Kako član fudbalske selektorske komisije Dejan Savićević spasava prijatelje

      Dobra vest za novu vlast. Nema više ko da pravi bagere! U "14. oktobru" (Kruševac), koji je proizvodio samohotke za isterivanje izborne istine, ostali su samo portiri, kolektiv štrajkuje. Potreban je carski rez! - kaže jedan inženjer. - Proizvodne celine koje su profitabilne treba ostaviti, a one što proizvode gubitke, ugasiti.
       Ali ko da reže i da gasi - kad može da proradi bager!?
       Ovo rekoh uzgred, da se nova vlast malo opusti, a druga je ovde tema. Fudbal. Mada je i on, kad se hoće, a hoće se, politika. Mnogi prevrati širom sveta počeli su na fudbalskim stadionima.
       Nema sumnje da i među loptačima ima finih ljudi. Kad kažem fini, inteligenciju podrazumevam. Poznajem Iliju Petkovića, pametan čovek. I Dragana DŽajića, dobroćudan. S Rajkom Mitićem viđam se redovno, svake sedmice, s Bobekom retko, kad siđe sa Avale. Stjepana Bobeka zvali su kod Tuđmana i odbio je: ovde živi sa ženom koju voli, a, uprkos bajpasu, ne zanemaruje ni specijalitete srpske kuhinje.
       Dovoljno za jedan život: voleti nekoga!
       Štef je ovih dana zapažen po humornoj fenomenologiji saveznog selektora. Ne može, veli, selektor da bude bivši golman ili bek, nego kakva inteligentna polutka! Bivši selektor je bio bek...
       Fudbal nikada nisam igrao, ali znam šta je mućak (Skerlić).
       Družio sam se s Veliborom Vasovićem, ume da misli, ali u poslednje vreme čujem da mu osporavaju karakter, tako da ne znam na čemu sam. Ključni čovek novog selektorskog trijumvirata Dejan Savićević osporava mu moralni lik. To je Dejan činio i s Boškovim, s kojim je sada trijumvir.
       Treći među trojicom je Ivan Ćurković, reprezentativni adut Jugoslovenske levice, imućan i vrlo vaspitan čovek koji je uvek naginjao levim idejama.
       Dejan Savićević je naginjao reformskim idejama demokratske Crne Gore, s Milom Đukanovićem na čelu. Otud je paradoksalno što o kandidatu te države za saveznog predsednika Fudbalskog saveza Jugoslavije Dušku Bjelici misli isto što i o Vasoviću:
       - S takvim ljudima ne mogu ni jedan minut zajedno, a kamoli da vodim reprezentaciju, ako su oni na tim funkcijama! Oni su mnogo loši ljudi... Jednostavno, to su dva najgora čoveka u jugoslovenskom fudbalu! Znate, to ide dotle da su oni za mene mrtvi ljudi i time sam sve rekao.
       Iako je stvar s Bjelicom i Vasovićem odložena, Savićević ceni:
       - Oni su rešeni da uzmu vlast i niko i ništa ih neće sprečiti... Mnogo me sve to boli. Čim budu izabrani, to automatski povlači moj potpis na ostavku.
       I odlučno dodaje:
       - Oni hoće te izbore brzo, znaju oni dobro zašto, a ovi kandidati za najviše funkcije žele samo fotelje! To je ono što njih interesuje, a usput će posmenjivati svakog ko ne misli kao oni. Stojim čvrsto iza svojih izjava i ističem da njihovo imenovanje znači moju ostavku na mesto člana Selektorske komisije!
       Kad se 1988. Dejan Savićević prodao Crvenoj zvezdi, a Budućnost je htela da ga proda Partizanu, Partizan se osvetio: generali iz uprave hitno su ga poslali u Skoplje, u vojsku: "Ipak smo sačekali nekoliko dana, potpisali ugovor 19. juna posle ponoći i već 20. bio sam u kasarni."
       Sa Zvezdom je postao klupski prvak Evrope i sveta. Evropsko prvenstvo osvojili su slučajno. "To nam je bila najgora utakmica sezone. Prvo, veliki je bio značaj. Drugo, otišli smo prerano u Bari, čak sedam dana pre finala. Sve vreme smo bili u izolaciji. Treniraš jednom dnevno, ostalo vreme provodiš ispred televizora, gledaš italijanski program, a ne razumeš ništa, dosadno, dan nikako da ti prođe... Francuzi su nas ipak taktički nadmudrili... Izvršili su presing na našoj polovini terena i iznenadili nas, ali smo uz malo sreće uspeli da na kraju pobedimo na penale. Tačno je da nismo blistali te večeri, ali ipak smo zasluženo osvojili Kup šampiona, jer smo osim te utakmice sve ostalo odlično odigrali."
       Pravi profesionalizam osetio je tek u inostranstvu: "Dok sam bio u Zvezdi, fudbal sam više shvatao kao igru, a u Milanu je to bio posao, i to težak."
       Dejan Savićević (1965) za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 56 utakmica i postigao 20 golova. Nije, veli, generalno gledano, zadovoljan reprezentativnom karijerom. "Objektivno, nikad nisam bio u velikoj formi na završnim turnirima."
       Najviše je voleo Dragana Stojkovića Piksija:
       - Bili smo cimeri od početka moje reprezentativne karijere. Sa njim sam uvek najbolje sarađivao, kako na terenu, tako i izvan njega.
       Karijeru je završio u bečkom Rapidu.
       U međuvremenu je postao i biznismen. Za milion i po maraka kupio je restoran "Vidikovac" iznad Budve. Dobro posluje.
       Humanost i humanu nesebičnost Dejana Savićevića slavi i često isticana činjenica da je otplatio pozamašne kockarske dugove nekih bliskih prijatelja. Radi se o hiljadama maraka. Ima ljudi koji strast i porok neguju na tuđ račun, pravi drugari!
       Gubitak na kocki je dug časti, za to se u Crnoj Gori puca ili se diže ruka na sebe. Kad već gubiš novac, đe ćeš još izgubiti obraz zajedno s glavom?
       A prijateljstvo je zanat najstariji...