Milan Jovanović Stoimirović: Dnevnik 1936-1941. (3)

      HRVATI, MAČEK: 13. X 1939. Ima ljudi koji tvrde da u ovome trenutku kod nas najviše "radi" Italija, pa idu i dalje, i vele: Italija je izazvala i pobunu u Karlovcu, jer ona plaća frankovce.
       Videh Božu Kovačevića, koji mi reče da više nije kod Kralja, i da je mladi Suveren sad potpuno i stalno sa vojnicima. On mi još reče da je Srpski književni glasnik u vrlo velikoj krizi.
       Vele da je Boža Maksimović odbio da potpiše akt o prenosu nadležnosti svoga Ministarstva na Banovinu Hrvatsku, jer Hrvati žele da ukinu naziv srpsko-hrvatski jezik i da izbace iz svojih udžbenika sve što ih seća na "srpsku dominaciju", odnosno da stave u udžbenike o Srbima šta hoće. A kažu mi da je Knez vratio sve uredbe o tom prenosu nadležnosti Vladi i Mačeku, da ih revidiraju. Za Mačeka vele da gubi u Hrvatskoj. Pričaju da je izdao Zagreb, da je kupio u Beogradu kuću itd. i traže Pavelića. Zato se očekuju novi zapleti i veruje se da će izbiti u Hrvatskoj nove vojne pobune, slične onoj u Karlovcu.
       20. X 1939. Hrvati mudruju i traže autonomiju Bosne i Hercegovine, dalje hrvatski grb i novac: pola dinara da se zove novčić, 10 dinara banica (sa likom Katarine Zrinjske, banice), 20 dinara da se zove banovac (sa likom Petra Zrinjskog) a stotina da se zove kuna (!?) i da nosi sliku kune! Et ainsi de suite...
      
       DECA KOMUNIZMA: 18. XII 1939. Jutros u 6 sati policija je htela da prodre u kuću dra Eduarda Markovića, direktora "Prisada", gde je htela da izvrši pretres, jer je Edina kći kao komunistkinja uzela učešća u poslednjim demonstracijama. U nekoj zabuni, misleći da su u kuću provalili lopovi, otac je pucao na agente a jedan ga je agent ubio sa šest metaka na licu mesta. Marković je bio pokršten Židov, otac devetoro dece, kojoj je dodao još tri usinjena siročeta; ugledan mason i rotarijanac, on je bio poznata društvena figura. Uglavnom, on pao i s njim je svršeno. Beda porodice itd. - to su stvari izvan okvira opštih interesovanja. Interesantno je to da je on imao kćer komunistkinju, ako su prihodi njenoga tate iznosili
       20-30 000 dinara mesečno. Vest je išla kroz varoš munjevitom brzinom. Komentarisana kako je ko bio inteligentan i pametan. Dodavalo se da je sin Momčila Ninčića komunist, i kći Manojla Simića, direktora Pravde, i drugih milionera deca i unuci.
       Zato je Beograd večeras u ratnoj spremi: žandarmi sa ratnim šlemovima jašu ulicama.
       Na što će to sve izići... Na dobro ne. Ali na šta? Markovićeva tragedija može i da impresionira roditelje, decu neće da impresionira.
      
       SMAIL-AGIN UNUK: 8. I 1940. Zaboravio sam zapisati da me je pre neki dan jako impresionirala jedna izjava nekoga unuka čuvenog Smail-age Čengića o njegovome pretku. Nisam znao da je Mažuranić u svome spevu toliko izvitoperio istinu. U tome sam napisu Čengićevog unuka našao da je Smail rođen 1778, a da je poginuo 3o. septembra 1840. od ruke Mirka Aleksića (rođenog 17. aprila 1795, a umrlog 22. februara 1889. i sahranjenog kod manastira Podmalinsko, gde mu je knez Nikola podigao spomenik). Smail-agin unuk na retko lep i otmen način brani spomen svoga deda i veli da je on voleo svoj narod i svoj maternji, srpski jezik. (Smail-aga je učestvovao u bojevima na Zasavici, Mačva, 1806. i na Grahovu 1836). NJegov se unuk dakle proglašava za Srbina, a tako nekako želi da predstavi i svoga dedu. Možda i nije čovek daleko od istine kad tako govori. Šta pisci i istoričari nisu izvitoperili.
      
       BEZ GOSPODARA, PA SA GOSPODAROM: 30. I 1940. Novi Sad. Sednica Izvršnog komiteta Banovinskog odbora JRZ za Dunavsku banovinu poče u 11. Većali smo do 12.30. Ja sam ustao protiv Vladine saradnje sa g. dr Lazarom Markovićem, naglašujući blamaže koje iz toga proističu. ("Raspućin, to je radikalski Raspućin!" drao se Brana Davinić, koji mrzi Lazu.) "Ja ću" - izjavio sam - "morati da iziđem iz Jereze, ako Laza u nju uđe." Bešlić će na to: "Mi svi delimo vaše mišljenje." Ja mu onda rekoh: "E, pa lepo, recite g. Cvetkoviću da mi jednodušno smatramo da je saradnja s Markovićem deplasirana."
       U 1 nas je zvao Dragiša u Bansku upravu, a primio nas u 2. Bio je premoren. Tu je nastalo ulizivanje i niko mu ništa ne reče. Badžak poče nešto, ali ga Dragiša preklopi; Ješa Tomić nastavi, a Dragiša i njemu zapuši usta; posle pođosmo svi na ručak, koji je platio ban, pa Dragiša ode u švaleranje, a mi svi svak na svoju stranu. Ne donesosmo nikakve ni privredne, ni druge važne odluke. Sve je to bilo luk i voda, smuti pa prospi, ni uzmi ni ostavi.
       Ja smatram da Knez želi Jerezu, ali da je Laza ruši. Dragiša se drži Laze, jer su kumovi, prijatelji i politički ortaci. Dragiša veruje, i to nam reče, da će preko Laze izigrati Mišu i Glavni odbor. Eto, to je njegov državnički plan.
      
       LJUBA DAVIDOVIĆ: 17. II 1940. LJuba Davidović je večeras na samrti, očekuje se najgore.
       Iz Hrvatske dopiru glasovi o furoru frankovaca; zapalili sokolski dom u Sisku, tvrde da je bilo i mrtvih.
       18. II 1940. Vrlo su loše vesti o g. Davidoviću, koji je za nas radikale poslednjih 20 i više godina zbilja bio bete noire. Kako užas smrti miri sva ta osećanja neprijateljstva, opominjući nas na prolaznost stvari, ljudi, naraštaja, ideologija, stranaka, tema, epoha, svega!... Sutra neće biti ni nas, ni uzroka naših svađa, mržnji, interesa, ideja, ponosa, pobeda i poraza!... I tek u takvim časovima vidimo koliko je bilo pogrešno što smo bili toliko lični i tako zagriženi, zahuktani i zauzeti za događaje svoje epohe i njene jalove razmirice! Kao da mi neko svoj, rođeni umire, sećao sam se jednog mog razgovora s Davidovićem kad me je valjda 1918. primio (kao ministar prosvete). Ja sam tada bio predsednik beogradske srednjoškolske omladine. Bio je dobar, vedar i paternel. Uz to bio je tako simpatične spoljašnosti, čist, besprekoran u odelu, gestu, reči. Iako docnije nisam imao uverenje da je on i neke jake inteligencije, uvek sam čestvovao u njemu poštenog, dobrog i osetljivog Srbina i čoveka.
       19. II 1940. u 10 sati mi je Nikitović javio telefonom da je g. LJuba Davidović umro.
       Setih ga se iz Skoplja posle petomajskih izbora, zatim s ulice 1938, stopljenog starošću. Setih se dalje kako su ga organi ludoga bana Dragoslava Đorđevića hteli probosti u Skoplju bajonetom (spasao ga Hasan Rebac), nekako uoči tih suludih izbora od 5. maja 1935. godine.
       21. II 1940. Knez nije posetio obolelog Davidovića, niti je prisustvovao njegovom opelu; pred smrt mu je poslao ađutanta, - ulica je na to nadodala da bolesnik nije hteo ni da ga primi; posle smrti venac i izaslanika na pogrebu. Pogreb je, kažu, podbacio, - ali treba priznati da je i vreme danas bilo vanredno hladno (suvo, ali vetrovito). Govornici su produžili svečanost u beskraj, a posle pogreba, u stanu pokojnikovom, demokratski prvaci su se sastali i odmah izabrali za šefa stranke g. Grola. Čak se tvrdi da je to učinjeno na predlog Bože Markovića.
       Šef jedne tako jake grupe, Grol će sada razviti svakako neku vrlo veliku akciju. On ni do sada nije bio lak Vladi, sad će joj postati vrlo težak. Januara i februara on je stalno govorio, pisao, putovao. Zdrav i relativno mlad, a vrlo inteligentan, rečit i agilan, on će na svaki način razviti veliku agitaciju. Od svih šefova grupa u opoziciji, on je najsposobniji agitator i najneumorniji, uz to je čovek velikog ugleda, i pošten čovek.
       Kad čovek čita razne nekrologe u štampi o Davidoviću, oseća jedno: da je umro jedan čestit čovek, ali ne može da se kaže da je umro jedan veliki čovek. Sve što se o pok. Davidoviću iznosi, sve je to nekako malo, rasitnjeno - nema ni velikih gestova, ni velikih reči u biografiji jednog čika LJube.
       9. III 1940. Sutra nema zbora u Subotici. Odložen je na Knežev zahtev. 2 000 dobrovoljaca i komita su pretili da razjure tu mačekovsku demonstraciju bombama, što bi bio početak građanskog rata zbog srpsko-hrvatskog pitanja i zbog pretenzija braće Hrvata na Vojvodinu.
       U Lici je počela, pored Hrvatske, da dejstvuje Srpska zaštita, čije je obeležje šajkača. Ubojitiji od Hrvata, Srbi su počeli da prete.
      
       STOJADINOVIĆEVO HAPŠENJE: 20. IV 1940. Juče izvršeno, interniranje Stojadinovićevo na Rudniku izazvalo je vrlo težak, mučan utisak. Grolovci i radikali oko Glavnoga odbora su zadovoljni ovim malerom velikog čoveka, ali je javno mnjenje indignirano. Čaršija, vojska, objektivni svet je iznenađen, začuđen. Zaista je strašno i pomisliti: Juče predsednik vlade, sve i svja u ovoj zemlji, danas niko i ništa. Nije ovo Turska, nisu bivši premijeri svrgnuti veziri. Uostalom, ovima je slat gajtan, a nisu mrcvareni.
       Londonski radio javlja danas u 3 da je Stojadinović uhapšen, i to zato što je šef nemačke partije. Ovo je najžalosnije u celoj stvari.
       Posle ovoga Nemci imaju pravo da se zauzmu za svoga čoveka. Gde će to odvesti Stojadinovića, a gde našu zemlju?
       Geca Kon mi reče: "Ovo nije smelo i nije trebalo da bude." Dr Tih. R. Đorđević nalazi da je to mangupski gest (Tiha Đorđević je član Glavnog odbora stare Napredne stranke, iako mu je otac bio radikal).
      
       STOJADINOVIĆEVA SLABOST: 1. XII 1940. Marginalije o Stojadinoviću: Da li je g. Stojadinović to sve razumeo, pa video da ipak ne ide ili je uopšte bio daleko od toga da to sve shvati - ne znam. Tek znam da je on činio sve što je u njegovoj moći da konsumira celokupnu odgovornost koja mu je došla s položajem. Ali je on imao jednu veliku slabost, - to je bilo Vreme, čijoj je redakciji poklanjao više časova dnevno.
       Ne samo da je on ulazio u pitanja finansijska i administriranja toga lista, nego se strasno zabavljao i problemom njegovog tiraža. Sem toga, - što je sasvim prirodno, - on je ulazio u redakcijske stvari toliko da je često bio dobrovoljni ispravljač rukopisa, "naslovdžija", korektor i šta ne u tome listu. Ali mu je to bilo malo: on je često gubio sate i sate ulazeći i u čisto tehnička pitanja mašina i u pitanja preloma lista, kome je hteo da dă tip Paris Soire-a. Malo mu je bilo da inspiriše člankopisce svoga Leiborgan-a on je hteo da piše i sam u svome listu. Ali ni to mu sve nije bilo dosta, nego je često gubio dragoceno vreme i u krpljenju fotomontaža i u davanju instrukcija kako da se retuširaju fotografije i kako da se izrade crteži, karikature, grafikoni.
       Vreme je jelo vreme g. Stojadinovića, a da on to možda nije ni osećao.
       Sećam se da je on, na primer, jednom, pred same izbore, kad su kod njega čekali na prijem 50 ljudi, razgovarao tri sata sa g. Vojom Đorđevićem, zvanim Vojom DŽordžom, nekadašnjim urednikom raznih ilustracija o tome kako će da organizuje "fotoslužbu" Vremena u jednom novom duhu, koje bi to Vreme podiglo na "evropsku visinu" i u tome pogledu, ("Selo gori, a baba se češlja!")
       Vreme je uopšte bila njegova najveća slabost, najveći favorit.
       Članovi redakcije Vremena su zato jedno vreme uobrazili da je Vreme najvažnija državna stvar, najglavniji problem Vlade, osnovna misija režima. Predsednik Vlade je bio zadovoljniji jednim lepim brojem Vremena, nego jednim velikim političkim potezom. Kad su to mangupi osetili, oni su svi počeli da laskaju Predsedniku, laskajući Vremenu. Hvaleći Vreme, oni su osećali da "hvataju duši mesta" kod predsednika Vlade. Ali oni u tome nisu stali, nego su kudili Politiku, hvaleći Vreme. Kod Predsednika to je bio dokaz inteligencije i znak lične privrženosti. Kod njega se više dalo uspeti sugestijama za popravku Vremena, nego komplimentima za jednu dobru uredbu. G. Stojadinović je bio strahovito plahovit čovek. Za njega je bio glup ili zao svako ko nije mogao da čita Vreme i ko nije smatrao da je to jedan vanredan list, koji treba pomoći: pišući u njemu, hvaleći ga, i kudeći sve druge listove itd. Otuda su mnogi išli k njemu s Vremenom u džepu, a mnogi su i pisali u Vremenu, jer su znali da je to siguran način da uđu u njegov intimni krug i u "bliži kontakt".
       Ja sam se više puta zbog toga Vremena zamerio g. Stojadinoviću. Jednom rekavši: "Čije nije bilo, čije neće biti", - što mu je dostavljeno. Drugi puta kad sam mu lično rekao da je Vreme manje važan instrument od Politike za stvaranje javnoga mnjenja kod nas, u Srbiji. To moje gledište ja sam razvio ovako: Čak i ono što Politika prećuti, dejstvuje na javno mnjenje, dok Vreme ni najvećom larmom ne može neku stvar da lansira zato što nosi pečat Vladinog lista, plaćenog, inspirisanog, napumpanog i potpuno zavisnog, bezidejnog, režimskog organa. Personal toga lista se uostalom nikad nije borio ni za jedan režim, niti se ikada angažovao za ma koga. LJudi iz Vremena nisu nikad pokvarili svoj lični odnos ni sa kim za ljubav onoga ko ih je plaćao, jer nikad niko iz Vremena nije potpisao nijedan članak u kome je napadom na ma koga branjen ma ko od toga čoveka.
       Jednom kad mi je g. Stojadinović ponudio da budem direktor Vremena i kad sam ja to odbio (to je bilo u trenutku kad je iz Vremena morao da ide LJ. Popović zbog komunističkih afera u njegovoj porodici), ja sam rekao g. Stojadinoviću: "Vama uopšte ne treba Vreme, vama treba Politika".
       Uveren sam da su i pored svih mojih rezonskih, učtivih i prijateljskih objašnjenja ove moje reči jako zabolele g. predsednika Stojadinovića, koji ih je verovatno shvatio kao ludost i kao jednu veliku nepristojnost. Ja sam, međutim, rekao da je Samouprava mnogo važnija ideološki za g. Stojadinovića, nego Vreme, taj bezidejni i bezlični list. A kad sam to govorio, govorio sam iskreno, u punoj odanosti prema državniku koga sam cenio i hteo da služim sa odanošću do ličnog požrtvovanja.
       Ali to je sporedno. Glavno je ovo: G. Stojadinović je za račun Vremena zanemarivao onih 12 dužnosti predsednika vlade, kao i onu trinaestu, prema sebi kao predsedniku vlade. NJegove večere u Vremenu, njegove večeri u tome listu, njegova bdenja kod kuće dok ne dobije beogradsko izdanje Vremena, njegove sikiracije oko redigovanja i preloma Vremena, njegovi dugi razgovori sa rubrikašima toga lista (pa čak i sa onim koji je redigovao "ukrštene reči") i sa njegovim dopisnicima iz inostranstva, - sve je to činilo da je u stvari on bio direktor Vremena i predsednik Vlade. A on je bio direktor Vremena samo na uštrb svojih predsedničkih dužnosti.
       Na taj način je jasno da i čestite pasije odvlače čoveka od njegove životne uloge, te se valja znati i njih osloboditi. G. Stojadinović nije bio ni pijanica, ni gurman, ni kartaroš, ali je bio pasionirani novinar. Ne verujem da je mogao u pedesetoj godini da mnogo trči za ženama, više verujem da su one same trčale za njim zbog njegovog položaja - ali on nije ni bio sentimentalan, nego brutalan ljubavnik, ako je to već bio. On je bio savršen porodični otac i uzorit domaćin uostalom, premda je i tu podsećao na pašu, - kako su ga i zvali ljudi bliže okoline. Jedina komična slabost toga čoveka bio je ples, jedina njoj ravna strast Vreme. Izgledalo je da je on srećniji ispravljajući jedan dopis Crnjanskog iz Rima, prispeo za Vreme te večeri, nego vodeći jedan ozbiljan razgovor sa jednim ministrom, koga je trebalo prelistati da se vidi šta radi taj čovek i kome je čoveku trebalo dati neophodne naredbe za sutra... Nervozan zbog Vremena, on je čak bio nervozan i sa referentima. Umoran zbog Vremena, on je često ustajao vrlo kasno, - kao kad bi mnogo plesao, - dugo ostajao kod kuće, dolazio u Spoljne poslove pred 12, ostajao tu do 4, jurio u Predsedništvo u 6, ostajući tamo duboko u noć.
       Često mi je izgledalo da on vodi život bez racionalnog rasporeda i bez kriterijuma o važnosti poslova. Danas, kad se toga utiska setim, on postaje pravo ubeđenje.
       Ipak, zato se ne može reći da je g. Stojadinovć bio čovek koji je voleo komoditet koji se nije trošio na državnom poslu, koga nisu jele državne brige, koji je bio nehatan za državni interes. Naprotiv, on se atletskom snagom bacao na poslove, kao što je nadahnut silnom ambicijom pokazivao vrlo jaku volju na svakom radu. Ali je Vreme dolazilo da dokusuri snagu toga džina i da je skrene na drugu stranu, tako kao što neke ljude skrenu ljubav, karte ili alkohol sa pravoga puta državničke aktivnosti.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Neke knjige se, zaista, ne pojavljuju u najpovoljnijem trenutku za njih. Da se "Dnevnik 1936-1941" Milana Jovanovića Stoimirovića ("Matica srpska", 2000, Novi Sad) pojavio pre petnaestak godina bio bi bestseler. Danas je to jedno izuzetno svedočanstvo o jednoj zemlji, koje sad i definitivno nema, pred dramu Drugog svetskog rata. Retke su ovakve slike tog društva: od čoveka sa toliko uvida u političke odnose (visoki funkcioner i poslanik vladajuće koalicije), uz direktno poznavanje ključnih aktera od Kneza Pavla, preko Milana Stojadinovića, Dragiše Cvetkovića, Antona Korošeca, Muhameda Spahe, Dimitrija LJotića, Petra Živkovića, patrijarha Gavrila (Dožića); pa ugao diplomate i novinara koji je bio član mnogih državnih delegacija (kod Kemala Ataturka, Eduarda Beneša, Adolfa Hitlera, Hermana Geringa, Jozefa Gebelsa, Benita Musolinija, Galeaco Ćana), a i u raznim prilikama i na različitim mestima - što poslovno, što privatno sreće izuzetne ličnosti (Jovan Dučić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović, Nikolaj Velimirović, Stanislav Vinaver, Geca Kon).        I sam Milan Jovanović (drugo prezime Stoimirović uzeo je iz zahvalnosti prema ujaku koji ga je školovao) bio je novinar "Politike", uređivao radikalsku "Samoupravu", bio ataše za štampu u ambasadi u Berlinu, izdavao list "Vardar" u Skoplju, radio u Centralnom presbirou, bio direktor novinske agencije "Avala"... Pisao knjige.        NIN-ov feljton izbor je zapisa i zanimljivosti koje će čitaocu reći nešto o vladaocima i prilikama iz onog vremena. Utisak je da se danas demokratičnost onog vremena precenjuje: štampa je bila direktno cenzurisana, demokratski život rudimentaran, narod živi u bedi koju je izgleda, čak i danas, teško zamisliti. Feljton je priredio Slobodan Reljić.