Zašto je Predrag Bulatović protiv izručenja jugoslovenskih državljana Hagu, kad štampa hvali prirodne lepote Ševeningena

      Ucenjivač je takav da se ucena mora prihvatiti, Diktat demokratije! Ne mora baš sve biti po našem ustavu i zakonu, ako želimo da preživimo... Obrnuo bih misao dr Mire Marković: veliki smo, ali smo mali! Kad je trebalo, Mira je rekla: mali smo, ali veliki. Danas nije takav slučaj...
       Domaća štampa upadljivo prenosi iz zapadnih izvora koje su prednosti demokratske prečice, citirajući pohvale komforu: zatvor u Ševeningenu, toliko je, javljaju, ultramoderan, da još niko iz njega nije uspeo da pobegne! Slobodan Milošević bi, u tzv. individualnoj ćeliji, imao na raspolaganju tuš, lavabo, toalet i aparat za kafu, čime se spisak pogodnosti ne iscrpljuje. Tu su i sto, orman za garderobu (da se odeća za izlaske ne gužva?), police za knjige, televizor, radio i, naravno, krevet. Uživancija!
       Beležim i bezobrazluk Florans Artman, portparolke Karle del Ponte: Ševeningen je, veli, lepo primorsko letovalište kod Haga, verujem da će Miloševiću tamo biti lepo!?
       Kad je tako što ga ne stave na raspolaganje šefu najveće sile na svetu! Slab je iz geografije?
       Kao da je Miloševiću do komfora i lepote; i u otadžbini je imao lepu priliku da pročita Novi zavet. Jok, kaže. I kao da je Zapadu do udobnosti sužnjima s Balkana. To je sporedna priča, njih zanima isključivo demokratija i samo demokratija.
       Ima već sedam godina kako su NATO i Amerikanci poseli Makedoniju, i u osmoj godini njihovog prisustva pojaviše se terorističke bande. Na njihove oči i pod njihovim nosem. Reagovali su onda munjevito: makedonskim vlastima savetovali su, uobičajeno pretećim tonom, da prema albanskim teroristima budu odmereni i umereni. NATO upućuje Makedonce da teroriste tuku onoliko koliko teroristi tuku njih, ni udarac više! Takva strategija je zapadna tekovina. Sa albanskim teroristima može se, kažu, samo političkim sredstvima, s drugima drukčije...
       U iščekivanju tih sredstava, ginu makedonski vojnici i policajci, ali to je cena stabilnosti u regionu. Pojavio se, neizbežno, i Havijer Solana, NATOV moralni čistač, da upozori na to. Nema promene granica na Balkanu!
       Uprkos gore opisanim prirodnim lepotama Haga, Ševeningena i bliže okoline, i sjaju zatvorskih ćelija, Predrag Bulatović je odlučno protiv izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, jer to, veli, čak i kad bi se doneo takav zakon, ne bi bilo po Ustavu. Pravo, pre svega. Pravo je pipava stvar, ne razumem ga, ali ako baš držimo do prava, i njegova stranka je u saveznu vladu ušla iz nužde DOS-a, nije imala većinu u Crnoj Gori.
       Predrag Bulatović, lider Socijalističke narodne partije Crne Gore (SNP), koju je uzeo od drugog Bulatovića, Momira, i naterao ga na umnožavanje deljenjem, ipak je izazvao krizu savezne vlade, pa i (novu krizu) Savezne Republike Jugoslavije. Narod svašta priča: te hoće da pomeri svog partijskog druga, premijera Žižića, te dil s Đukanovićem, te predizborna obećanja biračima u Crnoj Gori... U prvu mogućnost lično ne verujem, viđao sam ih kao nerazdvojne prijatelje, mada me domaća politička istorija u uverenju o prijateljstvu demantuje...
       Principijelno, Bulatović (i drugovi) mogao bi biti u pravu. Sumnjiva je teza da bi se individualizacijom zločina od tzv. međunarodne zajednice dobio oprost za srpski narod: naprotiv, satanizacija će, slutim, dobiti na intenzitetu: tzv. međunarodnoj zajednici očigledno se žuri da spektakularnim suđenjem u Hagu pokrije sopstvene nepodopštine, pa i zločine, kao što su civilne žrtve NATO agresije u Srbiji i vojno-politički promašaji na Kosovu i u Metohiji.
       Konačno, Amerika i sateliti sami su izabrali Miloševića za partnera: čas je bio faktor mira na Balkanu, čas balkanski kasapin - kako im je kad trebalo. Vodili su ga u Dejton na potpis...
       Predrag Bulatović, koji kaže da ga DOS ucenjuje Jugoslavijom (!?) i ističe da u politici nema ljubavi, u ranim godinama kalio se u Savezu komunista i kao mlad inženjer u Industriji građevinskih mašina "Radoje Dakić" uzeo je učešće u antibirokratskoj revoluciji. Dopao se Momiru i Milu, ali kad je došlo vreme, opredelio se za Moma, možda i po plemenskoj liniji, i postao šef Momove partije za Podgoricu. Da plemenska krv u politici ipak nije presudna, pokazao je kada je Momiru uzeo partiju, a Momir je morao da pravi novu.
       Zašto je Predrag Bulatović (1957) vlastima u Srbiji morao da kaže odlučno ne? "Kada govorimo o Hagu, za mene je mnogo važnije pitanje da li će se omogućiti isporuka svih drugih državljana. I to je nešto što može da izazove velika uznemirenja i u crnogorskoj javnosti. Jer je veliki broj ljudi iz Crne Gore učestvovao u raznim operacijama oko Dubrovnika i drugih mesta. Iz tog konteksta", veli Bulatović u ličnoj ispovesti, "posmatram ovo pitanje. Stvara se psihoza, jer se postavlja pitanje da li će postojati spisak koji nikada neće biti zaključen od strane suda prema našim državljanima. Ja to posmatram na taj način i odvajam potpuno pitanje Slobodana Miloševića koje će biti apsolutno specifično. Pitanje je može li se suditi jugoslovenskim državljanima za ratne zločine, a da se ne isporučuju Haškom tribunalu."
       Bulatović predlaže: "Smatramo da se saradnja ne može svesti samo na isporučivanje naših građana i mislimo da se suđenja mogu izvesti pred našim pravosudnim organima ili da se sa Haškim tribunalom traži modalitet da i on učestvuje u nekim mješovitim vijećima ili na neki drugi način u suđenjima osumnjičenim građanima SRJ".
       Tu, čini se, Predrag Bulatović previđa interese Amerike i satelita, stalnu potrebu za planetarnim spektaklom: korist je neka vrsta prirodnog prava američke politike.
       A što se Miloševića tiče, ironično bi se moglo reći da je sam potpisao pristupnicu Haškom tribunalu, još u Dejtonu.