Div iz Jasne Poljane nije poslao samo Vronskog za Srbiju već je i sam nameravao, pod stare dane, da se nastani u Novom Sadu

      U prošlu subotu, u Aleksincu, u Klubu Vojske Jugoslavije osnovano je udruženje dugačkog naslova: "Udruženje poštovalaca ličnosti pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog i spomen crkve Svete Trojice u Gornjem Adrovcu". Osnivačka skupština Udruženja nije bila ni duga ni kratka; bila je po meri. A i zvanice su bile po meri. Aleksandar Ivanov, prvi sekretar ambasade Ruske Federacije u Beogradu, i pukovnik Aleksandar Hlonin, pomoćnik vojnog izaslanika beogradske ambasade. Od domaćih, Miomir Jeftić, sveštenik mesni gornjoadrovački, izaslanik niškog vladike Irineja. Iz Udruženja književnika Srbije, onog "drugog" i onog "krivog", nikog nije bilo.
       A kada se pomene ime pukovnika Rajevskog, valjda se odmah misli na Tolstoja, na pukovnika Vronskog iz "Ane Karenjine".
       Tolstoj nije poslao samo Vronskog da pogine na Adrovcu već je hteo da i sam skonča u Srbiji, u Novom Sadu!? Zvuči kao roman, ali je tako. Za priču o Tolstojevom bekstvu za Novi Sad čuli smo još pre desetak godina od jedne Beograđanke koja živi u Parizu i koja je snaha u "bočnoj" rodbini Tolstojevoj. Ali, kako to objaviti u novinama? Niko od Tolstojevih o tome nije želeo niti znao da govori. Jer, stari lav, Lav Nikolajevič, bekstvo za Srbiju krio je i od najbližih. I od Sofije Andrejevne.
       Za plan o Tolstojevom bekstvu za Srbiju znalo je, ispočetka, dvoje, troje ljudi. Znao je, recimo, doktor Dušan Makovicki, Tolstojev lekar, koji je, izgleda, i preporučio Novi Sad za poslednje piščevo utočište. Zatim, znao je dr Miloš Krno, novosadski advokat, političar i slovenofil kod koga je Tolstoj trebalo da stanuje. Uostalom, zamisao o bekstvu i rodila se prilikom posete dr Miloša Krna Jasnoj Poljani 1907. godine. A to je godina Tolstojeve duboke potištenosti; ekskomunikacija iz pravoslavne crkve, samoizolacija, razočaranost u Boga i čoveka, u porodicu, "neprijateljstva sa Sofijom Andrejevnom". Tada se Tolstoj i poverio doktoru Krnu da bi napustio zavičaj. Ne zna se da li je Lav Nikolajevič, pri tom, pomenuo Srbiju, ali kada ga je dr Krno pozvao u goste u Novi Sad, Tolstoj je to sa oduševljenjem i bez razmišljanja prihvatio.
      
       Osmo poglavlje
       Onda su u Novom Sadu počele ozbiljne pripreme za Tolstojev dolazak. U Matici srpskoj čuva se beleška Trive Militara, poznatog kulturnog poslenika o "Pripremama dočeka Lavu Tolstoju u Novom Sadu". U dvorištu dr Krna podignuta je skromna, trosobna "ruska kuća" koju je uredio Tolstojev lekar Dušan Makovicki.
       A kada je sve bilo spremno za doček slavnog pisca, i kada je Makovicki otišao po Tolstoja u Rusiju, u Jasnu Poljanu, kada je Novi Sad živeo za dan kada će njihov sugrađanin postati najčitaniji pisac na svetu, onaj kome Nobelov komitet nije dodelio nagradu jer su njegove ideje "isuviše anarhične", iz Rusije, sa železničke stanice u Astapovu, lekar Makovicki šalje Novosađanima telegram u kome ih obaveštava da je Tolstoj umro od upale pluća. Na samrti nije spominjao ni Srbe, ni Srbiju, a nije primio ni Sofiju Andrejevnu pored sebe.
       Kažu da su mu poslednje reči bile:"Istinu...Mnogo volim...Kako oni..."
       Nije završio i, tako, ne znamo ko su "oni"...
       Sofija Andrejevna će, posle, napisati u svom Dnevniku:
       "7. decembra, Astapovo. Lav Nikolajevič se ugasio u šest sati ujutro. Dopustili su mi da uđem tek kad je izdisao. Nisu mi dopustili da kažem zbogom svom mužu. Okrutni ljudi!"
       Šta je to Tolstoja toliko vuklo Srbiji, Novom Sadu?
       Može se reći, ono što i pukovnika Rajevskog, ono što i Dostojevskog, dekabriste, slovenofile, panslaviste. "Slovensko pitanje", pitanje oslobađanja slovenskih naroda od turske vlasti bilo je jedno od najaktuelnijih političkih pitanja sedamdesetih godina 19. veka. Godine 1874. počeo je ustanak u Bosni i Hercegovini, a 1876. podigoše se i Crnogorci. Iste godine je i Srbija objavila rat Turskoj. Kako je Rusija gledala na to? Krajnji reakcionari bili su za pohod na Balkan i za gušenje revolucionarnog raspoloženja jer su srpski ustanici vodili ne samo borbu protiv Turaka, već i protiv mesnih feudalaca. Ali, zato su dekabristi, poput Rajevskog, i mnogi ruski revolucionari-narodnjaci učestvovali u ustanku Srba i Crnogoraca. Samo u Adrovačkoj bici, gde gine Rajevski, učestvovalo je oko 3 000 ruskih dobrovoljaca (prema
       1 600 srpskih vojnika), a komandant naše vojske je ruski general Černjajev.
       Tolstoj je, gotovo, dnevno pratio događaje iz Srpsko-turskog rata 1876. godine.
       U "Ani Karenjinoj" ima datiranih epizoda, počev od ispraćaja dobrovoljaca, leto 1876. godine, u osmom, završnom delu romana. I, "ako se od tog datuma pođe ka početku romana" piše E. Babajev, "jasno će se uočiti hronološki red događaja".
       Tolstoj je sa takvom doslednošću i tačnošću obeležio godine, mesece i dane, da je mogao da ponovi Puškinove reči: "Smemo tvrditi da je u našem romanu vreme raspoređeno po kalendaru." I, zaista, Ana Karenjina je došla u Moskvu krajem zime 1873. godine ( prvi deo romana), a tragedija na stanici Obiralovka desila se u proleće 1876. godine (sedmi deo romana). U leto, iste godine, Vronski je otišao u Srbiju (osmi deo romana).
       Ali, Tolstoj je smrću Ane Karenjine na železničkoj stanici "najavio" i jedan viši "hronološki red događaja". I on, pisac, "otac" Ane Karenjine, završiće život na železničkoj stanici, u Astapovu. A i pukovnika Rajevskog, alijas Vronskog, "šalje u samoubistvo", u Srbiju.
       Karl Gustav Jung je to nazvao "teorijom sinhroniciteta".
       "Hronologija romana o Ani Karenjinoj nije se gradila samo na kalendarskoj doslednosti događaja nego i na određenom izboru detalja iz savremenog života", piše Babajev.
       Tako se u romanu pominju glad u Samari i Hivinski pohod (1873), opšta vojna obaveza i nedeljne škole (1874), projekt spomenika Puškinu i univerzitetsko pitanje (1875), i, najzad, tu je i naš Milan Obrenović i ruski dobrovoljci u Srbiji.
       Tolstoj je četiri godine pisao "Anu Karenjinu" i u to vreme nije vodio svoj dnevnik.
       To je objasnio ovako:"Sve sam napisao u Ani Karenjinoj i ništa nije preostalo."
      
       Srpsko ludilo
       Zato je "Ana Karenjina" krunsko delo Tolstojevo i zato je ono neprevaziđeni spomenik jednoj "nesrećnoj ženi". I Srbima. Dostojevski je, kažu, "mahao rukama" i Tolstoja nazivao "bogom umetnosti". I Dostojevski je smatrao da Tolstojev roman ima "duboko nacionalan i, istovremeno, opšteljudski značaj".
       Ipak je Dostojevski, i ne samo on, imao zamerke na sam kraj Ane Karenjine, na osmo, "srpsko" poglavlje. Primedba je, ukratko, da Tolstoj nije dovoljno prosrpski, proslovenski.
       Tolstoj je ovako odgovorio:"Junaštvo Srba i Crnogoraca, koji se bore za veliku stvar, podstaklo je želju čitavog ruskog naroda da pomogne svojoj braći, ali više ne rečju, već delom." A što se tiče planova o "pohodu na Konstantinopolj", o stvaranju "Trećeg Rima" o čemu je i Dostojevski gorljivo sanjao, to je Tolstoj nazvao - "srpskim ludilom".
       A u "Ani Karenjinoj" na samom kraju romana, kada Vronski kreće za Srbiju "i to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku" i kada se, na pojavu Vronskog, na peronu zaorilo "Bože, carja hrani" pa zatim "ura! i živeo!", jedan artiljerac, dobrovoljac reći će: "Pa, svi idu.Treba pomoći Srbima. Žao nam ih je."
       Kao da je kroz bezimenog artiljerca progovorio sam pisac. Kao da je to najbliže njegovom stavu prema Srbima. Mnogo vatrenija bila je ljubav Dostojevskog za Srbe, mnogo slovenskija, fatalnija.
       Zašto je onda Lav Nikolajevič hteo da skonča baš kod Srba?
       Nije li se asketa Tolstoj, u poslednji čas, predomislio i bežeći od svojih iz Jasne Poljane, po ciči zimi, rešio da skonča negde u ruskoj stepi, gde ga stigne, što je mnogo "ruskije" i u skladu sa njegovom životnom filozofijom? Ili je, ipak, hteo za Srbiju, za Novi Sad? Da prati pukovnika Rajevskog, da vidi kako se Vronski držao u Srpsko-turskom ratu? Da opiše šta se zbilo u boju na Adrovcu? Da li je bilo svađe u štabu sa generalom Černjajevim, dva sata uoči pogibije Rajevskog? I koje je vino pio i koje pečenje jeo sa oficirima? I da li je pukovnika Rajevskog pogodio "zalutali metak" ili šrapnel od topovske granate? Jer, turske puške dobacivale su svega dvesta metara a u trenutku pogibije Rajevski je od turskih rovova bio udaljen 1200 metara.
      
       Sudbina ruske kuće
       Sve bi to Tolstoj proverio, izmerio, da je došao u Srbiju. Kao što je na Borodinskom polju koracima merio razdaljinu između ruskih i francuskih rovova da bi ustanovio da li su vojnici preko puščanih cevi mogli da se gledaju, oči u oči, da ne bi napisao glupost. Kao što je naručivao stare modne žurnale iz Pariza da bi video kakvu je haljinu mogla da nosi Nataša Rostova na svom prvom i kobnom balu...
       Ali, pisac nam nije došao u Srbiju. Šta se desilo sa Tolstojevom "ruskom kućom" u Novom Sadu? Doktor Miloš Krna odselio se sa porodicom u rodnu Slovačku 1922. godine, a kuću je kupila gospođa Irma Matić-Kunc da bi 1959. godine bila nacionalizovana pa 1965. godine vraćena prvobitnom vlasniku. A onda je kuća namenjena Tolstoju, oronula i vlažna, srušena. Na njenom mestu podignuta je druga u današnjoj Šafarikovoj 35, nekad ulici Imrea Fekelije.
       Novosađani imaju Tolstojevu ulicu, ali ne bi bilo zgoreg da na Šafarikovoj 35 gradske vlasti stave neku spomen- ploču, da se zna i pamti da je Lav Nikolajevič Tolstoj, "bog umetnosti", hteo svoje poslednje dane života da provede sa Novosađanima.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      
      

Pukovnik O Pukovniku Za predsednika Udruženja poštovalaca ličnosti Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog izabran je penzionisani pukovnik Stojan Jović, prvi komandant 63. padobranske brigade u Nišu. Pukovnik Jović rođen je u Gornjem Adrovcu, tamo gde je pukovnik Rajevski poginuo kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 20. avgusta 1876. godine. Po starom kalendaru.        Posle svečanosti u Aleksincu išlo se i u Gornji Adrovac, položen je venac na prazni grob Rajevskog, a u crkvi Svete Trojice palile su se sveće za mrtve i žive. Prota Miomir je okadio grob Rajevskog, opevao svoje. Lipe su mirisale pored crkve, bio je jun. Pukovnik Jović stoji na mestu gde je "zalutali metak" pogodio Rajevskog u glavu i objašnjava nam na "živoj maketi" tok adrovačke bitke, priča o poslednjim trenucima u životu pukovnika koji je izdahnuo "tačno u 16 časova".