Nekada je Ingmar Bergman bio umetnički direktor i reditelj gradskog pozorišta u Geteborgu, danas je to Sarajlija Jasenko Selimović, ličnost ovog grada za 1999. godinu

      Sa diplomom Akademije dramskih umetnosti, odsek gluma, Jasenko Selimović (33) godine 1993, godinu dana po izbijanju rata, napušta Sarajevo i kao izbeglica dolazi u Švedsku. Do tada se bavio režijom, glumom čak i scenografijom u gradu u kojem je rođen. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da nađe posao u Švedskoj sa diplomom sarajevske Akademije, upisao je ovdašnju akademiju Dramatiska Institutet u Stokholmu, i tako završio još jednu školu - rediteljsku. Danas se predstavlja kao reditelj i umetnički direktor Gradskog pozorišta u Geteborgu. Za veoma kratko vreme zadobio je poverenje Šveđana nalazeći se na mestu na kojem je svojevremeno Ingmar Bergman počinjao svoju karijeru reditelja i umetničkog direktora.
       - Posle glume i režije, postati umetnički direktor pozorišta znači sabrati tri zanimanja, od kojih se možda ovo poslednje najviše razlikuje. Nije to toliko drugačije od bavljenja glumom i režijom. Na neki način, i celo pozorište je jedna predstava. Meni taj posao izgleda kao režija jednog pozorišta, ili režija jedne uloge koju pozorište treba da ima u ovom gradu. Ne čini mi se da plivam u stranim vodama.
      
       Da li je to stalna potreba glumca da režira ne samo na sceni, već i u širim zamasima, da osmišljava komade, repertoar, uloge koje bi bile dobre za jedno pozorište?
       - To je uvek tako. Valjda svi ljudi koji rade nešto drugačije, nešto novo, što je različito od onoga što je ustaljena tradicija, i koji se na kritički način oslanjaju na tu tradiciju, oni to uvek rade iz nekog uverenja da mogu biti bolji, da to mogu da urade na neki prijemčiviji, različit, pozitivan način. Niko ko postane šef ili se odluči da postane reditelj, ne postane to zato što su svi drugi bolji od njega i on to radi najgore, nego uvek se ljudi odluče da rade nešto jer smatraju da oni to mogu da urade bolje nego drugi. Ja sam samo jedan od njih koji deli to uverenje.
       Pozorište koje je samo pre tri godine bilo pred zatvaranjem, čak rušenjem zgrade, dolaskom Jasenka za umetničkog direktora prevazišlo je krize, i kreativne i finansijske, i napunilo kasu. Sada prelazi u fazu renoviranja i uvećanja svojih kapaciteta uz društvenu pomoć.
      
       Godine 1999. proglašeni ste za "Ličnost godine" Geteborga. Svojevremeno ste izjavili da glumci, umetnici uopšte treba da se doškoluju u oblasti ekonomije.
       - To je uvek kod mene bilo - čovek treba da razvije svoje loše strane. Umetnicima je u poslednje vreme u Švedskoj malo lošija strana bilo računanje. Nastojao sam da napravim neku ravnotežu između matematike i ekonomije i umetnosti: tj. novčanih sredstava koje pozorište dobija i broja ljudi koji dođu da gledaju naše predstave - sa tom umetnošću koju mi radimo.
      
       U toku je veliki projekat renoviranja pozorišta koji treba da bude završen za dve godine?
       - Zgrada se renovira, ali zastoja u radu nema. Mi nastavljamo da produciramo predstave, bez obzira što ih ne igramo na našoj sceni. Nema mnogo pozorišta u Švedskoj u koja trenutno grad ili država investiraju. Mi smo takoreći jedino, tako da je lep osećaj što grad, komuna i region hoće da nam pomognu. To je pokušaj da se oduže na neki način za sve što smo mi uradili. I to nije samo moja zasluga već i zasluga svih ljudi koji rade u ovom pozorištu.
      
       Da li pored direktorskih obaveza uspevate da nešto i stvarate?
       - Režirao sam poslednju premijeru u pozorištu DEM (u prevodu, igra reči različitog izgovora i značenja: Dom - što znači oni, ili Dum - što znači - osuda). Reč je o komadu rađenom posle tragedije kad su četvorica mladića podmetnuli požar u diskoteci u Geteborgu u kojem je život izgubilo 63 mladih ljudi, uglavnom po poreklu doseljenici. To nije dokumentarni zapis događaja, već traženje mogućeg odgovora: da li je to naivni incident u kojem nije mogao da predvidi veličinu tragedije ili postoji neka koincidencija sa uslovima života u kojima današnji mladi svet živi, položaj doseljenika - koje društvo odbacuje. Preko leta sam napisao scenario za film koji bi u ovoj godini trebalo da počne da se snima. Posao mi oduzima dosta vremena tako da ne stižem da radim druge stvari. Veliki je ovo teatar - godišnje 200 ljudi prođe kroz njega. I to oduzima mnogo vremena.
      
       Na listi zaposlenih nema mnogo stranaca. Kakva je politika zapošljavanja? Da li lakše zapošljavate doseljenike - da ne kažem svoje zemljake?
       - Niko ko posluje u ovom pozorištu nije zaposlen zato što je stranac. Lista glumaca sa poslednje predstave u DEM-u kaže da je pola ansambla stranog porekla, što je duplo više u poređenju sa odnosom doseljenika i Šveđana u Švedskoj. LJudi koji ovde rade zaslužili su da rade u svojstvu umetnika, što i jesu. Ne postavljamo pitanje segregacije. Ne bavimo se statistikom, niti smo zavod za izjednačavanje prava doseljenika i Šveđana. Mi samo pokušavamo da napravimo dobro, umetnički kvalitetno pozorište. Čini mi se da smo to do sada uspeli (samo citiram šta drugi govore o nama). Zadovoljan sam time što radim ovde i onim šta se dešava u ovom gradu. Naravno da čovek može uvek da se žali i na Geteborg i na Stokholm i na Švedsku i na Evropu, ali ne čini mi se da u tome ima ikakvog smisla.
      
       JELENA IVANIŠEVIĆ