali i da je u međuvremenu sahranjen pod brojem, bez imena i prava na osvećenu zemlju, bez prava porodice na poslednji oproštaj.
       Otada do današnjeg dana činila sam sve što sam mogla da dobijem telo, i nisam uspela. Istina, policija Unmika je sada voljna da mi preda telo, pošto mi je osporavana potvrda o smrti konačno, posle godinu dana od ubistva, uručena, ali ne pristaje da se proveri identitet. Takav odgovor dobila sam i od zvaničnika Oebsa u Prištini, s objašnjenjem da se identitet moga supruga odmah znao i da, prema tome, nemam razloga da sumnjam.
       A razloga je napretek. Šef Odeljenja za ubistva Unmikove policije Herbert Štajner, policajac iz Beča koji je vodio istragu, nije zapisao nijedno ime od mogućih dvadesetak svedoka ubistva. U međuvremenu se ispostavilo da je izgubljen zapisnik sa obdukcije, da povrede koje je posle skoro godinu dana od ubistva ustanovila komisija Oebsa ne odgovaraju onima za koje mi je g. Štajner rekao, a fotografije sa lica mesta su se zaturile baš onoga dana kada sam radi identifikacije bila sa ćerkom u Prištini. Upoređivanje ante mortem i post mortem podataka otkrilo je da je u međuvremenu, od dana nestanka na Kružnom toku u Prištini do oebsovske ekspertize, moj suprug ostao bez slepog creva ili nekog drugog unutrašnjeg organa.
       Sve su to razlozi, gospodine Riler, zbog kojih ne mogu da verujem policiji Unmika, i zato sam spremna da čekam koliko god je potrebno da se u traženje nestalih i identifikaciju stradalih uključe i stručnjaci iz Srbije.
       U čekanju da to razumete, moja kćerka i ja utehu nalazimo u tome da je bolje da naš Đorđe počiva na kosovskoj zemlji koju je voleo, nego da posećujemo grob za koji ne bismo bile sigurne da je njegov.
      
       ANKA CVIJANOVIĆ,
       novinar iz Prištine