|
Ja sam hrišćanka i pokušavam da moj život, pa tako i moja umetnost budu hrišćanski. To je termin koji je vrlo nepopularan u današnje vreme - svedoči u NJujorku naša slikarka Vesna Golubović
Posle završenih studija u klasi Stojana Ćelića na Likovnoj akademiji u Beogradu Vesna Golubović je 1981. godine došla u NJujork, gde i danas živi i radi, postavši aktivni učesnik umetničkih zbivanja tokom osamdesetih godina u East Village-u. Od fenomenološkog i estetskog uticaja materijala do udela ornamentalnog u njenom radu, Vesna Golubović kontinuirano primenjuje naglašeno apstraktne, geometrijske oblike i one koje sugerišu dinamičnost i napetost. Učestvujući u nekim od najvažnijih grupnih izložbi tog vremena u NJujorku - 1983. godine na Spring Street Pier-u, Fashion Modi u Bronksu, Totem Shonj-a 1984. god, Germans Van Eck Gallerdž sve do podsećanja na Jugoslaviju (Remember DŽugoslavia, Art in General, NJujork i Sherrdž Frumkin gallerdž, Los Anđeles) sredinom devedesetih godina, njene instalacije zidnih crteža, iako dominantno plošnog karaktera, izvesno prelaze granice arhitektonskih determinanti, tvoreći sliku u tri dimenzije koja se posmatra iznutra. Krajem osamdesetih godina značaj ambijentacije odvodi je i ka scenografiji i saradnji sa koreografima (Oxad Naxarin, Neta Pdžlvermacher).
Poslednje izvedene instalacije zidnih crteža, koje je otvorila prošle godine u galeriji ruske crkve "Pokrov Presvete Bogorodice" u NJujorku, samouvereno proističu iz njenog dosadašnjeg umetničkog iskustva i prepoznatljivog senzibiliteta.
- Ova izložba je nastala sasvim slučajno - kaže za NIN Vesna Golubović. To je zaista veliki prostor koji je crkva koristila kao galeriju i koji se nalazi ispod crkvenog hrama. Ja sam zamolila sveštenika crkve da mi da nedelju dana vremena i jedan zid da islikam za jedan dokumentarni film. Kada sam završila taj zid onda mi je sveštenik predložio da islikam sve zidove i to je zbilja bila jedna izvanredna prilika da na miru i u predivnom prostoru i u samoći neometana bilo kakvim rokovima, crtam. Tako da su na desnom zidu scene inspirisane ciklusom o Hristovom životu, a na levom inspirisane Bogorodičinim ciklusom. Centralni zid zauzimaju scene Silaska u Ad, Gostoprimstva Avramovog, Neverovanja Tominog, Vaznesenja i prizor sa arhanđelom Mihajlom iz Jovanovog Otkrovenja. Na početku je crtež bio skoro apstraktan da bi se vremenom razvio eksplicitno objašnjavajući scenu.
Trebalo je da se posle završenog rada okreči prostor, međutim, sticajem okolnosti prošlo je godinu dana, crkva je renovirana i privremeno je, u toku renoviranja hrama, služba u crkvi premeštena u tu galeriju, tako da su se ispred zidova koje sam ja oslikala služile liturgije.
Odjednom su moji crteži dobili sasvim drugo značenje. Oni više nisu bili moj izraz. Posetioci crkve, ne znajući da je to bila izložba, mislili su da crteži pripadaju crkvi. Tako da sam mnogo puta (pošto na figurama nema lica) osetila potrebu da istaknem da su crteži samo inspirisani ikonografijom, ali da nikako nisu ikona, jer bi to skoro bila jeres.
Da li biste vi onda svoju umetnost sada okarakterisali kao hrišćansku?
- Ja sam hrišćanka i pokušavam da moj život, pa tako i moja umetnost bude hrišćanska. To je termin koji je vrlo nepopularan u današnje vreme. Nekada su moji crteži bili kao praćenje unutrašnjeg ritma disanja, otkucaja srca. Ritam je mene vodio i ja sam njega. Međutim, sa zrelošću, promenila su se i moja interesovanja. Nije bio dovoljan ritam da me ispuni.
Ja i dalje rešavam probleme praznog zida, ali sada sve dobija jedan sasvim drugi smisao - dobija mističku dimenziju, jer se u centru svega nalazi Bog.
Ukoliko bi ove vaše instalacije mogle biti shvaćene kao otelotvorenje hrišćanske umetnosti u kojoj je nesumnjivo prisutan savremeni senzibilitet, da li onda verujete da će vas ovakav pristup hrišćanskoj likovnoj problematici odvesti ka tradicionalnijoj vrsti izraza poput ikona?
- Mislim da prirodni nastavak (ili kraj) moga rada vodi ka ikonografiji kao kruni svih dosadašnjih iskustava.
ANICA TUCAKOV
|
