Iz politike ću ja izaći kad ja budem tako hteo, a ne kad drugi budu želeli

      Pre nego što su ga proslavili događaji na mostovima koji dele severni i južni deo Kosovske Mitrovice, Oliver Ivanović, po sopstvenom kazivanju, nikada nije bio "tip koji ide na kafu kod predsednika opštine da bi znao šta će sutra da misli". Rođen je u Peći, 1. aprila 1953. godine, od oca Bogdana i majke Olge koji su kao učitelji prebačeni u Đakovicu gde je Oliver Ivanović završio prvih šest razreda u osnovnoj školi "Emil Duraku".
       - U Mitrovici sam upisao i 1971. godine završio srednjotehničku školu. Posle toga, bio sam dve i po godine u Zagrebu kao pitomac Vojnotehničke akademije koju nisam završio, jer, jednostavno, nisam ni želeo. Bila je to želja mog oca.
       U Zagrebu, Oliver Ivanović počinje ozbiljno da se bavi karateom. Stekao je crni pojas, četvrti dan.
       Otac je tri sina kojima je dao "obična" imena: Nikola, Žarko i Janko, kako ne bi bili obeležni svojim imenom.
       Oliver je vrlo retko ime, ne znam da li na Kosovu postoji još neko sa takvim imenom. To je staro srpsko ime, ali sam često morao baš Srbima da se pravdam kako to nije englesko ime.
       Spremao se da ide sa Kosmeta, porodicu je već prebacio kod ženinih rođaka u Vlasotince, a onda je došla grupa momaka, tražeći da ostane.
       To su obični momci, njih dvadesetak, ali se tek tad videlo da oni imaju mnogo više nego obični momci. Oni su tražili da ja dođem. U Mitrovici je bilo oko hiljadu Srba, tih prvih dana, ali smo svakog dana bili sve organizovaniji, a i ljudi su polako počeli da se vraćaju.
       Ti obični momci, "momci s mosta" bili su članovi Srpskog nacionalnog veća, osnovanog 16. januara 1999. godine, što niko nije znao. SNV nije ništa značio.
      
       Oni koji su pokrenuli inicijativu za vaše smenjivanje navode da ste bili suviše fleksibilni kada su stranci u pitanju, odnosno da je situacija sa Bošnjačkom mahalom rezultat te vaše "popustljivosti". Kako je došlo do toga da bude proširena zona poverenja?
       - Bilo je mnogo incidenata na tom mostu. Albanci su ih provocirali jer im je smetalo što tu imamo straže i potpuno ih kontrolišemo. Albanci su se bunili i kao rezultat pritiska mi smo morali da se pomerimo za trideset metara u drugu kancelariju koja je sasvim blizu, a, takođe, ima dobru stratešku poziciju . Omogućeno je zatvaranje cele ulice iz koje su dolazili upravo ti problematični ljudi, izazivači incidenta. Mislim da nismo mnogo izgubili tada. Problem je u tome što je kasnije, jula 2000. bukvalno došlo do cepanja SNV-a od strane SPS-a, uz pomoć novca, a nama je oslabila pažnja. LJudi su ranije, više bili zainteresovani - uspavali smo se. Drugo, očekivali smo da će država doći. Treće, bilo je obećanja da se vojska i policija vraćaju. Na kraju, bilo je teško raditi bez ikakve naknade tako dugo, pa je jedini motiv, očuvati se, polako oslabio. Nije bio dovoljan. LJudi su počeli da pitaju: je li, zašto bre ja? Bilo je sve manje onih koji su bili spremni da se izlože povredama. Svako takvo izbacivanje iz stroja povlači još tri-četiri čoveka.
      
       Da li vam je tada bilo najteže?
       - Najteži mi je bio 3. februar, kada su napali autobus. Tada sam shvatio da su Srbi potpuno bespomoćni. Kfor se pokazao tako nesposoban. Očevici kažu da su se vojnici sakrili iza oklopnog transportera, nisu pokušali da pomognu ranjenima, unesrećenima.
      
       Vi ste se založili da ljudi iz Suvog Grla i ostalih sela u okolini dobiju tu autobusku liniju. Da li ste imali grižu savesti kada se desilo to što se desilo?
       - Razmišljao sam o tome da sam možda povukao pogrešan potez. Ne bih rekao da je to bila griža savesti. Na njihove zahteve tražio sam autobus znajući da su njihova sela izuzetno važna. Tim ljudima bilo je strašno. Do tada su imali šestoro ubijenih.
      
       Onda je bačena bomba na kafić "Belami"?
       - Da. Posle toga je bila grozna noć. Video sam tu nemoć. LJudi su zujali po gradu, besciljno, jednostavno, nisam mogao da prepoznam sva ta izobličena lica. Dugo posle toga nisam bio sposoban da razmišljam ozbiljno. Nisam znao šta da radim. Hteo sam da se povučem. Zatim je usledila depresija, kod svih. I opet sam se prelomio da sve te ljude ne ostavim u trenutku kad su bili potpuno bespomoćni.
      
       Da li ste i posle razmišljali o tome da date ostavku?
       - Bio sam u prilici da me ponekad ne razumeju oni koji su bili oko mene. U dva ili tri navrata došlo mi je da kažem da je dosta zato što sam osećao da ne mogu da izguram do kraja. Bilo mi je teško juna, 2000. kada sam doživeo da naša država bude protiv nas. Niko ne može da mi objasni, da neko može toliko da bude zaslepljen vlašću, da ne dozvoli održavanje mitinga u Kraljevu samo zbog toga što će na njemu govoriti neko od opozicionih poslanika. Tad sam bio poražen kao Srbin.
      
       Niste više predsednik IO, ali ste ostali član SNV-a, što je za vaše protivnike bio dokaz da novih podela neđu Srbima u Kosovskoj Mitrovici - nema. Takođe, niko nije aludirao da ste umešani u bilo kakve finansijske malverzacije?
       - Znao sam šta može da me uništi. Kada je za Bošnjačku mahalu bila predviđena opravka kuće, odredio sam najtvrđeg, najradikalnijeg čoveka koji je građevinski inženjer. Za investicije i razvoj napravljena je čitava ekipa od deset ljudi. Nisam radio ni za kakvu organizaciju.
      
       Imate li nameru da sada, kad ste smenjeni, napustite politiku?
       - Još nisam odlučio, ali moram reći da mi ovako prija. Iz politike ću izaći onda kad ja budem tako hteo, a ne kad to drugi budu želeli. Prvi napad na mene bio je kad sam se protivio integraciji sa SNV u Gračanici. Drugi napad - kad sam postao "medijska zvezda". Ovaj poslednji napad pripreman je duže vreme. Politički komitet za odbranu severnog Kosova (čiji je koordinator dr Milan Ivanović, prim L.K.) pokušaj je da me sklone.
      
       Čiji pokušaj?
       - Onih koji su sve vreme ometali rad SNV-a i koji su se nedavno zalagali za njegovo ukidanje.
      
       Da li su to aktivisti iz Demokratske stranke Srbije u Kosovskoj Mitrovici?
       - Imena nisu bitna. Prepoznaće se oni sami.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ