("Lekcija iz kuvanja", NIN br. 2631)

      Dva su razloga što nisam imao čast da budem kolega sa poznatom i poštovanom Bojanom Lekić: moj rodni list i nedostatak hrabrosti. Prvi je generacijska posledica, a drugi se desio šezdesetih prošlog veka. Posle nekoliko godina honorarnog "škrabanja" u novinama i radiju, neki drugari su glasno razmišljali u jednoj redakciji da pređem u profesionalne novinare. Poznajući sebe - nedisciplinovane pameti, brza i duga jezika, slabih kočnica, a i zbog pomnog praćenja i velike brige Udbe za nedisciplinovane i nesmotrene novinare, odustao sam od profesionalizacije mog novinarskog pera. Zaključio sam da je bolje da ima amaterski status, često i pseudonim, pa ako "prospem sirće", lakše ću se izvući. Priznajem, to je manjak hrabrosti. (Nisam ja za SRS ili SPS). Ipak, simpatije prema sedmoj sili i "univerzalnim neznalicama", nisu se svih ovih godina ugasile, pogotovu prema dobrim, nezavisnim, slobodoumnim i prkosnim novinarima.
       Upravo zato, poodavno se spremam i čekam zgodnu priliku da gospođu Bojanu Lekić pozovem na kafu, da joj uz kaficu odam priznanje za njen uspešan i korektan novinarski rad, da izrazim poštovanje njenoj ličnosti. Slušajući i gledajući njene intervjue, počesto sam se prisećao jedne konferencije za novinare ministra inostranih poslova Italije Đuzepa Saragata, iz ranih šezdesetih (kasnije predsednik Republike 1964-71), na kojoj se jedan novinar obratio Saragatu sa "dozvolite jedno indiskretno pitanje", na što mu je ministar upao u reč, da "ne postoje indiskretna pitanja, već samo indiskretni odgovori".
       Međutim, pitanja Bojane Lekić, pored svih novinarskih kvaliteta, vrlo su često indiskretna, ali tako vešto formulisana da ih ni Saragat ne bi uspeo izbeći.
       Dakle, sve pripreme za poziv na kafu bio sam obavio: uštedeo potrebnu gotovinu od penzije, dobio dozvolu od supruge, obezbedio fotografa da ovekoveči taj susret. Kad, "ne lezi vraže"! Desi se ovo sa dodelom nagrade za novinarstvo Fondacije "Braća Karić", i ja shvatih da sam mogao napraviti veliku grešku i pozvati gospođu Lekić na kafu, a da ne pitam za dozvolu Poslovodstvo RTV B 92. Jer, kad gđa Bojana ima problema sa prijemom novca od nagrade, koji je višestruko koristan, za pojedinca i za društvo - podmirenje građanskih potreba i povećanje prometa u privredi, kako da bez dozvole prihvati kafu, koja usput može izazvati, bože sačuvaj, i gorušicu. Opet, zbog manjka hrabrosti odustao sam, ali i shvatio da u svakoj nezavisnoj redakciji novinari nisu nezavisni, da ne kažem slobodni. Setio sam se i jedne stare "Nežne bodlje" Lava Miroljubovića: "Neki direktori misle da je direktor preduzeća isto što i dirigent hora, pa od preduzeća naprave pevačko društvo."
       Inače, naš stari dobri NIN je i ovoga puta bio na visini: novinarski kolegijalan, profesionalno i ljudski korektan, pa je intervju sa našom Bojanom obavio glavni i odgovorni urednik, poznati, poštovani i priznati novinar Stevan Nikšić. Hvala i njemu i NIN-u!
      
       SVETISLAV S. VULIN,
       Beograd