Na drugu godišnjicu NATO bombardovanja poslanici Bundestaga su u jednoj anketi zamoljeni da odgovore - kako su u ono vreme glasali, i zašto? I - šta danas misle o toj svojoj odluci?

      Ovih dana nemački političari sporili su se oko učešća pripadnika Bundesvera u eventualnoj mirovnoj misiji NATO-a u Makedoniji. U osnovi spora nisu nikakve velike političke ili moralne dileme - vojnici bi ionako otišli tek kada se sukobljene strane dogovore o političkom rešenju krize - reč je, jednostavno, o novcu. Vojska, izgleda, nema para za novo angažovanje na Balkanu. Što se političko-moralnih dilema tiče, na njih je stavljena tačka 24. marta 1999. godine kada je počelo bombardovanje Jugoslavije od strane NATO-a uz učešće Bundesvera. Bila je to prekretnica u spoljnoj politici zemlje - prvi put posle Drugog svetskog rata nemački vojnici učestvovali su u jednom ratu.
      
       Anketa
       Politički, put za vojnu intervenciju na Balkanu otvoren je pet meseci ranije - u oktobru 1998. godine kada se u Bundestagu raspravljalo o nemačkom učešću u “ograničenim, faznim vazdušnim operacijama” koje je planirao NATO kako bi sprečio humanitarnu katastrofu na Kosovu. Istina, u tom trenutku niko se nije usuđivao da izgovori reč “rat”, mada je to, zapravo, bila tema rasprave. Tom raspravom i glasanjem koje je usledilo obezbeđena je politička legitimacija za učešće Bundesvera u ratu za Kosovo.
       Proteklog marta, na drugu godišnjicu početka bombardovanja Jugoslavije, Herman Tajsen, socijalni pedagog iz Hajdelberga, sproveoo je anketu među poslanicima - pitao ih je kako su tada glasali (i zašto); kako danas gledaju na tu odluku i da li bi ponovo tako glasali i, treće, da li je u javnosti posvećena dovoljna pažnja odluci Bundestaga, s obzirom na njen politički značaj. Od 669 poslanika kojima je Tajsen uputio pismo sa ovim pitanjem, odgovorilo je 137 i neke od odgovora onih koji su glasali protiv nemačkog učešća u intervenciji istraživač je ovih dana objavio u listu “Frankfurter rundšau”. Tako je Klaus Bartel (SPD), na sledeći način obrazložio odbijanje intervencije: “Cilj i sredstva niti su bili pravilno definisani, niti su bili u skladu. Sa vojnog stanovišta intervencija je predstavljala grešku, jer je pogođeno malo vojnih ciljeva, ali zato je stradalo mnogo civilnih. Rekonstrukcija Bundesvera i NATO-a se nastavlja. Oni se dosledno preusmeravaju sa zaštite zemlje i saveznika na brzo reagovanje u slučaju krize. Sličnim putem ide i Evropska unija. Akcioni radijus Bundesvera, u okviru Evropskih snaga za brze intervencije, iznosiće oko četiri hiljade kilometara. Šta bi mi tamo trebalo da branimo, na primer, na Kavkazu?”, pita se ovaj poslanik i zaključuje: “Kosovo je predstavljalo ulaznicu, duhovni prelom i nastojanje da se obezbedi prihvatanje nove definicije zadataka i naših oružanih snaga, a time i početak novog kruga naoružavanja.”
       Angelika Graf (SPD), uzdržala se od glasanja i ovog marta na sledeći način obrazložila tu odluku: “Znali smo da su vazdušni napadi NATO-a, bez odobrenja Ujedinjenih nacija, u suprotnosti sa međunarodnim pravom, da se na taj način slabe pozicije UN kao posrednika i da se stvara opasan presedan za druge intervencije.” Što se strategije tiče, Grafova primećuje: “Zaslužuje pažnju i tendencija razvijenih zemalja da takve ratove (za sebe) učine što manje rizičnim time što ih vode iz vazduha”, uz zaključak: “Kada pogledam unazad i kada bih mogla ponovo da odlučujem, ne bih se uzdržala, nego bih glasala protiv.”
       Krista Lerher (SPD), na sledeći je način obrazložila odluku da glasa protiv intervencije: “U oktobru 1998. godine glasala sam protiv intervencije NATO-a jer kao pacifistkinja smatram da je vojno rešavanje sukoba najgori mogući put - sukob se ratom ni u kom slučaju ne rešava. To se pokazalo i u mesecima koji su sledili - potrošene su milijarde za razaranje škola, mostova, bolnica, fabrika, stambenih zgrada - novca za obnovu bilo je mnogo manje i nije tako lako stavljan na raspolaganje.”
       Ute Fogt (SPD), ovako je formulisao dilemu svakako velikog broja nemačkih poslanika koji su tu dilemu - u većini - rešili na drugačiji način nego on: “Pitanje učešća (u intervenciji) samo po sebi je predstavljalo dilemu - bili bismo u svakom slučaju krivci: i ako bacamo bombe, i ako posmatramo likvidaciju cele nacionalne grupe ne preduzimajući ništa.
      
       Mišljenje poslanika
       Dakle, problem je bio u tome šta predstavlja manju krivicu, ako tako nešto uopšte postoji. Posle brižljivog razmatranja argumenata i preispitivanja savesti, glasao sam protiv intervencije. Od presudnog značaja bilo je što smatram da se vojni sukobi generalno moraju izbegavati i što se pravovremeno moraju tražiti politička rešenja. Bombama još nikada nije rešen sukob ili problem, nego su - u većini slučajeva - samo stvoreni novi problemi. To se vidi i sada na Kosovu. Osim toga, intervencija, prema mom mišljenju, nije bila u skladu sa međunarodnim pravom.”
       Tajsen zaključuje da su se argumenti protivnika vojnog angažovanja u redovima SPD-a kretali od odbijanja svake vrste vojne intervencije, preko dilema oko međunarodnog prava, do sumnji u pogledu vojno-strateških planova NATO-a. Međutim, tim argumentima nije posvećena veća pažnja, jer je disciplina u redovima socijaldemokrata, u ovom slučaju, bila važnija od kritika pojedinih poslanika stranke zbog prvog vojnog angažovanja Bundesvera.
       Herman Tajsen je objavio i nekoliko zanimljivih mišljenja poslanika FDP-a - veći broj liberala takođe je glasao protiv nemačkog učešća u intervenciji NATO-a. Tako je Sabina Lojthojzer-Šnarenberger, koja je bila ministarka pravde u jednoj od vlada Helmuta Kola, napisala: “U toj teškoj situaciji glasala sam protiv učešća nemačkih vojnika u intervenciji na Kosovu, jer sam imala veoma velike rezerve prema intervenciji NATO-a bez oslonca na međunarodno pravo. Osim toga, bilo je i ostalo nejasno da li su razlozi za intervenciju (npr. Račak) zaista bili takvi kakvi su opisani i da li su opravdavali vojnu akciju.”
       U trenutku glasanja bilo je u toku konstituisanje crveno-zelene koalicije posle pobede na izborima krajem septembra 1998. godine, tako da je zemljom još upravljala vlada Helmuta Kola.
      
       Koga zaštititi
       Ministar pravde u toj vladi Ekard-Šmit Jorcig sada je napisao u odgovoru na pitanja istraživača: “Namerno nisam učestvovao u glasanju (i rado platio kaznu predviđenu za takve slučajeve). Pošto sam još bio ministar pravde, na sednici vlade koja je prethodila zasedanju Bundestaga, odlučno sam se usprotivio eventualnoj intervenciji. Pošto van vlade nisam želeo da se suprotstavljam odlukama koje je usvojila (prema propisima nisam ni smeo), ali nisam želeo ni da odstupim od svog mišljenja, preostalo mi je jedino da ne učestvujem na sednici parlamenta. Za mene je od presudnog značaja bilo to što nije postojala odgovarajuća odluka Saveta bezbednosti. Takva odluka bila je neophodna jednostavno sa pravnog stanovišta, ali bi se njom sprečila i opasnost da interesi pojedinih država ili saveza budu od presudnog značaja. Bilo je slučajeva da se u sličnim situacijama odustajalo od vojne intervencije, očigledno jer nije postojao tako izražen politički interes za nju.
       Najzad, u slučaju intervencije nije mi bila jasna ni njena vojna i strateška zasnovanost, jer bi vazdušnim operacijama bili pogođeni i oni koje je trebalo zaštititi”, napisao je tadašnji ministar pravde Jorcig i zaključio: “Ako bi nešto trebalo kritikovati, onda je to eskalacija vojnih odluka koje su prethodile zbog čega je konačna odluka (o intervenciji) za mnoge izgledala neizbežna.”
       Herman Tajsen zaključuje da se sasvim sigurno nijednom poslaniku Bundestaga, ma kako glasao u oktobru 1998. godine, ne može zameriti da je odluku doneo lakomisleno. Osim toga, veoma uverljivo deluju njihove tvrdnje da im je glasanje o intervenciji na Kosovu bila jedna od najtežih političkih odluka u životu. Međutim, upravo zbog toga nameće se pitanje: zašto u javnosti nije bilo rasprave primerene značaju i ozbiljnosti teme? Tim pre što je odlukom koju je Bundestag doneo 16. oktobra 1998. narušen društveni konsenzus o (ne)opravdanosti primene vojne sile kao načina rešavanja političkih sporova, konsenzus koji je u Nemačkoj bio na snazi više od pola veka - od kraja Drugog svetskog rata.
       Možda se to desilo zbog toga što se duboko verovalo, to pominju i svi poslanici u odgovorima, da do rata uopšte neće doći i da će Slobodan Milošević pokleknuti pred pretnjama izraženim u rezolucijama UN. To se, nažalost, pokazalo kao kobna greška.
      
       NENAD BRISKI