NAZIV: Danilo Kiš: Jedna bolna, mračna odiseja (sa hebrejskog prevela Ana Šomlo)
AUTOR: Lili Halpert Zamir
IZDAVAČ: Izdavačka zadužbina Ateneum, Beograd 2000.

      Bogdan A. Popović
      
       Studija o kojoj je reč, zapravo je srpskom izdanju prilagođena doktorska disertacija poznate izraelske pesnikinje i univerzitetskog profesora Lili Halpert Zamir. Predmet rada je - kaže se u “Uvodu” - istraživanje stvaralačkog procesa jednog od trojice (uz Kunderu i Konrada) najznačajnijih srednjoevropskih pisaca u ovoj epohi. Tok istraživanja pratimo u trima, međusobno povezanim blokovima tekstova. Karakter prvih - “Uvod”, “Literatura ili istorija”, “Biografija Danila Kiša” i “Jugoslavija u vreme holokausta” - najvećma je načelan i informativan. U drugom bloku su posebni tekstovi o romanima Bašta, pepeo i Peščanik, o zbirci priča Rani jadi, kao i izrazitije problemski “Motivi i likovi u prozi Danila Kiša” i “Vreme u porodičnoj trilogiji Danila Kiša”. Završnicu studije čine analize romana Grobnica za Borisa Davidoviča i pripovedne zbirke Enciklopedija mrtvih, sa “Zaključkom” na kraju... Kišovu prozu Zamirova promišlja “u ogledalu dinamike odnosa između kompleksne istorijske stvarnosti Evrope dvadesetog veka i sveta autorove imaginacije”. NJen rad je realizovan kritičko-analitičkim metodom sinhronizovanim sa piščevim književnim univerzumom. A to će reći da je na delu metod zasnovan na iskustvima ruske formalne škole koja su - sam Kiš je tako mislio - najprimerenija njegovoj književnoj strategiji.
       Jedno od temeljnih stanovišta studije je da Kiš u svojoj prozi polazi od života pojedinih ličnosti sa težnjom da ih predstavi kao opšte likove jedne određene epohe. Biografskom usredsređenošću, koja podrazumeva subjektivan pristup, on lične ispovesti preobraća u “opštu impresivnu atmosferu”. Svojevrsnu “vremensku zavesu”, zatim, u njegovim delima povlači “istorijska prisutnost”; protkana istorijom, ona se doimaju kao hronika epohe sagledane osobenom piščevom optikom. U funkciji ostvarivanja piščevog nauma je i tematski razvoj: smrt je, dakako, njegova opsesivna tema - smrt u svim svojim varijantama i, ništa manje, shvaćena kao metafizičko stanje koje se ne može izbeći... U ovom kontekstu valja spomenuti da, tokom iscrpne i dubinske karakterizacije junaka Kišove proze, autorka ne propušta da saopšti svoj vrednosni sud. Po njenim estetskim merilima, piščev stil je najbolji, a tehnika pisanja
       najuspelija u odlomcima u kojima govor ide o Eduardu Samu.
       Uloga vremena u porodičnoj trilogiji i potonjim dvema Kišovim proznim knjigama je podjednako važan segment ovih analiza. Zamirova smatra da su isprepletenost pojedinih slojeva romana i monolitnost teksta ostvareni “skokovima i preskakivanjima u vremenu i prostoru, procesom retrospektivnog sećanja”. Rečeni slojevi nisu, pri tom, uvek svrstani hronološkim redom, već se nižu prema asocijacijama glavnih junaka. Naznačeni stvaralački proces rezultira “iluzijom vremena kome nedostaje vreme”. U tekstu o Grobnici za Borisa Davidoviča fenomen vremena je raščlanjen i protumačen u nizu redosled, trajanje, učestalost, a teza o “kretanju vremena u orbiti” razvijena je povodom Enciklopedije mrtvih... Najzad, ovo raščitavanje Kišove proze obuhvata i njeno “urastanje u pojedine književne žanrove” i, pogotovu, prosuđivanje identiteta i stvaralačke svrhovitosti adaptiranja raznovrsnih izvora.
       Kišov opus je - o tome teško da može biti spora - izraelsku spisateljicu zainteresovao već i zato što je reč o autoru koji je, među prvima, počeo da tematizuje totalitarizam. Posledice represivnih sistema, holokaust i zločine staljinizma koji ljudsko biće gaze i uništavaju, ili ga koriste kao sredstvo ideološke manipulacije. Učinci njene studije, međutim, uveliko prevazilaze razloge početne privlačnosti. Lili Halpert Zamir je proniknula i prostudirala specifične stvaralačke intencije i tehniku Kišovog pisanja. Načine na koje je, objedinjujući stvarnost sa fikcijom i kroz igru vremena, naš pisac stvorio jedinstveno tekstualno tkanje. Kiš je, štaviše, po njenom mišljenju realizovao “estetsku istoriju” koja je obelodanila da je dvadeseti vek zašao u totalnu laž. Pitanje gde se završavaju istorijske činjenice, a gde počinje fikcija, stoga nije od osobitog značaja.