Koštunica koji je bio protiv izbora Dinkića za guvernera, sad ga podržava. Iza Dinkića, tvrde upućeni, stoji potpredsednik savezne vlade i nekadašnji potpredsednik DS Miroljub Labus "a iza njega stoji MMF". Sad i oni koji nisu Đinđićevi obožavaoci tvrde da Koštunici odgovara da isturi nekoga ko je spreman da se umesto njega "bije". Dok Đinđić nema nikog takvog, pa mora sve sam

      Laki je malo nervozan", lakonski je otpozdravio Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Jugoslavije, Zoranu Đinđiću, predsedniku Vlade Srbije.
       "Ovo Dinkiću nije prvi put. Mnogo je stvari koje treba da budu dovedene u red, a pre svega ponašanje pojedinih odgovornih ljudi", nije ostao dužan Đinđić.
       Verbalni pingpong između dva (po funkciji) važna čoveka dalje se nastavio, ali o tome nešto kasnije, pošto slučaj zbog koga je "meč" počeo, nije rešen. A slučaj je napravljen od Poštanske štedionice, jedne od najvećih i najlikvidnijih finansijskih institucija u zemlji. Rezultat odmeravanja snaga guvernera i premijera, prelomljen preko ovog slučaja, još nije poznat. Pojedini posmatrači skloni su da u demokratske tekovine nove postmiloševićevske ere ubroje i to što partneri unutar jedne koalicije ovako javno i oštro pokazuju neslaganje i što ceo svet vidi da tamo ne cvetaju baš samo bele rade. Tako nešto ranije se nije moglo ni zamisliti. U najblažem slučaju, neko bi tu podneo ostavku iz zdravstvenih razloga, ako neće da bude preko noći "deakumuliran".
      
       Restrikcija
       Slučaj sa Poštanskom štedionicom, pored toga što bi mogao biti povod za ozbiljnije neslaganje (ili samo njegovo izbacivanje na površinu) lako može postati školski primer kako izgleda kontraproduktivno i opasno ponašanje koje se može obiti o glavu kako vlasti, tako i nedužnim i nemoćnim posmatračima. Prosto, nema više straha. Sve ispliva na površinu.
       Šta se, dakle, dogodilo? Prema verziji Mlađana Dinkića, bilo je ovako: Upravni odbor Poštanske štedionice uputio mu je dopis u kome od njega traži da primi (preostala) dva kandidata za direktora Poštanske štedionice i dostavi svoje mišljenje - koga bi izabrao. Dinkić je (zajedno sa saradnicima) razgovarao sa kandidatima - Miroslavom Despotovićem i Bojanom Stanivukovićem (obojica radnici Štedionice) - i dao svoje mišljenje u korist ovog drugog. Upravni odbor je, potom, njega i izabrao, s tim što ga guvernerovo mišljenje nije obavezivalo. Dinkić, za NIN, tvrdi da je obojicu tek prilikom razgovora koji je od njega tražen, upoznao, pa je stoga neosnovana tvrdnja da je jednog od njih protežirao. Kad je na to skoro i zaboravio, do njega je došla vest da je Privredni sud u Beogradu pokrenuo predlikvidacioni postupak nad Poštanskom štedionicom i postavio Jelicu Živković (do tada direktora za međunarodne odnose) na mesto "privremenog organa rukovođenja". Dinkić se, kaže, zgranuo zbog ovog poteza, pogotovu kad je pročitao obrazloženje suda - da Stanivuković nije blagovremeno upisan u sudski registar. Onda je javno izjavio da je to skandal, jer niko ne pokreće takav postupak nad tako jakom kućom zbog ovakvog razloga.
       Kasnije se, međutim, ispostavilo da je prvobitno izneti razlog malo modifikovan - umesto neblagovremenog upisa, javnost je obaveštena da je, zapravo, ceo izbor Stanivukovića za direktora bio nelegalan, da ga je izabrao nelegalni Upravni odbor, odnosno da njegov predstavnik iz PTT Srbije (kao većinski osnivač Štedionice sa 81 odsto) nije legalno izabran, pa je zato sud u stvari odbio da ga upiše u registar.
      
       Tužba
       Na površinu je (i Dinkićevom zaslugom) počela da izbija pozadina celog slučaja - guverner je rekao da "pojedini" članovi vlade bliski DOS-u protežiraju svog kandidata, koji nije izabran, pa zato vrše pritisak na sud. Guverner je potvrdio sugestivno pitanje novinara da li je to počeo njegov sukob sa delom vlade iz Demokratske stranke.
       Dinkić nije hteo, ali su pojedini sindikalni predstavnici konkretizovali ceo slučaj: predsednici sva tri sindikata Poštanske štedionice alegorično su govorili novinarima da žele da spasu i zaštite kuću u kojoj rade i zarađuju hleb, da nemaju nameru da se mešaju u izbor direktora, već samo traže da se poništi rešenje suda koje je izazvalo paniku i ugrozilo rad Štedionice. Pominjali su i političke pritiske, pa i pretnje koje ih sprečavaju da otvoreno govore, a onda je ustao predsednik sindikata "Nezavisnost" PTT Srbije Veselin Stijović i rekao kako njega nije strah da izjavi sledeće: Demokratska stranka želi da postavi svoje ljude na rukovodeće položaje u tri ključna sistema u zemlji, Telekomu Srbije, PTT Srbije i Poštanskoj štedionici. Kao dokaz je naveo to što je predsednik Privrednog suda, Goran Kljajević, decembra prošle godine odbio da upiše u sudski registar Draška Petrovića, direktora Telekoma Srbije. Uz to, savezni ministar telekomunikacija Boris Tadić i republički ministar saobraćaja Marija Rašeta - Vukosavljević, članovi su Demokratske stranke, kao i predsednik Upravnog odbora PTT Srbije. Iz iste stranke je, kaže Stijović, i njihov kandidat za direktora u Poštanskoj štedionici. Demokratska stranka zapretila je Stijoviću tužbom.
      
       Sudija
       Posle ovoga, predsednik Privrednog suda Goran Kljajević osetio je potrebu da se lično pojavi na konferenciji za novinare i odbrani se od "hajke koju protiv njega vodi guverner Dinkić i njegovi emisari u likovima navodnih sindikalnih vođa". Kako je prošao, bolje da se nije javljao - ni na jedno pitanje prisutnih novinara nije uspeo da ponudi prihvatljiv odgovor, nego je još više podgrejao sumnje da baš i nije bio sasvim nezavisan. Prvo, potvrdio je da mu je ministar Marija Rašeta-Vukosavljević poslala pismo-zahtev da se preispita izbor Stanivukovića, ali to prema Kljajevićevoj interpretaciji nije pritisak niti mešanje "pošto ona kontroliše sistem veza". Slično pismo ministarka je, da podsetimo, slala i povodom pomenutog Draška Petrovića, faksimil je štampa objavila, samo što se (valjda zbog lapsusa) govorilo o "Draškoviću".
       Sam Kljajević dovoljno je zanimljiva figura, da ga u priči o političkim uticajima, (ne)zavisnom sudstvu, manipulacijama i pritiscima, nikako nije moguće zaobići. Pre svega, on je poznat po tome što je još 1995. godine ukinuo tadašnji list "Borba" kao deoničarsko društvo i predao ga u ruke vlasti, odnosno JUL-u i direktno Ivanu Markoviću. Drugo, on je bio nadležan u postupku likvidacije Dafiment banke, koja ni do dana današnjeg nije likvidirana. Treba li uopšte obrazlagati koji su se sve uslovi, kada i zbog čega, za to stekli?
       Guverner Dinkić se više puta žalio da Privredni sud ne dostavlja podatke o štedišama JIK banke (takođe u likvidaciji) pa jedino njima nije mogla početi isplata stare štednje kad i ostalima. Dalje, guverner za naš list tvrdi da sada postoji strana banka zainteresovana za kupovinu JIK banke (uz zadržavanje zaposlenih) ali posao može i propasti, jer on nije u stanju da privoli Kljajevića da završi svoj posao. Da ne trošimo prostor na sijaset slučajeva likvidacija i predlikvidacionih postupaka koji se otežu godinama.
      
       Kontrola
       Zato je ekspeditivnost u slučaju Poštanske štedionice malicioznima poslužila da izvedu zaključak kako je nova vlast, po ugledu na staru, u liku Gorana Kljajevića "pronašla sebi svoju Milenu Arežinu". Na naše pitanje da li je u svim slučajevima bio ovako brz, savestan i efikasan, Kljajević kaže da "sud ima mnogo predmeta, pa ako se u jednom slučaju radi kako valja, a u drugom ne radi, to se ne može upoređivati".
       Posle toga, oglasila se i sudija LJiljana Mujagić sa zahtevom da se predlikvidacioni postupak koji je pokrenula obustavi "pošto su u međuvremenu otklonjeni nedostaci u postupku izbora generalnog direktora Poštanske štedionice". Taman smo pomislili da je sve gotovo i da je Dinkić protiv Đinđića u ovoj rundi zabeležio poen, javlja se "privremeni organ rukovođenja" u Štedionici. Ništa nije gotovo, poručuju oni - sad treba da se ponovi procedura izbora direktora. Usput su novinarima održali predavanje o mestu i ulozi sindikata u našem društvu, koji nikako ne podrazumevaju mešanje u izbor direktora. Još manje u presude suda. Ko hoće da sindikališe, može to van radnog vremena, bila je jasna Jelica Živković, privremeni rukovodeći organ u Štedionici.
       E sad, zašto je ovaj slučaj toliko važan, moglo bi se reći i simptomatičan? Pre svega zbog važnosti same kuće o kojoj je reč, a sa kojom je, blago rečeno, neodgovorno igrati se predlikvidacionih postupaka. Poštanska štedionica, prema podacima iz te kuće, ima više od polovine ukupnih tekućih računa u Jugoslaviji. Mesečni promet čekova penje se na dva miliona. Nema problema u poslovanju sa inostranstvom, sve doznake i penzije isplaćuju se uredno. Oko 70 hiljada korisnika ima jednu od platnih kartica Poštanske štedionice. Podatak koji nadležni u ovoj kući nisu izneli, ali jeste premijer Đinđić, možda govori najviše - Štedionica raspolaže sa tridesetak miliona maraka svojih deponenata. Mnogo puta država je u prošlosti, kad je zatrebalo, ovaj novac koristila. Đinđić tvrdi da "Dinkić želi da Štedionica bude filijala Narodne banke, pa da on taj novac plasira bankama koje izabere i time drži pod kontrolom sve banke u Srbiji". Ko god je ovo Đinđiću objašnjavao, loše mu je objasnio - guverner centralne banke po definiciji "drži pod kontrolom sve banke" ali mu nije posao da novac iz jedne - plasira drugoj finansijskoj instituciji. Štaviše, Dinkić kategorički tvrdi da ni novac iz primarne emisije više ne plasira bankama, kao što su njegovi prethodnici činili.
      
       Gazda
       Poštanska štedionica je osnivač Post banke, na čije je čelo bio postavljen Jovan Zebić, jedan od najpoverljivijih Miloševićevih ljudi, svakako ne slučajno. Dinkić je, prema nekim nagoveštajima, upravo nameravao da ove dve kuće spoji i stavi ih pod nadležnost Narodne banke. Možda je Đinđić na to aludirao. Sada je Poštanska štedionica zapravo vlasništvo Republike Srbije, jer su njeni većinski osnivači državna preduzeća. "Gazda" im je, dakle, Vlada Srbije.
       Tu dolazimo do ključne bitke oko nadležnosti. Ne samo ko će da raspolaže novcem, nego i ko će da rukovodi. Mada, Đinđić tvrdi da ti sistemi, za koje je osumnjičen da želi da ih kontroliše, ne da nisu zlatne koke, nego "crni gavran". Ako je to tačno, bilo bi vredno posebne analize, i to ne novinarske nego državne, kako to da su po definiciji profitabilni sistemi u celom svetu, kao što su na primer telekomunikacije, kod nas "gavran", od kojih vlada može da dobije samo teške glavobolje.
       Druga stvar oko koje je na pomolu novi čeoni sudar guvernera i premijera, jeste kurs dinara. Đinđić je sasvim nedvosmisleno rekao da kurs dinara "nije sveto pismo" pa ako iz razgovora sa izvoznicima sazna da ih on koči u izvoznim rezultatima - "promenićemo kurs". Dinkić, pak, kategorički tvrdi da razloga za devalvaciju nema, pošto je dinar stabilan, devizne rezerve imaju tendenciju povećanja, a crni kurs je eliminisan. Stabilni kurs kao garant makroekonomske stabilnosti je, uostalom, jedno od glavnih obećanja koja je guverner dao prilikom postavljenja na tu funkciju. Đinđić, pak, ima jak interes da mu izvoznici, kojima je Vlada Srbije podelila sto miliona dolara kredita, taj novac vrate. Prethodno moraju da ostvare dobar izvozni rezultat. A kako će, ako im je kurs destimulativan. Jedinu zabunu unosi činjenica da kurs formalno nije fiksiran nego "plivajući" pa je formalna devalvacija besmislena a i sad je smislena, ona se unapred ne najavljuje.
       Tema o sukobu Đinđića i predsednika Vojislava Koštunice odavno je potrošena, ali mora da se pomene detalj da guvernera Dinkića, pogotovu povodom slučaja Poštanske štedionice, sada podržava predsednik Koštunica. Prema našim izvorima, kad je čuo šta se dogodilo, konsultovao je svoje savetnike, koji su mu potvrdili da je u pitanju skandal. Đinđić, koji se u to vreme zatekao u Novom Pazaru, tvrdio je da uopšte ne zna o čemu je reč. Poznavaoci prilika unutar DOS-a tvrde da je apsolutno isključeno i da ministarka Rašeta na svoju ruku preduzima ovako krupne korake, da piše pisma sudu i osporava izbor direktora Štedionice bez Đinđićevog znanja.
       Đinđić opet, da li lukavo, ili pak "od srca" ceo problem vraća na personalni plan - priznaje da Dinkić izgleda ne želi nikakav novac da nosi kući, nego je "to naprosto njegov karakter - on po ceo dan sedi i razmišlja kako bi povećao svoj uticaj". Recimo, objavi da će da isplaćuje devizne štediše, ali ne objavi da to treba da isplaćuje iz budžeta Republike Srbije i dovede ministra Đelića u neviđenu frku, jer u budžetu to nije predviđeno, ispovedio se Đinđić štampi. Ako je i tako bilo, ministar finansija Božidar Đelić džentlmenski je oćutao.
       Cela situacija je, kad se podvuče crta, prilično šizofrena: Koštunica koji je bio protiv izbora Dinkića za guvernera, sad ga podržava. Iza Dinkića, tvrde upućeni, stoji potpredsednik savezne vlade i nekadašnji potpredsednik DS Miroljub Labus "a iza njega stoji MMF". Sad i oni koji nisu Đinđićevi obožavaoci tvrde da Koštunici odgovara da isturi nekoga ko je spreman da se umesto njega "bije". Dok Đinđić nema nikog takvog, pa mora sve sam.
       A u čemu se sastoji šizofrenost? Pa u tome što funkcioneri savezne države nezavisno i samostalno (bar u ekonomskom delu) odlučuju o stvarima koje se tiču isključivo Srbije. Faktički, Zoran Đinđić trebalo bi Mlađanu Dinkiću (da je ovaj guverner Narodne banke Srbije) da bude šef. Ovako, mora od njega da zavisi. I kako "Laki" da ne bude nervozan.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ