Bušova administracija je spremna da razmotri i ozbiljno shvati svaku opciju koja bi olakšala i ubrzala američko povlačenje sa Balkana, što znači da su sve opcije u igri, od podele teritorije pa do priznavanja novih nezavisnih država

      Američki ambasador Vilijam Montgomeri, reagujući na spekulacije da se priprema nova podela Balkana, rekao je da otkako se nalazi na Balkanu, skoro svakih šest meseci mora da demantuje takvu vest. Vest o podeli država na Balkanu ovog puta se vezuje za nekakav skup u nekom Balkanskom institutu u Vašingtonu. Po pričama, skup je održan u martu ove godine i među ostalim učesnicima su bili i Henri Kisindžer i lord Dejvid Oven, te su tako izneli novi plan o podeli Balkana. Neke beogradske novine su objavile i karte te podele, tvrdeći da su ih dobile od učesnika na tom skupu.
       Teško je pretpostaviti da ove karte, objavljene u Beogradu, stvarno potiču sa ovog skupa, jer takvog skupa uopšte nije ni bilo, a niti postoji Balkanski institut, niti je bilo kakav skup održan u poslednja dva do tri meseca, gde bi učesnici bili Henri Kisindžer i lord Oven. Ova čudna vest koju su mnogi iz balkanskih zemalja probali da potvrde preko svojih prijatelja u američkim državnim institucijama, izazvala je blagu reakciju u samoj Bušovoj administraciji. Prvo, ljudi iz Bušove administracije bili su zbunjeni jer su mislili da je moguće da je takva konferencija održana, a da oni nisu ništa čuli o njoj. Kada su se uverili da takva konferencija nikada nije održana, začuđeno su počeli razmišljati o ideji podele teritorije. Onda je administraciju zainteresovala reakcija Evrope. Osim lorda Ovena koji već duže vreme govori o potrebi nekog novog Berlinskog kongresa, koji bi postavio nove granice na Balkanu, američka administracija je naišla na negativne reakcije svojih saveznika od Bona do Londona.
       Iako je očito da ova priča nije istinita, zanimljivo je da u Vašingtonu postoji interesovanje za ovakvo rešenje. U celoj ovoj priči najzanimljivije je to da je Bušova administracija zaista bila zainteresovana za mogućnost ovakvog rešenja na Balkanu, tim pre što na ključnim mestima nove administracije ima nekoliko ljudi koji podržavaju ovakvo rešenje Balkana, te da veći broj članova administracije potpuno podržava povlačenje američkih trupa sa Balkana.
       Među najuticajnijim zagovornicima neke nove podele Balkana u američkoj administraciji je gospodin DŽon Bolton. On je podsekretar u Departmanu odbrane. I od 1994. godine javno je podržavao plan podele Balkana po kojem bi Bosna bila podeljena između Srbije, Hrvatske i užeg muslimanskog regiona. Pre nego što je imenovan za ovu novu funkciju, on je takođe podržavao plan podele Kosova prema kojem bi Srbija zadržala severni deo Kosova, a ostatak bi ili postao nezavisan ili se priključilo Albaniji. Otkako je postao podsekretar odbrane, Bolton se nije javno izjašnjavao o Balkanu.
       Svima je dobro poznato da državni sekretar odbrane Ramsfeld podržava potpuno povlačenje američkih trupa sa Balkana. Manje je poznato da je njegov stav skoro opšteprihvatljiv među vodećim ličnostima Bušove administracije. Priča o sporu između Ramsfelda i Pauela u vezi s ovim pitanjem je apsolutno netačna, jer nikada nije bilo sporno da li se Pauel slaže sa Ramsfeldom da Amerika nema vitalne interese na Balkanu i da bi trebalo da se distancira od svih problema ove regije. Sporno je bilo na koji način bi Amerika mogla da izvede ovo distanciranje. U samom početku rada nove američke administracije Ramsfeld i veći deo njegovih pomoćnika u Pentagonu bili su za brzo povlačenje trupa sa Balkana kao šok-terapija za Evropu i za Balkan. Trenutno postoji saglasnost između Ramsfelda, Pauela i Kondolize Rajs da povlačenje treba da bude postepeno u periodu od dve do tri godine.
       Pre mesec dana, jedan od spoljnopolitičkih savetnika Bušove administracije za Evropu upitan da objasni američku spoljnu politiku prema Balkanu i koje ciljeve bi Amerika želela da postigne, odgovorio je vrlo jasno i direktno: "Mi vidimo situaciju na Balkanu na sledeći način: Trenutno imamo dvoje siročadi u toj regiji, a to su Bosna i Kosovo. Ova siročad su zavisna od Amerike i Evrope. Bez naše pomoći uopšte ne mogu da opstanu. Naša želja je da vrlo brzo ova siročad budu zavisna samo od Evrope." Uz ovaj odgovor ovaj visoki funkcioner američke vlade je dodao i sledeće: "Sad bi neki u Kongresu i među nevladinim organizacijama hteli da Amerika preuzme odgovornost i za Makedoniju i za Crnu Goru. Nama je dosta zavisnih državica i ne želimo dodatnih glavobolja."
       Ovo jasno govori da se glavna američka politika prema Balkanu zasniva na želji da se Amerika što pre reši svojih glavobolja i odgovornosti za bezbednost ove regije. Da bi se to ostvarilo, svima u Bušovoj administraciji je jasno kako moraju da ubede ili nateraju Evropu da prihvati celu odgovornost za ovu regiju. To znači da Amerika ne može da napravi bilo kakav ekstreman ili nagao potez i da se mora strpeti da bi postigla željne rezultate. Kad se razume da je ovo jedini važan cilj sadašnje američke spoljne politike, onda je jasno da je Bušova administracija spremna da razmotri i ozbiljno shvati svaku opciju koja bi olakšala i ubrzala američko povlačenje sa Balkana, što znači da su sve opcije u igri, od podele teritorije pa do priznavanja novih nezavisinih država. U Vašingtonu sve je moguće da se prihvati ako se ispunjavaju glavne želje ove administracije. Jedino što nije prihvatljivo za ovu administraciju je da se nastavi sa statusom kvo.
      
       Jasno je da predsednik Buš, a pogotovu Kolin Pauel, nemaju želje da nastave sa "Nation Building" koji je počela Klintonova administracija. Pauelove izjave u poslednjih nekoliko nedelja šalju jasnu poruku što se tiče američke spoljne politike i ambicije Bušove administracije da raskinu sa prethodnom politikom u kojoj bi Amerika bila svetski policajac. Ovo se vidi iz njegove izjave da Amerika treba da bude mnogo skromnija sila kao i iz njegove izjave vezane za Bliski istok od prošle nedelje da "Amerika neće da pritiska bilo koju sukobljenu stranu, da bi prihvatili neko rešenje koje njima nije prihvatljivo i koje bi moralo na silu da se primeni, a koje bi obavezalo Ameriku da bude ta sila", dodajući "da Amerika može samo da pomogne u uspostavljanju mira ako sukobljene strane to žele, a na njima je da se dogovore kako će da žive jedni sa drugima".
       Ovo mišljenje se ne odnosi samo na Bliski istok, nego postaje temelj jedne specifične Bušove spoljne politike.
       Američka spoljna politika, a pogotovo njena politika vezana za Balkan, još se dorađuje. Tek ovih dana administracija je postavila svoje ljude na odgovarajuća mesta vezana za Evropu i Balkan u Stejt departmentu i u Pentagonu. Ovim ljudima će trebati još četiri do šest meseci da bi se snašli sa problemima koji obuhvataju bivšu Jugoslaviju od Bosne pa do Makedonije. Kad tome dodamo komplikujući faktor, da su pre dve nedelje u Senatu demokrate preuzele vlast, i da je senator Bajden, novi predsedavajući Komiteta za spoljnu politiku, već najvio da će sledeće nedelje da organizuje saslušavanje o američkoj politici za Balkan, onda je jasno da ne možemo očekivati neki veliki preokret u američkoj politici. Inercija će da prevlada u narednih četiri do šest meseci, a posle toga ćemo tek da vidimo prve ozbiljne indikacije o stvarnim namerama predsednika Buša i njegove administracije.