NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Snaga inercije

Ovogodišnje pozorje je održano u mirnoj atmosferi, bez šokova i pozitivnih ili negativnih iznenađenja

      Novosadski festival, kao najznačajnija aktivnost Sterijinog pozorja, održan je ovog proleća u mirnoj atmosferi, pomalo rutinski, uz odsustvo ili pasivnost mnogih aktivnih kritičara, što je, kako kažu, prouzrokovalo krizu Okruglog stola kritike, koji je uvek do sada i podizao temperaturu oko pojedinih prikazanih predstava, i bio dragocen korektivni faktor, potvrđivao ili relativizovao odluke oficijelnog žirija.
       Pozorišne igre nisu podelile publiku na suprotstavljene tabore, nisu izazivale šokove, nisu donele neočekivanu afirmaciju nekom događaju u teatru, koji je pre dolaska u Novi Sad bio nedovoljno tačno ocenjen. To je festivalu oduzelo svežinu, pretvorilo ga u manje ili više objektivan rezime zbivanja u jugoslovenskom pozorištu od prošlog proleća do danas, oduzelo mu je lični pečat pa i mogućnost da s jedne autoritativne pozicije stane na stranu onoga što je ili nepriznato ili osporavano.
       Osim predstava već komentarisanih u našem listu, "Jegorovog puta", "Zlatnog runa" i "Paviljona", na Igrama je izvedeno još pet drugih u takmičarskoj konkurenciji, dve iz Novog Sada, i po jedna iz Tivta, Podgorice i Bukurešta. Novosadska publika ih je primila podjednako blagonaklono, iako su prividno dolazile s dijametralno suprotnih polova današnjeg teatra, neke iz područja moderne, a druge iz oblasti realističkog pozorišta. Možda se ta blagonaklonost jednog, u osnovi konzervativnog gledališta može objasniti time što su i jedne i druge bile realizovane u saglasnosti s odavno utvrđenim, gotovo akademskim pravilima, u poznatim umetničkim formama.
       Ali, neke od njih, u prvom redu one novosadske, dabome svaka iz drukčijih razloga, bitno su umanjile vrednost ovogodišnjeg repertoara. Sasvim je nevažno da li su one došle na program kao ustupak domaćinu, u šta ne verujemo, ili iz uverenja da to i zaslužuju, zato što su u saglasju s ukusom selektora Boška Milina, s njegovim estetičkim opredeljenjima. U svakome slučaju, rezultat se svodio na isto.
      
       Dupliranje parodije
       Na primer, u predstavi Srpskog narodnog pozorišta, koje je izvelo komad Ivana M. Lalića "Cuba Libre", reditelj Kokan Mladenović ponovo je "otkrivao" stari dadaistički obrazac, ali je i odbacivao tendenciju koja mu je imanentna. On u predstavi nije insistirao na tome da je umetnost, pa i pozorišna, apotekarski produkt za budale, nije se izrugivao publici, nije težio da ona ništa ne razume, već je nastojao da scensko prikazanje ima racionalan, satirički efekat. U stvari, dok je pisac pomoću deset dramskih anegdota, povezanih u labavu celinu, parodirao stvarnost koju prepoznaje oko sebe, reditelj je travestirao tu parodiju, transformisao jednu, ne osobito duhovitu priču s elementima erotskog trilera u neku vrstu scenskog kabarea u nameri da je tako postavi u širi istorijski kontekst naše epohe. Ali, takvim postupkom, reditelj je stvorio, kako bi rekli Bart ili Čomski, strukturu bez strukture, nepodesnu za izražavanje bilo kakvog značajnijeg ljudskog saznanja. Ona je samo bučnim muzičkim udarima, spektakularnim baletskim numerama i farsičnom glumom podsticala priliv vitalnosti u najmlađim gledaocima. I u tome se iscrpljivalo čitavo njeno dejstvo.
       Još gori udarac repertoaru zadala je druga predstava istog teatra, ona na kojoj je, u režiji Olivere Đorđević, izveden komad Uglješe Šajtinca "Pravo na Rusa". Neverovatno je, ali istinito da i to dramsko delo, i ta predstava pripadaju najdoslednijim prilozima socijalističkom realizmu kod nas u proteklih pedesetak godina. S tom književnom formacijom, s teatrom koji se u nju uklapa, povezuju ih mnoga svojstva: oskudna individualizacija, a prevelika tipičnost likova; naivnost i poučenost priče; preterano pristupačan dramski, ali i scenski izraz; i, prvenstveno, to što se iza simulacije tragedije neprestano pomalja jeftin i plitak optimizam, sugestija da su u osnovi - svi ljudi dobri. I dramu, i predstavu obeležavali su normativizam i shematizam, koji su toliko karakteristični za socijalistički realizam, u suštini približavanje sladunjavoj lakirovki i odstranjivanje iz prikaza junaka i događaja svih detalja koji bi mogli da dovedu u pitanje ulepšanu sliku o čoveku.
       Ni dve preostale predstave iz te grupe, jedna iz Tivta, gde je igran nov komad Stevana Koprivice "Betula u Malu Valu", druga iz Podgorice, u kojoj je Crnogorsko narodno pozorište izvelo Evripidovu "Elektru" u verziji Danila Kiša, nisu u festivalski repertoar unele pravo osveženje.
       Ipak, druga je bila neuporedivo zanimljivija i bolja od prve, i zbog toga što se oslanjala na dva velika uzora. Dok je Danilo Kiš pronašao kod Evripida ono što podseća na elizabetanske tragedije osvete, koja je i s psihološkog i teatarskog stanovišta bliža današnjem gledaocu od antičke drame, Egon Savin je otišao i korak dalje, potražio je inspiraciju za svoju režiju u surovoj strogosti i intelektualnoj esencijelnosti savremenog nemačkog pozorišta, prikazao je "Elektru" u strindbergovskoj, čak onilovskoj optici, što se osobito ispoljilo u izvanrednoj glumi Isidore Minić u naslovnoj ulozi. S druge strane, u tivatskoj predstavi, i Stevan Koprivica, kao pisac, i Milan Karadžić, u ulozi reditelja, ponudili su nam samo repliku na svoje ranije, uspelije produkcije, u stvari skelet jedne renesansne komedije, u kojoj se ponavlja priča o sukobu gorštačke i primorske civilizacije datom kroz prizmu ljubavne istorije sa srećnim završetkom.
      
       Doborovoljna samoizolacija
       Taj uglavnom nepovoljan sud o selektorovom izboru nije promenio ni bukureštanski Teatrul ""Nottara", koji je izveo komediju "Lari Tompson, tragedija jedne mladosti". U režiji Mare Pašić-Manulesku, jedna ekipa glumaca osrednje vrednosti je iznela na scenu jedino golu fabulu, okosnicu radnje komada Dušana Kovačevića. I u komičnim scenama, redukovanim na razvučene skečeve, i u dramskim pasažima, monotonim i dosadnim, pa i melodramskim, likovi nisu izrastali u slikovite, ironično obojene figure, koje pomažu da se dokuči prikriveno, eliptično značenje priče. Zbog tog neobjašnjivog repertoarskog poteza selektora, koji je, inače, po obrazovanju blizak nemačkom kulturnom prostoru, gde se nesumnjivo mogla pronaći predstava uspelija od rumunske, Sterijino pozorje je i ove godine ostalo zarobljeno u istočnoevropskom, balkanskom getu, sada u dobrovoljnoj samoizolaciji od sveta.
       Iz svega što je rečeno o festivalu, lako je izvesti logičan zaključak: slika o današnjem jugoslovenskom pozorištu, koja nam je ponuđena ovog proleća u Novom Sadu, delovala je i sumorno i obeshrabrujuće. Tek polovina predstava zasluživala je da bude stavljena na repertoar Igara, dok su četiri preostale favorizovane bez razloga, više znače u lokalnom okruženju, nego u pozorišnom životu Jugoslavije u celini. U prvoj grupi našle su se "Jegorov put", "Paviljoni", "Zlatno runo" i "Elektra", a u drugoj: "Cuba Libre", "Pravo na Rusa", "Betula u Malu Valu" i "Lari Tompson". Osim toga, selektor je neopravdano izostavio dve beogradske predstave, "Bubu" Mladena Popovića, izvedenu u Zvezdara teatru, i "Pad" Biljane Srbljanović, koji je postavljen na scenu u Bitef teatru. Ali, i da je drukčije postupljeno, osnovna slabost festivala bi i dalje ostala neotklonjena. U čemu je ona, lakše ćemo razumeti ako se za trenutak zagledamo u budućnost, vratimo li se nakratko u prošlost.
      
       Prilika
       Prvo se moramo složiti da će uskoro, pošto je država već prestala to da bude, teatar biti prinuđen da pronađe nove stabilne, pouzdane mecene, organizacione oblike drukčije od dosadašnjih, ali i da će pozorište, posle sloma Utopije i postepenog preovladavanja posledica koje je ona proizvela, morati da predefiniše svoju i društvenu i umetničku ulogu. Da bi pomoglo u rešavanju tih vitalnih zadataka, Sterijino pozorje bi trebalo da napusti stranputicu na koju je odgurnuto tačno pre dve decenije, 1981, kada je, posle sukoba između ondašnjih političara i pozorišne javnosti oko "Mise u A-molu", "Karamazovih" i"Grobnice za Borisa Davidoviča", drastično izmenjena njegova unutrašnja struktura. Tada je selektorov četvorogodišnji mandat skraćen na jednu godinu, a oduzeta mu je i funkcija umetničkog direktora, dakle i uticaj na definitivno oblikovanje festivala, i na ostale delatnosti Sterijinog pozorja. Suština te izmene nagore, sprovedene navodno kao ojačavanje samoupravljačkih prava, s ideološkim ciljem da se Pozorje zaštiti od "razornih elemenata" spolja i iznutra, svodila se na to da se Sterijinom pozorju oduzme dotadašnja mogućnost da u znatnoj meri usmerava razvoj pozorišta pa i da na njega deluje anticipatorski; ono je trebalo da se pretvori, što je i učinjeno, u pasivnog pratioca sa strane, u pukog registratora onoga što se događa u teatru, da izgubi autoritet i dostojanstvo ravnopravnog učesnika u pozorišnim zbivanjima.
       Jedini izlaz iz te situacije, koja se i danas održava po inerciji, jeste vraćanje na nekadašnji model organizacije, u ulogu koju je Sterijino pozorje već imalo. I beskompromisno insistiranje na najvišim, evropskim standardima. Sve ostalo je personalno pitanje, nimalo jednostavno, ali, svakako rešivo. U protivnom, Sterijino pozorje, zajedno sa svojim festivalom, iz godine u godinu će sve više gubiti značaj, sve dok se ne utopi u sivu masu naših bezbrojnih lokalnih pozorišnih manifestacija, koje prirodno teže da nametnu sopstvena merila, da pozorišni život u zemlji nema jedno autoritativno, neprikosnoveno središte.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu