Milan Jovanović Stoimirović: Dnevnik 1936-1941. (4)

      KOROŠČEVA SMRT: 14. XII 1940. Javiše nam jutros u 9 da je Korošec noćas umro. Bili smo jako iznenađeni. Ja sedoh da mu odmah pišem nekrolog, a zatim odoh u redakciju da ga dam za uvodnik. Tu saznadoh da je umro jutros u 8.30.
       Korošec umire u 68-oj godini. On umire od šećera, od preteranih uživanja za stolom (a neki vele: i od onih u postelji). U svakom slučaju njegova smrt pogađa i katoličku, i jugoslovensku, i konservativnu stvar. On je umro pre vremena, pošto je pojeo sam sebe, izeo se od muke. Oborio je Stojadinovića, popeo Dragišu. "Dragiša je sahranio i njega i Spaha, a ne oni njega!" - vele pakosni ljudi, koji veruju da je Korošec pretpostavljao da će Dragiša pre njega na onaj svet. Uglavnome, Korošca ministra nisu razrešili ukazom od dužnosti, nego je sam Bog otpustio svoga slugu i ostavio nas ostale da mu sad, bijući glavu, tražimo zamenu, koju ćemo mučno naći.
       Tek ovakve naprasne smrti pokazuju koliko je teško i koliko treba vremena da se izradi jedna politička figura. Godine i decenije!...
       Ma koliko veliki, Korošec je bio koristan za nas radikale. On je nas lomio, kao što je lomio i mene 1936. i 1937, uvek preko drugih, uvek u rukavicama, uvek u odnosu lične korektnosti. Ali, eto, on nam je bio potreban, a on nas je naglo ostavio. NJegova smrt, to je jedna velika rupa, jedno grotlo, jedna jama, jedan prokop svoje vrste. I ma koliko se neko o tome cinički izražavao, - to je velika nesreća koju beležimo 1940. godine.
       Bio sam u Senatu da se poklonim mrtvome Korošcu. On je ležao u dvorani za sednice na mestu gde je inače govornička tribina, obučen u sveštenički ornat, s nekakvim velikim krstom u rukama. Glava mu je narasla, ruke nabubrele. Uši i nozdrve su mu ispunjene vatom, jer je dekompozicija počela... To deformisano, ljuto lice nema ničega blagog i svešteničkog. Cela ta odora izgleda kao neka parodija: Korošec je bio pop, ali nije bio svetac. Nekoliko sveštenika i više duvni molili su oko njega. Sve je to izgledalo neutešno, rđavo i neinteresantno. Nikad nisam imao strašniju sliku našeg ljudskog ništavila i bede. Sinoć su te oči gledale, uši čule, um bio jasan kao kristal. Danas je to sve - ništa. Oko odra se mota jedna velika gomila. Koga sve u njoj nema, ko sve tu nije došao iz radoznalosti, često zlurade. Pomalo sam se kajao što sam dolazio da vidim velikog čoveka u ovim okolnostima. Trebalo je da ga ne vidim ni sinoć, da bih ga zaržao samo u uspomenama iz njegovih ranijih dana.
       Grol je dao jednu odveć otvorenu izjavu o Korošcu, koju sam morao zabraniti. Nije bila ni malo saučestvitelna.
       Knez se poklonio ostacima svoga velikog saradnika jutros, u njegovom stanu.
       Veca Dimić mi reče: "Sad će popustiti u našoj zemlji borba sa komunizmom." U stvari, to je tačno. Korošec je bio jedan čovek, jedan princip. Toga principa nema više.
       15. XII 1940. Ispratismo Korošca za LJubljanu, ovoga puta svečano i zanavek.
       Ali ono što je najvažnije to je da je Korošec bio čovek čistih ruku i da u tome pogledu niko ništa o njemu ne može da kaže rđavo. Bio je materijalno pošten čovek i uzorit ministar u tome pogledu. A bio je i oštrouman, tako da dobro veli Jutarnji list da za njega nije bilo mrtvih situacija. NJegova smrt će i sama jako oživeti situaciju.
       Pratnja je bila dosta velika s obzirom na pasje vreme i ogromnu hladnoću.
       Uglavnome, cela ova nedelja biće nedelja Korošca, koji je pre 20 godina došao u Beograd zdrav, svež, moralno čist, sa nadimkom koji su mu dale slovenačke žene "lepi Tonček", a koji je ovde postao noćnik, gurman, ženskaroš i samovoljan čovek, čiji je uticaj rastao utoliko ukoliko je on manje vodio računa o obzirima i ukoliko je postajao bolešljiviji, stariji.
      
       SEĆANJE: 7. II 1941. Pre podne vizite: Seljaci iz Smedereva. U podne mi u tramvaju advokat Belimarković nadugo i naširoko pričaše kako je 1908. Stojan Protić ugušio štrajk radnika u čukaričkoj Šećernoj fabrici. Belimarković je bio policijski činovnik i on je sahranio 16 žrtava, koje su pale toga dana. "Strašan je bio Stojan, gospodine moj!" - reče Belimarković.
      
       PREGOVORI SA NEMCIMA: 13. II 1941. Dan pun događaja. Noćas su me budili u jedan da me pitaju da li se sme što da objavi o putu Predsednika u Berlin. U toku prepodna su me kljucali u mozak zbog toga. U podne je ceo Beograd govorio samo o tome. Od kuće, u tri, trebao sam da bežim od zvonjenja i pitanja telefonom. Izišao sam sa Radojem Markovićem u "Mažestik". Tamo nam se pridružio Branko Lazarević, diplomata, koji nas je ispratio do Senata. To je bio jedan veliki monolog, jedno ključanje usijanog kreča u malo vode, jedan otvoren krater, jedna bura i oluja, sukob otrova u jednoj duši izmorenoj mržnjom i očajanjem. Za opštu situaciju on reče: "Mi smo između jedne gladne i jedne site životinje. Nijedna nas neće žaliti, to je izvesno..." Zatim poče da govori o g. Antiću, otmeno i duhovito, ali zabrinut. O putu predsednika Vlade u Berlin reče: "To je sudbonosno..."
       U šest sam dobio prvu zvaničnu potvrdu o tome putu, ali odmah i obaveštenje da neće biti nikakvoga kominikea. Štampa je bila besna, a Ministarstvo inostranih dela neumitno. Sem toga, ono je na glup i neverovatan način pretilo zabranama, kupljenjem... Međutim, već od šest časova Evropa i svet su bili obavešteni o tome putu. Sofija je znala sve i likovala. Čaršija je put nazvala filovijada, jer joj je ličila na put Filova u Berlin. Oko devet je DNB dao svoj radio-kominike da su naši državnici na putu za Nemačku po pozivu iz Berlina, a naši još nisu dali kominike. Ulica je govorila da su se oni tajno ukrcali u Topčideru. Strane agencije su već javljale da se radi o prolazu nemačkih trupa kroz Jugoslaviju, o ultimatumu koji će nam se dati, o svemu i svačemu - kao uvek kad
       onaj koga se stvar tiče nije dao prvu verziju. G. Simonović, koji me je primio u osam, bio je nešto čuo, ali nije ništa znao o celoj stvari, iako je ministre de police en fonction. "Ko ih prati od policije?" pitah ga ja. "Ne znam!" reče on, pa dodade: "Valjda neko od Uprave grada." U stvari, Predsednika prati samo brigadir agenata Čohadžić, a Cincar-Markovića Zvekić. Gregorić, koji se u subotu vratio iz Berlina i koji je mnogo radio na realizaciji toga sastanka (to mi je sam večeras rekao), bio je u nedelju kod Dragiše u Niškoj Banji, dugo. Očekivano je da će bar on poći. On, međutim, nije poveden. Nije poveden ni šef Presbiroa.
       Sastanak Peten-Franko je održan danas. Franko neće u rat. Ma da su i Andrić (iz Berlina) i Hristić (iz Rima) javljali da hoće, u pravu je bio Dučić, koji je u svojim izveštajima stalno naglašavao da Španija neće u rat.
       Jako me interesuje Dragišina misija u Berlinu. Žalim što naša javnost nije unapred bila pripremljena na tu stvar. Činovnik, ja protiv toga ne mogu ništa: za mene je kao za činovnika naredba - rezon. Ali ja ne mogu da se načudim okolini predsednika Vlade: ona je morala da predvidi da će ovaj put izazvati paniku i nagađanja. Zašto nisu na to upozorili predsednika Vlade? Zašto su ga tako pustili da ide bez pratnje, bez java, bez obrazloženja?
       14. II 1941. Osećajući da je sva situacija kod (Danilo) Gregorića (vlasnik lista "Vreme") i da on zna sve, otišao sam da ga vidim. Za četvrt časa, on mi reče: "Dragišina poseta Berlinu znači poslednji pokušaj Nemaca da se sporazumevaju s nama, odnosno on je poslednja naša civilna ličnost sa kojom oni žele da govore. Ako se i ti razgovori s njime izjalove, to jest ako ne dovedu ni do kakavih konkretizacija, onda će Berlin tražiti da razgovara samo sa jednim vojnikom... Predistorija ove posete je u ovome: Kad je Cincar-Marković bio u Fušlu kod Ribentropa i posle toga kod Firera, njemu je sve tačno rečeno. Međutim, kada se on vratio u Beograd, on nije tačno reprodukovao svoje razgovore. Bilo što ih je zaboravio, bilo što ih nije razumeo - đavo će ga znati - on je u naše ime nedelju dana posle svoje posete dao Berlinu jedan krnj odgovor, na šta je opet Berlin dao svoju repliku, a zatim je nastupila jedna dvomesečna pauza, upravo obostrano ćutanje. Onda sam opet uzeo u svoje ruke stvar ja i tako je razgovor nastavljen. Prošle srede sam bio kod Fon Ribentropa, i pošto sam pre toga govorio s Dragišom, ja sam, između ostaloga, mogao da mu kažem da bi on lično došao na razgovor ako bi bio pozvan, i tako je on bio pozvan. Ali je posle došlo najinteresantnije: Pored njega i Cincar-Markovića sam trebao da budem i ja, ali je Cincar-Marković od toga pravio veliko formalno pitanje, te ja nisam pošao. Dalje, ja sam sa Fon Ribentropom vodio vrlo važne razgovore, koji su mogli interesovati i Kneza, ali mene ne puštaju pred Kneza. Pazi, molim te, mene je ministar Antić zvao pismom čim sam se vratio iz Berlina. Ja sam mu rekao: prvo, da mi je Ribentrop kazao da je Berlin na poslednjem sastanku Musolini-Hitler rešio sva sporna pitanja između Italije i Beograda na korist Beograda; drugo, da mi je Ribentrop rekao: 'Ja nisam prorok i ne volim da proričem, ali vam ja sad kažem da će rat biti svršen ove godine, i to najdalje za šest meseci, i to pobedom Nemačke, jer ćemo mi, čim grane proleće, tako navaliti na Englesku i tako bombardovati Englesku da će dosadašnja bombardovanja prema onim što će doći izgledati kao one čarke lane u Francuskoj pred linijom Mažino prema onome što im je sledovalo kad smo prodrli do Pariza'; treće, da sam ja Ribentropu govorio i o Knezu i Dinastiji i da oni žele da ih drže, i to da drže i Kneza i posle Kraljevog punoletstva, naravno ako on bude usvojio jednu datu politiku, - jer su oni obavešteni da se za njega sprema položaj kancelara i oni nemaju apsolutno ništa protiv toga, naprotiv, nalaze da je to prirodno i potrebno... Ja sam molio da mi se dopusti da ja te stvari lično i neposredno reprodukujem NJegovom visočanstvu Knezu. Danas je petak, ja još nisam pozvan..." "Pa, dobro (zamolih ja Gregorića da mi objasni), u čemu je predmet razgovora u Salcburgu? Šta Nemci traže od nas?" "Evo", reče Gregorić. "Oni ne prave pitanje od Stojadinovića, oni pristaju da rade s Dragišom, naravno s tim da on malo vodi drugu politiku i sa drugim ljudima a ne onima sa kojima radi sada, ali oni žele uglavnome ovo: da se mi jednom izjasnimo i da bar objasnimo da nismo protiv Trojnog pakta, ako već nećemo da mu pristupimo. Našom srećom, Fon Heren nije za naše pristupanje Paktu, on smatra da je dovoljno da mi samo preciziramo svoj stav prema njemu, naravno ne antipatično, verujući da bi posle i Švedskoj bila olakšana jedna slična izjava. Dragiša će sad imati da primi te poruke i da ih brani, zastupa i sprovede ili da bude dezavuisan. On otuda ima veliku zadaću i veliku misiju: da u ime naše zemlje primi sugestije Berlina o daljem radu i prijateljskoj saradnji sa Berlinom. Uspe li, biće zamoljen i Knez da i on dođe na sastanak i definitivno akceptira to sve, ne uspe li - Bog zna šta će biti." "To su sudbonosne stvari!" rekoh ja. - "Da", reče Gregorić. "Od početka rata do danas Ribentrop nije video našeg poslanika u Berlinu Andrića; on je zatim precizirao Cincar-Markoviću svoje gledište, ali ih je ovaj slabo shvatio; sad Dragiša ima da ih shvati. A ja mislim da će to biti dobro i za nas, odnosno za zemlju, i za njega. Jer on zna da je od 6. septembra na milosti i nemilosti novoga stanja stvari, a ovo mu može učiniti da on ostane predsednik Vlade i posle 6. septembra. Sem toga, to nam ušteđuje mnogo štošta, mnogo štošta."
       Pre nego što pređem na dalje utiske današnjeg dana, treba da napomenem da me je ovaj razgovor sa Gregorićem rasvestio i obavestio skoro potpuno. Nemačka je dakle nestrpljiva, ona hoće da raskrsti stvari na Jugoistoku Evrope coute ljue coute. Misija Cvetkovića je, u stvari, jedna istorijska epizoda! Ne bude li on doneo u nedelju ili ponedeonik veče u Beograd prihvatljive zahteve, ne budu li Nemci do 1. marta dobili od nas jemstvo, odnosno zadovoljavajuće odgovore, mi posle 1. marta nećemo biti u stanju da računamo na dosadašnju tolerantnost Nemačke, odnosno možemo računati i na sve: rat s njom... Rat s njom, danas!...
      
       CVETKOVIĆ - HITLER U SALCBURGU: 21. II 1941. Put g. Cvetkovića u Salcburg imao je veliki značaj za našu zemlju i očuvanje našeg mira. Nemačka ne traži od nas apsolutno ništa: ni ustupke, ni prolaz za svoje trupe, ni ma šta drugo, do neutralnost. Hitler je molio g. Cvetkovića da mu izloži situaciju na Balkanu; g. Cvetković je govorio francuski, Šmit je prevodio; zatim se razvezao jedan srdačan i vrlo vedar razgovor za vreme koga g. Cincar-Marković nije plasirao pet fraza. Na taj način je g. Cvetković sebe inpozirao u Nemačkoj tako da je g. Cincar-Marković potisnut u drugi plan. Fon Ribentrop je bio jako zadovoljan izlaganjem g. Cvetkovića. (G. Cvetković je g. Ribentropu jednom poslao na dar seljačka, banatska, šarena kola za lov, koja su se ovome jako svidela.) Na taj način sad g. Cvetković ima naše odnose sa Nemačkom u svojim rukama, odnosno svu našu spoljnu politiku, koja se sva svodi samo na to da se apsolutno i nikako ne pomute naši odnosi sa Nemačkom. Do sada, tu su politiku držali u svojim rukama g. g. Cincar-Marković i Andrić, Fon Heren i Nojhauzen i Gregorić. Od sada, posle g. Cvetkovićevog ličnog kontakta s Firerom i Fon Ribentropom, g. Cvetkoviću posrednici više nisu potrebni, a najmanje, - dodaje se ne bez satisfakcije, - Gregorić. Situacija g. Cvetkovića je time jako utvrđena i kod NJegovog visočanstva Kneza. On postaje neophodni vešti i okretni, elastični i okretni čovek...
      
       NEMCI I ZAGREB: 3. III 1941. Nemački poslanik g. Fon Heren je bio 3. o.m. u Zagrebu, gde je pri njegovom dočeku svirana samo Lepa naša i nemačka himna, a ne i jugoslovenska državna himna. Ban mu je držao zdravicu u kojoj je citirao Ničea, kazavši da nemačka znanost i umetnost (jer je o njima reč, a ne o znanosti i umetnosti en g›n›ral), kao movensi napretka, nose zastavu čovečnosti do potpune pobjede. Zatim je rekao da narod (valjda hrvatski narod) "nije dakako kao Lajbnicova monada bez prozora", nego da je pristupačan duhovnim poticajima ostalih većih i kulturno snažnijih naroda, pa je nadovezao kako su Hrvati u svome kulturnome procesu preuzimali mnoge vrednosti iz nemačkog stvaralačkog duha itd.
       17. III 1941. Uveče sam bio u Nemačkom poslanstvu na predavanju kontraadmirala Gadoa (Gadonj) o modernom pomorskom ratovanju. Bilo je vrlo mnogo naših oficira, naročito marinskih (od kojih mnogi sa nemačkim dekoracijama). - Gado je osvetlio mnoge stvari iz modernog pomorskog rata sa nemačke tačke gledišta, praveći i mnoge viceve usput.
       G. Fon Heren mi reče da stvari između Nemačke i nas idu dobro i da će "nešto biti uskoro potpisano". Na moje pitanje: "Koliko se još može na to čekati", on mi reče: "Nicht lange". Međutim, Berge mi reče: "Vi ćete uskoro izići iz faze neutralnosti." Ja mu rekoh da u to ne verujem. On mi odgovori: "Videćete."
       Naša se mobilizacija nastavlja. Oduševljenje naroda za rat je ogromno. Neki vele da je Fon Heren tim povodom rekao: "Ne razumem... Negde vlade teraju narod u rat, a on neće, a ovde narod sam tera vladu u rat." Ako je on to rekao, mogao je misliti i na Italiju. Pravda je danas objavila jednu basnu o savezništvu kurjaka i zeca, zbog čega je bila zabranjena.
      
       ODBIJANJA PAKTA: 19. III 1941. Govorio sam o tome sa (Nikola) Bašlićem (ministar), koji mi reče da to nije znao. On mi reče još i ovo: Dragiša je rekao i Knezu da on ne može potpisati pristup Trojnome paktu, i da mu rat izgleda bolji izlaz ako mora da se bira između toga pristupa i rata. "U stvari", nastavi Bešlić, "mi smo gotovi za rat ako nam ga nametnu, jer ja ne vidim ko bi i potpisao taj pristup Trojnome paktu. Ministri dobijaju preteća pisma. Vojvoda Kosta Pećanac nam je uputio neku okružnicu u kojoj kaže da ćemo svi biti pobiveni ako pristupimo Nemačkoj. Jednom reči, neka budala može doći i premlatiti me u mome kabinetu, kao i drugog nekog ministra - a kad line krv, onda znate da se ne zna gde se to može da zaustavi."
      
       POTPIS: 25. III 1941. Danas su Dragiša i Cincar-Marković potpisali u Beču naše pristupanje Trojnom paktu, uz uobičajene ceremonije. Knez je, vele, rekao Gerši, upravniku grada: "Moralo se, druge nije bilo; imamo uostalom još uvek dovoljno vremena da izvršimo samoubistvo." To bi značilo da NJegovo visočanstvo Knez smatra da bi rat za nas bio - samoubistvo.
       Pa ipak, mora se priznati da je nastupilo i kao neko olakšanje kad se videlo šta je potpisano, jer je londonski radio mnogo kompromitovao stvar unapred. Naređeno je (Stanislav) Krakovu da on sad to parira preko našeg Radija. Krakov radi, ali sporo. Iako redovni gost Hitlerov u Nirnbergu (i to sa gospođom Krakov), on je sad odjednom trom.
       Amerika je uzaptila sve naše zlato koje je primila na čuvanje. To su, mislim, 8 milijardi dinara u zlatu, odnosno 8 vagona zlata. Zapćenje je objavljeno čim je Jugoslavija potpisala Trojni pakt. Cela zlatna podloga naše Narodne banke je otišla u tandariš. Jazuk za onolika osiguranja i konvoje i troškove da se to odnese na sigurno mesto.
       Ja sam lično dosta zadovoljan što nemačka vojska nije oruđe sanstefanske Bugarske i što Nemačka jednom više svečano priznaje i garantuje sve naše granice. Molim Boga samo da mi budemo mudri a Nemci lojalni i da mir ostane mir. Sve je to, međutim, samo u Božjoj ruci, jer se ni na kakvu ljudsku mudrost i veštinu ne može da osloni. Ali pošto smo mi, između herojstva i mudrosti, ovoga puta ipak izabrali put mudrosti, otklanjajući herojstvo do dalje prilike - ako nas sudba ne sputa! - mi moramo činiti sve da nam mudrost ne otkaže. To je sve što zavisi od nas, sila je na drugoj strani, bez obzira što smo mi ratnički i herojski narod.
      
       POVRATAK: 26. III 1941. Predsednik i Cincar-Marković su se vratili iz Beča. Londonski radio otvoreno govori da je Jugoslavija izdala Grčku i saveznike. Vrenje i dalje traje, ali potmulo. Na ulici čovek vidi zabrinut svet, neobrijane oficire; u gimnazijama štrajkuju gimnazisti; tajni leci kruže još uvek; nemački agenti-provokatori prete da je ovo samo početak, da ima da dođe "čišćenje", Jevreji riju na sve strane, prete na svoj način, bacaju vešte i vrlo duhovite intrige, umesto da ćute, jer će izvesno izazvati sve svoje neprijatelje da na njih rinu sa nečuvenom žestinom.
       Gerša Drinčić mi javlja da od danas, tj. od dva časa posle podne, ja više ne moram da se staram o Radiju. Time mi je učinjena jedna velika olakšica.
      
       ODBACIVANJE: 27. III 1941. Interesantan dan. U 5.40 izjutra mi javiše da je izvršen "puč" i da je Beograd u opsadnom stanju. U sedam sam znao da je na čelu Vlade đeneral Simović i da su namesnici demisionirali, a mladi Kralj uzeo stvari u svoje ruke. U osam su počele već bučne manifestacije prema novome redu stvari, demonstriranje protiv staroga. Svet je skandirao: "Bolje rat nego pakt". Ove su se manifestacije uopšte produžavale celoga jutra, sve žešće. Imale su antinemački karakter, bile su patriotske, ali su i komunisti ubacivali svoje parole i svoje poklike. Jevreji su bacali vojnicima cigarete, pomorandže i novac.
       Ja sam se javio da idem na dužnost, ali mi je rečeno da je Senat zatvoren. Da ne bi neko mislio da idem da nešto uzurpiram, ostao sam kod kuće, zatim otišao da ručam kod majke. Tamo sam video demonstracije 5-6 000 ljudi, koji su klicali: "Hoćemo savez sa Rusijom!" Nešto docnije (oko 11) stigle su vesti da je Cincar-Marković ubijen, što se pokazalo kao netačno. Glavno pitanje, koje sam postavljao sebi, a koje su mi postavljali i drugi, bilo je, da li će se održati red unutra i mir spolja, kako će ovo sve da se završi. Radio je neprestano ponavljao Kraljevu proklamaciju i Bože Pravde. Lep dan je omogućio veliku uzmuvanost ljudi i kola po ulicama. Svaki je shvatio događaj na svoj način, a najmudriji su bili zbunjeni.
       Šteta je što Knez nije demisionirao pre 25. marta, možda bi i sebi i nama uštedeo sve ove stvari.
       Mi uopšte ne znamo kako je ovo ispalo i kako je izvedeno, ali možemo pretpostaviti da je moralo doći nešto ovakvo, s obzirom šta mu je prethodilo. Prethodna Vlada je bila toliko nonšalantna, da je to prelazilo svaku meru.
       U tri sata mi vele da Vlada još nije definitivna, da je ostanak Hrvata u njoj u pitanju. Ovo me naročito plaši, jer bi njihovo izdvajanje bilo fatalno.
       Knez se večeras vraća u Beograd; dočekaće ga u ime Vlade neki članovi da ga obaveste; tako će on valjda moći da nastavi sa svojim uticajem i svojim savetima.
       Uglavnom, nema uopšte nijednog mrtvog čoveka, niti ma kakvog otpora, što je takođe važna stvar. Prema tome se može očekivati da došla mobilizacija ili ne, stvari moraju ići u redu, tj. da neće biti rasula, krvavih obračuna i uticaja ulice.
       Beograd je u vrlo svečanome raspoloženju. LJudi i žene se bratime sa vojnicima, grle i ljube.
      
       KRAJ
      
      

Neke knjige se, zaista, ne pojavljuju u najpovoljnijem trenutku za njih. Da se "Dnevnik 1936-1941" Milana Jovanovića Stoimirovića ("Matica srpska", 2000, Novi Sad, priređivači Stojan Trećakov i Vladimir Šovljanski) pojavio pre petnaestak godina bio bi bestseler. Danas je to jedno izuzetno svedočanstvo o jednoj zemlji, koje sad i definitivno nema, pred dramu Drugog svetskog rata. Retke su ovakve slike tog društva: od čoveka sa toliko uvida u političke odnose (visoki funkcioner i poslanik vladajuće koalicije), uz direktno poznavanje ključnih aktera od Kneza Pavla, preko Milana Stojadinovića, Dragiše Cvetkovića, Antona Korošeca, Muhameda Spahe, Dimitrija LJotića, Petra Živkovića, patrijarha Gavrila (Dožića); pa ugao diplomate i novinara koji je bio član mnogih državnih delegacija (kod Kemala Ataturka, Eduarda Beneša, Adolfa Hitlera, Hermana Geringa, Jozefa Gebelsa, Benita Musolinija, Galeaco Ćana), a i u raznim prilikama i na različitim mestima - što poslovno, što privatno sreće izuzetne ličnosti (Jovan Dučić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović, Nikolaj Velimirović, Stanislav Vinaver, Geca Kon).        I sam Milan Jovanović (drugo prezime Stoimirović uzeo je iz zahvalnosti prema ujaku koji ga je školovao) bio je novinar "Politike", uređivao radikalsku "Samoupravu", bio ataše za štampu u ambasadi u Berlinu, izdavao list "Vardar" u Skoplju, radio u Centralnom presbirou, bio direktor novinske agencije "Avala"... Pisao knjige.        NIN-ov feljton izbor je zapisa i zanimljivosti koje će čitaocu reći nešto o vladaocima i prilikama iz onog vremena. Utisak je da se danas demokratičnost onog vremena precenjuje: štampa je bila direktno cenzurisana, demokratski život rudimentaran, narod živi u bedi koju je izgleda, čak i danas, teško zamisliti. Feljton je priredio Slobodan Reljić.