Građani Srbije smatraju da nisu krivi za nedaće na tlu bivše Jugoslavije i da su svi drugi krivlji, a naročito međunarodna zajednica

      Pakao su drugi", rekao je ugledni Francuz, i to je utešno za Srbe, pošto ukazuje da nesposobnost da se prihvate sopstvene rđave osobine nije samo domaća nacionalna odrednica. Istraživanje agencije "Stratedžik marketing", koje je naručio B 92 za potrebe međunarodnog skupa o istini i pomirenju kaže da Srbi sebe ne prepoznaju kao krivca za nesreće nastale na prostoru SFRJ, a ako takav krivac postoji, onda je to - Slobodan Milošević.
      
       Spoljni faktor
       Odnos prema Slobodanu Miloševiću, nekako, obeležava stanje duha. Svetlana Logar, psiholog i rukovodilac istraživanja, kaže da se javnost u Srbiji, kada je reč o prepoznavanju krivice za rat, može podeliti u tri nejednake grupe, od kojih je "samokritička grupa" ubedljivo najmanja.
       Na osnovu ovog istraživanja prilično tačno se može odrediti veliki deo građana - gđa Logar kaže da je to oko 27 procenata - koji su od Miloševića i SPS-a prešli na stranu DOS-a. Upravo oni su prepoznatljivi po tome što ne prihvataju nikakvu ili skoro nikakvu krivicu za rat, a ako treba neki teret teslimiti onda on ide na zatvorenička pleća bivšeg predsednika. Indikatori pokazuju da ovaj deo publike ni inače ne pokazuje evoluciju u svojim stavovima, osim u tome što sada ima simpatije za DOS i, naročito, Vojislava Koštunicu. Milošević je neka vrsta žrtvenog jarca ili one lutke koju ponegde u svetu jednom godišnje simbolično spaljuju pripisujući joj sve zlo koje se dogodilo i koje bi moglo da se dogodi.
       Žitelji Srbije, inače, dominantno smatraju da narod jeste odgovoran za zlodela ako podržava političare koji biraju ratne opcije. Ali, kada je reč o Slobodanu Miloševiću, to ne važi: kriv je on, a ne narod koji ga je birao.
       Sociopsiholozi, inače, govore da je jedna od funkcija vođe upravo ta - da kada stvari pođu naopako, sva krivica može da se pripiše njemu i sledbenici tako u svojim sopstvenim očima i uopšte, mogu da se vide kao - nedužni. I Srbi, kao što vidimo, tu sociopsihološku mogućnost obilato koriste.
       Drugi značajan podatak iz istraživanja jeste velika konfuzija koja vlada u predstavama ljudi koji odgovaraju na pitanje "ko je kriv za to što nam se dogodilo?" Tačnije rečeno, postoji veliki deo javnosti u kojem vlada konfuzija, što Svetlana Logar objašnjava uticajem Miloševićevog propagandnog aparata za koji se sada vidi, kaže, da je dobro obavio svoj posao.
       Mnogobrojni su pokazatelji te konfuzije. Recimo, kao najznačajniji događaj za raspad SFRJ, 26 procenata ispitanih - najviše - izjasnilo se da je to zbog SAD koja je postala jedina supersila, a još 15 procenata da je to zbog promovisanja novog svetskog poretka i još 12,5 procenata da je to zbog rušenja Berlinskog zida. Dakle, više od polovine smatra da su to spoljnji faktori.
       Međutim, ako treba imenovati krivce, to su superiorno Tuđman, Milošević i Izetbegović, a daleko zaostaju stranci Klinton, Olbrajt i Solana. U situaciji da se komparativno opredele, ispitanici su čak spremni da kolektivno amnestiraju sve narode bivše Jugoslavije i da ukažu na međunarodnu zajednicu kao krivca. Mada, ako se utvrđuje unutrašnja krivica, opet nismo krivi mi nego Slovenci, ili, kao apsolutni "broj jedan" u krivici, Hrvati i njihov nacionalizam.
      
       Mehanizam odbrane
       Vidljiva je, dakle, krivica koju građani Srbije prebacuju na međunarodnu zajednicu, u stvari na SAD i NATO. Izgleda da je intervencija NATO-a ostavila tako dubok utisak da je potisnula eventualno prepoznavanje sopstvene krivice u proteklim događajima. Amerikanci su suvereno glavni negativci. NATO je za bombardovanje više kriv od Miloševića (48:30), međunarodna zajednica od Jugoslavije (63:12) i Albanci su krivlji od Srba (67:8).
       Odbijanje da se prihvati mesto i uloga u balkanskim nedaćama razumljiva je i može se objasniti na više načina. Najpre, sasvim prirodno, velika većina ljudi sebe i svoje najbliže okruženje vidi kao sasvim nevine u globalnim političkim dešavanjima, štaviše, ljudi sebe vide kao žrtve, što oni, u stvari, i jesu. Međutim, lična neodgovornost se projektuje na nacionalni i državni nivo, što je u vezi sa visokim stepenom kolektivne identifikacije kod naših ljudi.
       Drugi način da se objasni odsustvo griže savesti jeste taj da je reč o takozvanom mehanizmu odbrane, odnosno da su događaji o kojima je reč toliko strašni da ljudi jednostavno ne bi mogli da prihvate i da podnesu da imaju bilo kakve veze sa njima. Stoga radije navode dešavanja u kojima su Srbi nastradali nego što druge pominju kao žrtve. Gotovo polovina onih koji su dali odgovor, naznačilo je bombardovanje pijace Markale kao glavni događaj u bosanskom ratu. Iako je ta bomba pala po glavama Muslimana u Sarajevu, kao žrtve se prepoznaju Srbi, zbog uverenja - osnovanog, ispostavilo se - da je Srbima to nedelo "napakovano" da bi se legitimisao početak kampanje NATO-a protiv Srba.
       Dakle, iako nema spremnosti da se prihvati krivica srpske strane za nešto loše što se dogodilo, ipak se može reći da ljudi razlikuju dobro od zla i niko ne kaže da je, recimo, ono što se dogodilo u Srebrenici bilo ispravno, ali se pronalazi neki način da se to racionalizuje. Srebrenica, inače, kao simbol zločina srpske strane u Bosni, jedan je od tri najupečatljivija događaja iz bosanskog rata za 21 procenat građana koji su na to pitanje odgovorili.
      
       Heroji decenije
       Ratko Mladić je prvi na rang-listi heroja prošle decenije ("najviše uradio za odbranu srpstva") sa 42 procenta podrške. Drugi je Karadžić sa 28,5 a treći Željko Ražnatović Arkan sa 24 procenta, ako se računaju samo oni koji su odgovorili na pitanje, a približno četvrtina nije navela nikoga ko bi bio zaslužan za odbranu Srba. I iz ove statistike se vidi koliko je proces preispitivanja površan i završava se samo na tome da se kao krivac za sve žigoše jedino - Slobodan Milošević.
       Postoje mnogi psihološki modeli pomoću kojih se može tumačiti gledanje žitelja Srbije na protekle ratove. Jedan od tih mogućih modela je, kaže Svetlana Logar, onaj u kojem se loše ponašanje drugih tumači njihovim rđavim karakterom, a sopstveno loše ponašanje nepovoljnim sticajem okolnosti.
       Konfuzija i protivrečan odnos prema bliskoj prošlosti ukazuje da je proces saznavanja i prihvatanja u toku i da se može očekivati dalje kretanje javnog mnjenja u tom smeru. Svetlana Logar smatra da će u budućnosti u tom pogledu vrlo značajna uloga pripasti medijima, kao što im je, uostalom, u rđavom smislu pripadala i u prošlosti. Građani ocenjuju da su bili slabo obavešteni o događanjima u protekloj deceniji (što je u neskladu sa njihovim izgrađenim stavovima o krivici drugih) i smatraju, ako treba neko da saopšti po nas neprijatne istine, onda su to na prvom mestu, svedoci tih događaja, na drugom - političari (koji inače nemaju veliki kredibilitet), na trećem-naučnici.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Poverenje * Većina građana Srbije smatra da sa drugim ljudima treba biti krajnje oprezan (63,6%)        * Većina građana Srbije smatra da sa drugim nacijama treba biti oprezan (55,8%)        * 39,9% građana Srbije smatra da narodima sa kojima smo bili u ratnom sukobu nikada više ne treba verovati, čak i ako se uspostave dobri zvanični odnosi        * Krajnje nepoverenje u druge nacije izražava 29,45% od 18 do 29 godina, a 44,2% onih koji imaju više od 60 godina        * Krajnju nespremnost na pomirenje sa narodima sa kojima smo bili u sukobu izražava 21% od 18 do 29 godina, a 34,6% onih koji imaju više od 60 godina