Moldavija je jedina zemlja u Evropi u kojoj ponovo svu vlast drže komunisti. Nimalo slučajno, to je i najsiromašnija zemlja u Evropi. Ali kako je san o boljoj budućnosti jedno, a nužda drugo, put bez alternative se i pod komunistima zove: evropska integracija

      Evropska integracija je opšta opsesija na starom kontinentu. Čak i one istočnoevropske zemlje u kojima tranzicija nije uspešno počela - i u kojima su se, na talasu razočaranja u višestranačku demokratiju i tržišnu privredu, na vlast vratili komunisti - vide u Evropskoj uniji neku vrstu uzora, bilo da se u Briselu to primećuje ili ne. Svi polažu pravo na neki svoj put, ali malo ko nazire svetliju budućnost mimo pripadnosti Evropi.
       U grupi sa začelja Moldavija je jedinstven fenomen. To je danas jedina evropska zemlja u kojoj ponovo svu vlast imaju komunisti. To je, sa prosečnom radničkom platom od 60 maraka i državnim dugovima preko glave, istovremeno najsiromašnija zemlja Evrope. (Komunizam i siromaštvo su, po tradiciji, prirodni saveznici.) To je etnički i teritorijalno podeljena zemlja, u kojoj se na početku devedesetih godina ratovalo i iz koje se još nisu povukle ruske trupe. To je država koja se raspinje između Rusije (u nadi da uz ekonomsku podršku još može da računa i na nekadašnju ideološku naklonost), starije sestre Rumunije i neke svoje još nedefinisane samostalnosti, a u znatnoj meri i između ostataka hladnog rata u svesti i naslućenih nužnosti za svoju poziciju u realnim evropskim tokovima.
       Po dolasku na vlast, u aprilu ove godine, novi moldavski predsednik Vladimir Voronjin izjavio je da je njegova zemlja “evropska Kuba” koja se, među usamljenima u Evropi, “opire imperijalističkim pljačkašima”. Sada, samo nekoliko meseci posle ovakvog ideološkog predstavljanja, on pregovara sa vođama separatističke Transdnjestrije o smirivanju, očekuje od Putina “strateško partnerstvo” sa Rusijom, uverava Vašington da je za ekonomske reforme, demokratizaciju i uvažavanje preuzetih međunarodnih obaveza i obećava Briselu da će “evropska integracija ostati jedan od glavnih prioriteta Moldavije”.
       Izgleda da je uključivanje Zapada u proces razoružanja i povlačenja ruskih trupa iz Transdnjestrije - što je obaveza koju je Rusija preuzela pre tri godine na samitu OEBS-a u Istanbulu - i angažovanje Rumunije da se Moldavija priključi Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope, podstaklo moldavske komunističke vlasti da se manje bave ideologijom iz predizborne kampanje, a da više gledaju od čega će im zemlja živeti. Ostala je prvobitna orijentacija na “moderni socijalizam, oslonac na Rusiju i na veću ulogu države u privredi”, ali je proklamovana i “otvorena spoljna politika čiji je cilj razvijanje saradnje sa svim zemljama sveta”.
       Rusija, Transdnjestrija i povlačenje ruskih trupa spadaju u jedan paket problema. Posle raspada Sovjetskog Saveza oblast na istočnoj obali Dnjestra, naseljena prevashodno ruskim i ukrajinskim življem, proglasila je, uz oružanu pobunu, nezavisnost, prevashodno iz straha da će se Moldavija potpuno prikloniti srodnoj Rumuniji. Oblast se uzdala u zaštitu Moskve, pa se i sada, kad veliku podršku Moskve celovitoj Moldaviji očekuje i predsednik Voronjin, protivi povlačenju zatečenog kontingenta od 2 500 ruskih vojnika. Za uništene ruske tenkove i topove traži finansijsku kompenzaciju (po svemu sudeći, od Rusije).
       Predsednik Voronjin, i sam rodom sa Dnjestra, nije uspeo da lidera Transdnjestrije Igora Smirnova privoli na široku autonomiju po evropskim uzorima. Separatisti najviše pristaju na “labavu konfederaciju dve suverene i nezavisne države”. Ne nailaze baš na razumevanje kod drugih u Evropi, pored ostalog i zato što preko Transdnjestrije idu ilegalni putevi droge i belog roblja.
       U međuvremenu, Voronjinova Moldavija je spoznala da u Putinovoj Rusiji može da ima prvog ekonomskog i političkog partnera, ali zasigurno ne i ideološkog saveznika. Bila strateški partner ili ne, Rusija je najsiromašnijoj zemlji Evrope glavni poverilac. Moldavija duguje Rusiji, ponajviše za zemni gas, 600 miliona dolara (a međunarodnim finansijskim organizacijama još 800 miliona). Preko 90 odsto energije Moldavija uvozi iz Rusije, dok na Rusiju otpada više od 60 odsto njenog izvoza. (Zapažena je jedna promena na ruskom tržištu. Onaj čuveni jermenski konjak, koji je svojevremeno Staljin slao na poklon Čerčilu, postao je previše skup, pa su ga Rusi zamenili jeftinijim, ali dovoljno dobrim, moldavskim.)
       Ekonomska predviđanja su sumorna, pogotovo za proklamovani moderni socijalizam. Iduće godine Moldavija mora da plati 200 miliona dolara stranog duga, što je suma u vrednosti od 70 odsto predviđenog državnog budžeta.
       Kako “nove nužde rađaju nove sile”, šef moldavske diplomatije Nikolae Černomaz susreo se u Vašingtonu sa američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom, tražeći razumevanje SAD za teško ekonomsko stanje u svojoj zemlji. A predsednik Voronjin se u Briselu i Strazburu sreo sa predstavnicima Saveta Evrope, Natoa, Evropske unije i Evropskog parlamenta. Posle toga on je izjavio da je Moldavija, “pristupajući Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope, napravila i prvi korak ka pristupu Evropskoj uniji” i da će ubuduće težiti “jačanju demokratije, tržišne privrede i socijalne stabilnosti”.
       Pouka je dosta jasna: bilo ko da je u siromašnoj evropskoj zemlji na vlasti i bilo kakve snove o boljoj budućnosti da sanja, neminovno će se naći na putu bez alternative. Put se zove integrisanje u Evropu, pa je tako i “evropska Kuba” neizbežno usmerila pogled prema Briselu.