Džon Kornvel: Hitlerov Papa

      Ova knjiga kazuje priču o karijeri Euđenija Pačelija, čoveka koji je bio Pije XII; najuticajnija crkvena ličnost na svetu od početka tridesetih do kasnih pedesetih godina ovoga veka. Pačeli je više od bilo kog drugog vatikanskog zvaničnika toga vremena, pomogao da ojača ideologija papske moći - moći koju je sam preuzeo 1939. godine, u predvečerje Drugog svetskog rata, i koju je zadržao sve do svoje smrti, oktobra 1958. Ali priča je počela tri decenije pre nego što je on postao papa. Među mnogim inicijativama u svojoj dugoj diplomatskoj karijeri, Pačeli je bio odgovoran za ugovor sa Srbijom koji je doprineo napetostima koje su dovele do Prvog svetskog rata. Dvadeset godina kasnije, on je sačinio dogovor sa Hitlerom kome je pomogao da se legalno domogne diktature, i time neutralisao potencijal od 23 miliona nemačkih katolika da protestuju i pruže otpor (34 miliona posle Anšlusa).
       Pačelijevi ciljevi i njegov uticaj kao diplomate i pape ne mogu se odvojiti od nadležnosti i službe koja je podstakla njegovu izuzetnu ambiciju. Ta ambicija nije bila prosta žudnja za vlašću: pape dvadesetog veka nisu bile sebični ljudi svetovne oholosti, gordosti i pohlepe. To su bili, bez izuzetka, ljudi molitve i čvrstog uverenja, opterećeni šarolikom istorijom stare ustanove koju su otelovljavali. Pačeli nije bio izuzetak. Pa ipak, ova knjiga pokazaće da je uprkos svemu izvršio poguban i grešan uticaj na istoriju ovog veka. (Izbor iz knjige odnosi se uglavnom na dva važna događaja u dva svetska rata u našim krajevima na koja je Pačeli značajno uticao.)
      
       KONKORDAT SRBIJE: U jesen 1912, Pačeli je naimenovan za consultore ili savetnika u Svetoj kancelariji. U svojstvu visokofavorizovanog podsekretara i kao ličnost koja tek stiže u svet međunarodne diplomatije i prava, sada se uključio u niz pregovora koji su značajno doprineli velikoj napetosti između Srbije i Austrougarskog carstva u periodu koji je prethodio izbijanju Prvog svetskog rata.
       Detalji priče, koji su najavljivali strategiju Nemačke deceniju kasnije, nalaze se u brojnim dosijeima u Vatikanu. Arhiv, poznat kao Sekcija za odnose sa državama, podeljen je prema vatikanskim aktivnostima sa različitim državama. U kutijama pod nazivom "Austrougarska 1913 - Srbija - Beograd 1913-1915", nalazi se kolekcija naslovljena "Concordato tra la Santa Sede e la Serbia" ("Konkordat između Svete Stolice i Srbije"), i sadrži pisma, dešifrovane strogo poverljive memorandume, zapisnike sa sastanaka kardinala, nacrte ugovora - što je sve zajedno nekad bilo na čuvanju kod Euđenija Pačelija, sa beleškama pisanim njegovim brižljivo ispisanim rukopisom.
       U uvodu u zbirku dokumenata navodi se da je pregovarač za Srbiju bio gospodin Lujo Bakotić koga je postavio ministar inostranih dela Srbije; da je specijalni agent pri Svetoj stolici za Srbiju bio francusko-italijanski sveštenik Denis Kardon; i da su pregovori započeti 1913, "na poziv monsinjora Euđenija Pačelija, podsekretara Svete kongregacije za izvanredne poslove".
       Tačno u 11.30 pre podne, 24. juna 1914, samo četiri dana pre nego što je austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu, predstavnici Svete Stolice i srpske vlade seli su u salone Državnog sekretarijata da stave potpis na ugovor poznat kao Konkordat Srbije. Susretu su prisustvovali glavni srpski pregovarači na čelu sa Milenkom Vesnićem, srpskim poslanikom u Parizu i Lujom Bakotićem iz srpskog ministarstva spoljnih poslova. Sa vatikanske strane bio je tu kardinal Meri del Val, do koga je bila visoka, uglađena ličnost tridesetosmogodišnjeg monsinjora Euđenija Pačelija. Pačeli je tokom proteklih osamnaest meseci pregovarao i izradio nacrt dokumenta.
       Po odredbama ugovora, Srbija je garantovala Svetoj Stolici pravo da nametne svoj novi Kodeks kanonskog prava katoličkom kleru i vernicima u zemlji; garantovala je slobodu veroispovesti i obrazovanja unutar svojih granica. Srbija se takođe obavezala da će da plaća beogradskog nadbiskupa, skopskog biskupa i sveštenstvo koje je služilo u katoličkim crkvama. U isto vreme, ugovor je podrazumevao ukidanje starih protektoratskih prava Austrougarskog carstva nad katoličkim enklavama u Srbiji.
       Ideja da Vatikan odobri katoličkoj evropskoj zemlji da deluje kao zaštitnik katolika unutar druge, nekatoličke države, bila je poznata praksa iz kolonijalnih vremena. Posebno je Francuska koristila svoj status zaštitnika na Dalekom i Srednjem istoku, sve do raskida sa Vatikanom 1905; Nemačka, Austrija, Španija i Belgija imale su u različita vremena i u različitim delovima sveta status koji im je davao više ili manje političke i trgovačke prednosti. U međuvremenu, nikad se nije postavljalo pitanje konkordata sa Srbijom, pošto je tamo broj katolika bio mali - to jest, sve do pobede Srbije u Prvom balkanskom ratu protiv Turske 1912. i njenog širenja u Makedoniju, Epir i Severnu Albaniju. Sa tim pridodatim teritorijama, broj katolika u okviru proširene Srbije povećao se sa sedam na četrdeset hiljada. Srbija, u kojoj je većina stanovništva bila pravoslavna, smatrala je da će joj prijateljski odnosi sa katolicima biti od koristi.
       Austrougarska zaštitnička prava koja su se ljubomorno čuvala više od jednog veka, bila su uglavnom simbolična. Ali sadržavala su ovlašćenja da imenuju biskupe i da obrazuju balkanske sveštenike po latinskom obredu u semeništima Austrije i Mađarske, pa čak su i davala moralno pravo carstvu da pokori teritoriju ukoliko se smatralo da su katoličke zajednice bile ugrožene. Za Austrougarsku ova simbolična prava nisu bila zanemarljiva. U vreme kada je Srbija, ohrabrena iz Rusije, dovodila u pitanje austrougarsku dominaciju na čitavom Balkanu, Franja Josip je bio spreman da upotrebi sva raspoloživa sredstva kako bi očuvao veze i odanost Carstvu. Konkordat Srbije koji je potpisan u Vatikanu toga dana 1914. godine, uništio je te veze i uticaj koji je išao uz to.
       Sa svoje strane, Srbija je očekivala da dobije mnogo toga po konkordatu, pošto je on odagnao sumnje o njenom snažnom sektaštvu prema pravoslavlju i pojačao njene imperijalističke ambicije da bude središte zajednice među šarolikim slovenskim narodima kako katoličkog tako i pravoslavnog obreda u tom području. Vatikan je takođe trebalo mnogo da dobije, pošto je konkordat proglasio kraj vekovnog antagonizma između Rima i pravoslavne "šizme", otvarajući mogućnost evangelizacije katoličkog latinskog i istočnog obreda u Rusiji i Grčkoj. Iznad svega - a dokumenti otkrivaju da je to bio Pačelijev osnovni motiv - konkordat je dao papstvu značajnu moć, uključujući tu i naimenovanje biskupa i prelata, što će potom biti potvrđeno u kodeksu iz 1917, a što je do tada bilo pravo austrijskog cara. Izgubila je samo Austro-Ugarska, pošto je ugovor pretio da uveća srpski, panslovenski uticaj duž njenih južnih granica, kao i da nanese carstvu diplomatsko poniženje.
      
       OTAC KARDON U BEOGRADU: Početak neobične priče o konkordatu Srbije bilo je putovanje seoskog župnika u Beograd, u leto 1912. Otac Denis Kardon nameravao je da se "upozna sa balkanskim zemljama pre nego što se vrati u Beč, gde će prisustvovati evharističkom kongresu". Kardon je bio krupan, užurban, nametljiv klerik, poznavalac nekoliko jezika, uključujući i srpsko-hrvatski, koji je vodio malu parohiju u mestu Tađa u Visokim Alpima iznad Ventimilje na Sredozemlju.
       Jedne večeri, u svom beogradskom hotelu, razgovarao je sa jednim ministrom iz srpske vlade (u vatikanskim dokumentima nije identifikovan). Sveštenik je ukazao na to da bi konkordat mogao biti od interesa i za Crkvu i za Srbiju. Ministar je rekao da on sumnja da bi srpska vlada mogla da se neposredno obrati Vatikanu zbog oštrog suprotstavljanja Austrije. On je rekao svešteniku da su mnogi ljudi na visokim položajima to pokušali i da nisu uspeli.
       Ali, Kardon je tako uverljivo govorio o vrednostima konkordata da je ministar odmah naimenovao ovog smernog i očigledno povodljivog sveštenika kao specijalnog srpskog izaslanika pri Svetoj Stolici. Sledeći dan, Kardon je razgovarao sa ministrom vera u kancelarijama srpske Vlade, a posledica toga bila je da je sveštenik konačno uspostavio vezu sa Državnim sekretarijatom u Vatikanu. "Čovek se pita", pisao je uvodničar "L, čclaireur de Nice", novina koje su prve objavile Kardonovu priču 26. juna 1914, "u stvari, zahteva da zna, ko je zaista bio glavni pregovarač ovog važnog događaja!" Jasno je iz dosijea da to nije bio niko drugi do Euđenio Pačeli, podsekretar u Odeljenju za izvanredne poslove, koji je direktno odgovarao kardinalu-državnom sekretaru, Meri del Valu. Svi poslovi - sa Kardonom, sa diplomatama u Beču i Beogradu i sa austrijskim ambasadorom pri Svetoj Stolici u Rimu - išli su preko Pačelija. On je skicirao sve odredbe konkordata, odgovarao na svako pitanje, pišući uvek svojom rukom u ime Meri del Vala i čak prerađujući njegova pisma pre šifrovanja, organizujući i pišući zapisnike sa sastanaka Kurije gde su se donosile konačne odluke.
      
       AUSTRIJSKI PROTESTI: Čitave godine srpski pregovori nisu uključivali bečke diplomate u Rimu, papskog nuncija u Beču ili odgovarajuće austrijske ministre. U rukom pisanom memorandumu na francuskom, upućenom Pačeliju, 10. januara 1913, austrijski ambasador pri Svetoj Stolici, žalio se Pačeliju da je čuo za glasine - počevši od novinskog članka u Beogradu od prošlog novembra - o naporima Srbije da reformiše zaštitu katolika unutar svoje teritorije. On je upozorio Vatikan da je austrijska vlada smatrala protektorat nad Balkanom koji je ona držala od "pradavnih vremena", "ne svojim pravom već svojom dužnošću". Nota je bila puna prezira prema ideji da Srbija traži da "oslobodi katolike koji žive na njenim teritorijama od austrijskog jarma, zamenjujući strane sveštenike domaćim". Završio je traženjem potvrde da će se Sveta Stolica naći oči u oči sa austrijskom vladom u vezi s potrebom da protektorat ostane na snazi.
       Druga nota austrijskog ambasadora stigla je 4. februara, i u njoj se saopštava da se službenik srpskog Ministarstva vera obratio župniku u Skoplju, tražeći od njega podatke o broju katolika u njegovoj dijecezi, izveštaje o dohocima i imanjima i detalje o uspostavljanju nadbiskupije. "Naš konzul u Skoplju tražio je od župnika da odbaci ove zahteve", pisao je ambasador. Završio je time što je podsetio Pačelija da je on već i ranije tražio razjašnjenje i da ga ponovo traži.
       Konačno, u edmemoaru od 17. februara, 1914, ambasador je izneo odlučan stav svoje vlade prema zbivanjima, ukazujući na uslove pod kojima bi Austrija pristala na izmene u shvatanju protektorata. Uslovi su sadržavali poimenične molitve za cara Franju Josipa i njegovu porodicu za vreme svake mise; počasnu stolicu za cara koja se mora nalaziti u svakoj crkvi; posebno mesto za carskog predstavnika za vreme verskih procesija, "takvim predstavnicima mora se dati posebna prednost tokom ceremonije kađenja, poljupca za mir, agnus dei, pričešća, itd."; prisustvo carskih grbova i proslavu njegovog rođendana. Sa današnjeg stanovišta sve je ovo imalo malog značaja, ali je u odnosu na kulturnu lojalnost bilo od suštinske simbolične važnosti.
      
       IZNENAĐENI NUNCIJ: Još jedan zbunjen i neobavešten čovek koji je čuo glasine, bio je sam nuncije Svete Stolice u Beču. U pismu od 15. februara 1913, nadbiskup Rafaele Skapineli obavestio je Pačelija o svojim nedavnim razgovorima sa srpskim diplomatama. Očigledno da nuncije nije bio u toku sa zbivanjima, ali
       pretpostavljajući o čemu se radi, preuzeo je na sebe da ispita prednosti i nedostatke takvog ugovora. Sve u svemu, priznao je, konkordat će otvoriti nove perspektive za katolički uticaj na Balkanu ("gde se katolici smatraju tuđincima bez uticaja na politički i kulturni život zemlje"). Ali završio je ledenom proročanskom opaskom:
       Austrija, međutim, izgleda da je odlučna da se oštro pozabavi Srbijom i opšte je uverenje da može doći do rata sa tom zemljom u proleće, što dalje krajnje komplikuje stvari. Ne bi li bilo bolje kad bismo ostavili (pregovore o konkordatu) za sada nego da rizikujemo niz neizvesnih i opasnih okolnosti koje se mogu završiti sa vojnim porazom Srbije; jer Srbija je središte privlačnosti za ambicije južnobalkanskih naroda - koji svi izgledaju namerni da ugroze celovitost Austrougarskog Carstva.
       Tokom narednih dvanaest meseci, dosijei Državnog sekretarijata pokazuju da je otac Kardon često putovao između Rima i Beograda, dok je Pačeli nastavio da igra mačke i miša sa austrijskim diplomatama i papskim nuncijem u Beču. Iz očajničkih nota Austrijanaca, vidi se da je Pačeli bio odlučan, bez obzira na molbe iz Beča, da dokrajči status protektorata, više u interesu centrističke papske politike nego u korist katolika u Srbiji. U međuvremenu, da bi umirio Austrijance, on je pokrenuo ideju o pravima patronata (patronatus), "čisto počasnim pravima koja su u skladu sa kanonskim pravom". Očigledno je da je kanonista Pačeli; nameravao da skrene pažnju Austrijanaca na haotičnu šumu rimskog kanonskog prava, znajući sasvim dobro, a što Austrijanci nisu mogli znati, da im predstojeći kodeks iz 1917. neće dati apsolutno ništa u pogledu "počasnih prava". Austrijanci se nisu mogli umiriti, ali ipak, nije postojalo ništa što bi moglo da zaustavi Svetu Stolicu, osim da je mole za jasno izražena prava patronata u konkordatu ili barem za njegovo odlaganje.
      
       KURIJA ODLUČUJE: Trebalo je održati dva sastanka u Kuriji, pre nego što je došlo do potpisivanja konkordata. Prvi je održan u nedelju, 3. maja 1914, u 10.30, i u njemu se opaža rastuće osećanje krize zbog ugovora. Kardinali Vanuteli, De Lai, Goti, Ferata, Gaspari i Meri del Val bili su prisutni. Pačeli je bio sekretar sastanka, beležeći svojeručno zapisnik. Srbija je zapretila da će se povući iz pregovora u slučaju da Vatikan isuviše popusti Austriji ili u slučaju daljeg odlaganja. Kurija je bila priterana uza zid. Ukoliko bi se Srbija povukla, verovali su u Kuriji, položaj katolika u regionu mogao bi postati gori nego pre početka pregovora o konkordatu. Kardinali su shvatili da je došlo vreme da se odluče, iako se iz zapisnika sa sastanka imao utisak da se kao u snu kreću ka neizbežnom.
       Vanuteli je započeo nagovarajući svoje kolege da potpišu, pošto je bio uveren da će konkordat da unapredi interese katoličke crkve na Istoku. Bio je svestan, kazao je, osetljivosti Austrijanaca. "Ali pokušajmo da ih ubedimo da vide prednost, a ne nedostatke." Govorio je kako da Austriju zadovolje sa počasnim pravima, ali nije predložio ništa određeno.
       Potom je kratko govorio De Lai, podržavajući sve što je kazao Vanuteli, i potvrđujući da treba da nastave sa konkordatom jer je to "najbolji konkordat koji smo ikada napravili", što je bilo laskavo priznanje Pačelijevom trudu. Zatim je govorio Goti, zalažući se da treba prihvatiti konkordat, jer nije u njihovoj moći da odbiju bilo kakav zahtev za ugovorom. On je, ipak, opomenuo da treba da budu veoma pažljivi u tome "kako postupaju sa Austrijom", iako ni on nije imao ništa posebno da predloži. Potom, koristeći se malo kazuistikom, izneo je mogućnost da se Austrija uveri u svoj čisto počasni status kao "patron", dodajući da "nema potrebe da se ovo podupre posebnim dogovorom". Drugim rečima, obećanje o počasnom statusu nije trebalo pominjati u konkordatu.
       Potom je uzeo reč Ferata, nudeći nešto opreznosti: Srbija nije, tvrdio je, "zemlja kojoj se može verovati, i jasno je da ona traži konkordat prosto da bi otklonila uticaj Austrije". Ponovo je ukazao da se može napredovati samo ako se zadovolji Austrija; ali ni on, kao ni ostali, nije imao konkretan predlog.
       Pačelijev vodič i mentor, Gaspari, takođe je, kao i drugi, podržao konkordat. Pačeli je zapisao: "E anch'egli, tutto considerato, per affirmativa" (I on se, uzimajući sve u obzir, izrazio pozitivno). Ostalo što je zabeleženo da je govorio Gaspari sasvim je malo i neobavezno. "Sada Austrija nema pravo na protektorat, pošto su se Turci povukli iz regiona", kazao je Gaspari.
       Zatim je uzeo reč kardinal državni sekretar Meri del Val, iznoseći najjače razloge u korist konkordata. "Odbiti", započeo je, "značilo bi dati izgovor Slovenima da još više drže katolike kao taoce. A treba da se setimo da su Srbi došli nama... Oni su zainteresovani da srede situaciju. Ovakva prilika možda se više nikada neće pojaviti. U svakom slučaju, austrijski protektorat više ne deluje niti može da deluje."
       Naglašavajući ono čega bi se Pačeli mogao dobro sećati dvadeset godina kasnije, kada je razgovarao sa Hitlerom, Meri del Val je izjavio: "Ako kažemo da ne možemo verovati tim Srbima, utoliko više imamo razloga da ih pričvrstimo sa konkordatom."
       Završni sastanak kardinala u Državnom sekretarijatu sazvan je 7. juna 1914. u 10.30 pre podne. Kardinali su ponovo raspravljali o problemu prava patronata (patronatus) - što je sada bio minimum austrijskih uslova, ukoliko žele da daju konkordatu svoj nevoljni blagoslov. Ali, kako su kardinali priznali, govoreći jedan za drugim, srpski pregovarači bi se sigurno pre povukli nego što bi dozvolili takva prava u ugovoru.
       Pred kraj sastanka, Meri del Val izneo je gotovo očajničku misao: "Biće teških posledica ako sada prekinemo pregovore. Srbi će oštro istupiti protiv Crkve, tvrdeći da mi nikada nismo ni želeli da damo pravu zakonsku osnovu za ono što su oni nudili. U isto vreme, ako katoličke zajednice budu zatim primorane da traže da ih brane Austrijanci, one će biti dvostruko prezrene."
       Međutim, Gaspari je bio taj koji je ponovio opreznu opasku bečkog nuncija, nadbiskupa Skapinelija, od pre osamnaest meseci:
       Glavni razlog zbog kojeg je Srbija tražila ovaj konkordat je da se preporuči onim slovenskim zajednicama koje su pod vlašću Austrougarskog carstva i da ukloni sve prepreke koje se mogu pojaviti iz verskih ili kulturnih obzira. Oni pokušavaju da pokažu da je kraljevina Srbija u srdačnim odnosima sa Svetom Stolicom i da ponude katolicima garantije slobode i dobrobiti.
       To su bile poslednje reči izgovorene u Kuriji pre nego što se otišlo kod Pija X na potpis, i jedina prava primedba na poslednjem sastanku na kome su svi ostali odobravali. Gaspari je barem shvatio da je Vatikan upao u zamku koju je namestila želja Kurije da vrši neposrednu papsku upravu nad katolicima na Balkanu, kao i mogućnost misionarskog uspeha na Istoku. Srbija je uvukla Vatikan u legendarne zavrzlame balkanske politike, i Vatikan je propustio da shvati kakav će biti uticaj konkordata na zategnutosti u regionu.
      
       INTERESI VATIKANA: Nema dokaza da je Pačeli koji je napravio koreografiju za čitav proces, sumnjao u mudrost svog držanja u ovim pitanjima, bilo tada bilo kasnije. Niti ima dokaza da je Gaspari shvatio obim upletenosti svog štićenika u tu stvar.
       Konkordat koji je imao dvadeset i dva člana, potpisan je 24. juna, i nosio je pečat Pačelijeve buduće politike: širenje papske moći nad katoličkom crkvom do lokalnog nivoa, a posebno, kontrola nad imenovanjem biskupa. Suštinska eliminacija lokalnog prava u izboru biskupa postala je glavni problem unutar Crkve, sve do kraja veka.
       Član 1. Prosto kazuje da će se "Katolička i Apostolska rimska vera provoditi slobodno i javno u Kraljevini Srbiji". Član 3. govori o tome da nadbiskup Beograda i biskup Skoplja "direktno odgovaraju Svetoj Stolici za svoje crkvene poslove", a član 4. naglašava da će "NJegova Svetost imenovati kandidate za biskupije", obaveštavajući srpsku vladu kako bi se izbegao politički prigovor. Šest daljih članova naglašavaju slobodno ispoljavanje katoličke vere u skladu sa odredbama kanonskog prava, uključujući i uopšteni član 20: "Ako se bilo kakva teškoća pojavi u tumačenju ovih članova... Sveta Stolica i kraljevska vlada će zajednički potražiti rešenje koje je u skladu sa kanonskim pravom."
       U konkordatu se predviđalo da vlada izdašno finansira biskupe, kler i nastavnika katoličke vere. U Srbiji će se ustanoviti semeništa i budući sveštenici i katihete će se podsticati da uče doktrinu katoličke vere na lokalnom jeziku. Na misi će se govoriti molitva za kralja Srbije. Nije bilo pomena Austrougarske, niti se i jednom rečju ukazivalo da njene stare veze sa katoličanstvom u regionu zaslužuju bilo kakav obzir, a da ne govorimo o patronatskim pravima.
       Austrijski list "Die Zeit" objavio je narednog dana na naslovnoj strani članak "Novi poraz". NJegovi detaljni argumenti ukazali su na političku dimenziju koju je Pačeli prenebregavao tokom osamnaest meseci pregovora o konkordatu. Katolička hijerarhija u regionu, pisale su novine, sada duguje svoju odanost Srbiji, kao i kler koji će se sada obrazovati u semeništima unutar Srbije. "To je veliki gubitak uticaja, čega Austrija mora biti sasvim svesna." I dalje se nastavlja: "Austrija je vekovima podnosila ogromne žrtve, sve ni za šta, u ime balkanskih katolika, uključujući Albaniju - gde takođe gubimo naš status protektorata. To je strašan udarac našem ugledu."
       Treći, najjači argument koji je izneo list tog jutra i koji su prenele sve novine sveta, bio je najzloslutniji. "Konkordat je najbolje oruđe propagande u korist Velike Srbije, jer je jedina prepreka ujedinjenju Srba i Hrvata jaz između katoličke i pravoslavne vere. Ako uz vojni uspeh (protiv Turske),
       Srbi mogu da dodaju diplomatski uspeh nad Austrijom, Srbija onda mora postati centar za Slovene južno od austrijskih granica. Svesrpski agitatori smatraju pomoć biskupa i klera veoma bitnom ovoj borbi."
       Kada je 28. juna nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu ženu ubio srpski nacionalista u Sarajevu, emocije koje je izazvao Srpski konkordat postale su deo opšteg talasa antisrpskog besa. Konkordat je ipak doprineo napetostima koje su dovele austrijsku vladu dotle da pretera u upućivanju ponižavajućeg ultimatuma Srbiji. Nema pokazatelja da je papa Pije X shvatio ulogu Svete Stolice u dodatnom pritisku koji je doveo Austrougarsko carstvo i Srbiju do ivice. Objava rata, priča se, bacila ga je u duboku depresiju od koje se nikada nije oporavio. Umro je 20. avgusta 1914 - kažu, slomljenog srca.
       Ono što je jasno iz ove epizode je potencijalno negativan uticaj vatikanske diplomatije na kulturne i političke odnose, njena moć da izazove pometnju i nesigurnost, njena namera da još više komplikuje rastuće napetosti između država. Očigledno je da Sveta Stolica nije bila samo duhovni posmatrač koji je bio zainteresovan isključivo za duhovnu dobrobit katolika u Srbiji, već i igrač na svetskoj sceni sa vlastitim dugoročnim ambicijama i ciljevima. U narednim godinama, Pačelijeve inicijative u međunarodnoj politici usredsredile su se na ponovne pregovore o konkordatima koji su bili u suprotnosti sa novim Kodeksom kanonskog prava. Nema dokaza da je Pačeli razmatrao opasne posledice srpskih pregovora posle ovog događaja. Sa te tačke gledišta, ova epizoda označava zlokoban početak Pačelijeve nezainteresovanosti za dalekosežne političke posledice njegovih diplomatskih koraka u ime pape.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Euđenio Pačeli, inače Papa Pije XII (1939-1958), odigrao je veliku rolu u veku koji se upravo završio. Ne samo što je bio prvi nepogrešivi u Rimokatoličkoj crkvi gotovo dve decenije u izuzetno važnom periodu, nego su njegovi tragovi primetni još s početka veka.        Poreklom iz tzv. crnog plemstva te "male skupine aristokratskih rimskih porodica koje su ostajale uz pape i posle gubitka njihovih poseda, tokom ogorčene borbe za stvaranje italijanske države" on je takoreći rastao da bi službovao u maloj, ali uticajnoj papskoj državi. I jednog dana, godine 1901. dok je svestrani mladi sveštenik i pravnik "kod kuće svirao violinu u pratnji svoje sestre Elizabete na mandolini" došao je podsekretar u Odeljenju za izvanredne poslove, "što je odgovaralo inostranim poslovima unutar Državnog sekretarijata" i ponudio mu posao. Priča kaže da se Pačeli malo nećkao, jer je njegova "ambicija oduvek bila da radi kao 'pastir duša'", (uvek je tako u tim pričama), ali pred ponudom da učestvuje u "odbrani Crkve od napada sekularizma i liberalizma širom Evrope, on je popustio".        U početku, to je bila jedna izuzetna karijera, a posle (i pre nego što je postao papa) pretvorila se u istorijsku ulogu u važnim vremenima, za koju se može reći i da je kontroverzna. Brojne analize uloge Euđenija Pačelija (pa i ova knjiga DŽona Kornvela "Hitlerov papa - tajna istorija Pija XII", Službeni list, Beograd, 2000. - prevod dr Jasna Janićijević sa originala Hitler's Pope, Penguin Booke Ltd, 1999) pokazuju da je on svojim potezima bio od velike koristi Adolfu Hitleru pa i Musoliniju, ali i da je - što je nedavno otkriveno - učestvovao u pokušaju atentata na Hitlera 1941; nije javno osudio antisemitizam fašista, a poznato je i da je zazirao od Jevreja, ali je doživljavao i da mu se Jevreji zahvaljuju na pomoći; jedan je od glavnih arhitekata crkveno-novovekovne organizacije i nove uloge pape; u toku je proces beatifikacije (koja istina može trajati i vekovima) - a šta je put da grešni čovek završi među svecima.        Što se nas tiče, niti nam je Pije XII nepoznat niti su ovi narodi bili nepoznati njemu. NIN-ov feljton će, uglavnom, pokriti događanja u vezi sa konkordatom sa Srbijom baš uoči Prvog svetskog rata i Pijovo otvoreno podržavanje Pavelića i ustaške države pred Drugi svetski rat kao i u vezi sa prebacivanjem tih ljudi posle rata za Južnu Ameriku. Kornvelov pogled na ove događaje (o kojim je ovde bivalo žustrih reči) donosi jedan hladan istoričarski pristup koji pomaže da se dođe do uvida koji će pre svega zadovoljiti čitaoca kome je više stalo do činjenica nego do raspaljivanja emocija. Nije nevažno reći da se u ovoj knjizi pojavljuju činjenice iz arhiva koje dosad nisu bile dostupne javnosti.               Feljton je priredio        SLOBODAN RELJIĆ.

      
      

Imitacija Hrista Razvio je ljubav prema muzici. Posebno je voleo da sluša Betovena, Baha, Mocarta i Mendelsona i zainteresovao se za istoriju muzike. Još kao dečak čitao je klasike iz zadovoljstva i započeo da skuplja vlastitu klasičnu biblioteku koju je čuvao čitavog života. Čitao je Avgustina, Dantea, Manconija, a od svih je najviše voleo Cicerona. NJegovo najomiljenije duhovno štivo bilo je Imitacija Hrista od Tomasa a Kempisa, kaluđera iz petnaestog veka. Imitacija koja je do šezdesetih godina uživala široku popularnost među vernicima, pa čak i među usrdnim dejecezanskim sveštenicima, odgovarala je asketskim težnjama suzdržanog monaštva: ona je ohrabrivala ona unutrašnja osećanja koja su bila neposredno povezana sa Bogom bez društvenog posredovanja, smatrajući da su ljudske veze nesavršene i rastrojene. Ipak, savetovala se vedrina, poniznost i milosrđe prema svakom, a posebno prema onima koji nam se najmanje dopadaju. S vremenom je Pačeli naučio celu knjigu napamet. Među drugim omiljenim verskim autorima bio je Žak-Beninj Bosije, francuski biskup iz sedamnaestog veka čiju je uzvišenu i ubedljivu elokvenciju Pačeli nastojao da prevaziđe u narednim godinama. Bosije se nalazio na njegovom noćnom stoliću pored kreveta, celog njegovog života.        Posle Pačelijeve smrti, jezuita, otac Robert Lajber, njegov lični pomoćnik tokom četrdeset godina, pisao je da je papina duhovnost ostala u suštini mladalačka. "U njegovom verskom životu ostao je pobožan dečak iz onih dana... Iskreno je poštovao svaku jednostavnu, poniznu pobožnost. Sačuvao je detinju ljubav za Bogorodicu iz svoje mladosti."        U leto 1894. godine, pošto je završio licej u svojoj osamnaestoj godini, sa diplomom, odnosno sa licenza ad honorem, Pačeli se povukao na deset dana u crkvu Sv. Agneze u Via Nomentana. Po prvi put (ali ne i poslednji) prošao je kroz Duhovne vežbe Ignjacija Lojole, priručnik za duhovnu meditaciju. Ova vežbanja vide život kao borbu između Satane i Hrista. Od onih koji su se privremeno povukli u crkvu, tražilo se da jasno izaberu u budućnosti: da prate merila Hrista ili da prate merila Princa Tame. Po povratku kući, Pačeli je obavestio svoje roditelje da želi da postane sveštenik. Po pričanju Elizabete, "Ova odluka nikog nije iznenadila. Što se nas tiče, on se rodio kao sveštenik."