Posle neočekivanog poraza na Rolan Garosu, Dokićevi treba da se odluče; da li će Jelenin tenis i ubuduće biti isključivo njihova porodična stvar ili će početi da prave tim za šampionske poduhvate. Jer, sa Karoljem Selešom vreme teniskih tata je prošlo

      Kada je Jelena Dokić (18) izgubila u trećem kolu Rolan Garosa od Mađarice Petre Mandale, u štabu Dokićevih kao da se srušio plafon. Odmah posle meča tata Damir Dokić je rekao:Kako sada da sa Jelenom razgovaram petnaest dana?
       Jer, zaboga, Mađarica Mandala je tek 131. igračica na svetu i u glavni turnur ušla je posle tri kola kvalifikacija; dakle, meč sa Jelenom bio joj je šesti na Rolan Garosu.
       Jelena je plakala u svlačionici i poslala je jednog bodigarda da pozove tatu da mu se izjada. Ali, i tata i mama odbili su ćerkin poziv. Bodigard je, dva-tri puta trčkarao od Jelenine svlačionice do njenih roditelja. Nije bilo milosti; takva je pedagogija tate Dokića.
       Kada je došla k sebi od poraza, Jelena Dokić je rekla: To nisam bila ja. Sve je išlo kao po planu, dobila sam prvi set sa 6:3, u drugom povela sa 3:2, a onda sam odjednom počela da gubim meč.
      
       "Muškarače"
       I sve to samo deset dana posle Rima gde je osvojila svoj prvi veliki turnir.
       Na obaveznoj konferenciji za štampu priznala je da se već videla u finalu jer su u njenom, donjem delu kostura, ispale "kosturašice" Venus Vilijams, Ameli Morezmo, Elena Dementijeva i Magdalena Malajeva, tako da je, maltene, trebalo samo ušetati u završnicu pariskog turnira.
       Jelena Dokić priznaje: "Izgubila sam koncentraciju kada su iz mog dela kostura favoritkinje počele da ispadaju. Sada mi je jasno da sam morala da razmišljam samo od meča do meča, a ne o finalu."
       Iz poraza Jelene Dokić u trećem kolu Rolan Garosa treba, na vreme, izvući pouke. Prvo, i u ženskom tenisu počelo je da se igra - muški. To jest, konkurencija je sve žešća, naročito u prvih sto igračica na svetu. Pokazalo se da ne samo Jelena već i snagatorka Venus Vilijams, kao i "muškarača" Ameli Morezmo nisu više sigurne da li će proći dva kola Rolan Garosa ili Vimbldona.
       Nekad se znalo; Martina Navratilova je ta pored koje su sve teniserke bile kao krhke devojčice početnice. Danas, svaka druga igračica u prvih sto rangiranih ima perforamnse ŕ la Navratilova. Još do pre deset godina, teniserke su retko odlazile u fitnes sale, danas se mora i u teretane ako se hoće vrhunski ženski teniski rezultat.
      
       Australija
       Iza igračice mora da stoji tim u kome, svakako, ima mesta i za neizbežne roditelje, druga je pouka. Ali, prošlo je herojsko, sirotinjsko vreme Karolja Seleša koji je bio alfa i omega Monikinog uspeha. Na Monikinom primeru se i pokazalo koliko je opasno ako sve zavisi od tate. I nije li tata Karolj, kao i mnogi teniski roditelji, izgoreo pored terena i u rvanju sa domaćim i svetskim teniskim klanovima? Tata, jednog dana, iz bilo kog razloga, može i da ne sedi više pored terena i šta se onda dešava sa njegovom devojčicom? U tenisu i van njega. Ako jedan Agasi iza sebe ima Xilberta, nekad vrhunskog tenisera i suprugu Štefi, eksprvakinju sveta (naravno, i američku tenisku federaciju, moćniju od "Koka-kole"), može li Jelena Dokić dalje da napreduje ako tata Damir do Vimbldona neće da razgovara sa njom zbog jednog poraza u Parizu?
       Jelena Dokić, očigledno, još ne može bez tate, ali njoj treba i neko ko će joj biti teniski autoritet.
       Ne treba zaboraviti da je Jelena Dokić u Australiji imala odlične uslove za rad, terene i trenere. I moćnu australijsku federaciju iza sebe.
       Jelena Genčić, naša višestruka državna prvakinja i nekadašnji selektor ženske reprezentacije, kaže: "Jelena Dokić mora biti zahvalna Australiji jer je zahvaljujući toj zemlji uspela u tenisu. Da je odmah iz Jugoslavije otišla u Evropu, mislim da ne bi uspela."
       Šta je dobila Jelena Dokić uzimanjem jugoslovenskog pasoša? Ništa. U Beogradu nema s kim da trenira. Bilo je reči da će trenirati sa Sandrom Naćuk iz Novog Sada, ali i Sandra je u Novom Sadu koliko je Jelena u Beogradu. Vide se samo na turnirima u belom svetu. Zato Jelena Dokić sada, između turnira, trenira u Tampi (SAD). Trenira, uglavnom, sa igračima iz kampa. Trenera nema! Jer, tati Damiru treneri su skupi.
      
       Budućnost
       A Jeleni je trener preko potreban. Tim pre, što Jelena Dokić, mora se reći, igra dosta jednoličan tenis, sa zadnje linije. Ritam igre menja samo dropšotom (a to je zatajilo protiv Mađarice Mandale). Ne izlazi na mrežu i slabo stoji sa volejima, a prvi servis bi morao da bude jači i precizniji, drugi servis tehnički doteraniji. Znači, pred Jelenom Dokić je još puno posla, ali ona je 12. aprila napunila tek 18 godina i predanim radom može mnogo da digne nivo svoje igre. Tim pre što ima dobre fizičke predispozicije; 170 santimetara i 60 kilograma skladno raspoređeni. Ni Rolan Garos, a kamoli Vimbldon ne može se osvojiti jednoličnim udaranjem loptice sa zadnje linije. Za šampionski tron je potrebna i u ženskom tenisu raznovrsnija, napadačka igra, a Navratilova je i u tridesetoj godini doterivala svoje, inače, perfektne volej udarce. Stefan Edberg je, takođe, u tridesetoj, ustajao rano ujutru da bi na pustom Vimbldonu ispucao tri korpe drugog servisa i pojačao voleje iako su njegovi udarci već bili izučavani na teniskim akademijama sveta i u teniskim uxbenicima.
       U pravu je Radmilo Armenulić kada kaže da je Jelena Dokić, osvajanjem teniskog turnira u Rimu, napravila najveći teniski uspeh nove SR Jugoslavije.
       Ona će i sa ovim teniskim znanjem biti, neko vreme, u prvih dvadeset, ali dalje teško da će stići, a ako i stigne, teško da će se tamo dugo održati. Ali, malo li je i to? I ako je to cilj Dokićevih, onda ih treba ostaviti na miru.
       Uostalom, u Srbiji je tenis oduvek bio porodična stvar, a političari i novinari su se oglašavali samo kad stigne - uspeh.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ