Šta se sve krije iza paljevine na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu

      Vest o zapaljenoj zgradi Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu odjeknula je nekako mlako. Posle izjave dekana da se tu, verovatno, krije neko nezadovoljan ishodom prijemnog ispita i da policiji ostaje da počinitelja izvede pred lice pravde, sve je otišlo u zaborav. Sa druge strane, manje poznate javnosti, mnogi roditelji obigravaju dekanate raznih fakulteta u nadi da će, na neki način, dokazati da baš njihova deca treba da postanu studenti i da se o njih neko ogrešio. Slučajno ili namerno, svejedno. Ministar prosvete javno je odrekao i najmanju mogućnost intervencije iz njegovog kabineta u korist bilo čiju. Iz te izjave moglo se zaključiti da je ministar do kraja uveren da tako nešto nije bilo moguće čak i sa neke niže instance, bez njegovog znanja. Pre nekoliko meseci, grupa studenata sa FON-a najavila je početak razotkrivanja korupcije na fakultetima i dobila deklarativan odgovor: neka niko ne tvrdi nešto što nije u stanju da dokaže! Krug je, još jednom, ostao zatvoren.
       Istini za volju, paljevina dokumenata potencijalnih studenata mogla se očekivati na svakom fakultetu, ali slučaj je hteo da se dogodi baš na onom koji se bavi umetničkom disciplinom. Dakle, tamo gde je najmanje moguće sa punom sigurnošću tvrditi da li je neko talentovaniji od nekog drugog, gde su ocene podložne nužnoj subjektivnosti i gde su sabiranja i oduzimanja i moguća i verovatna i neuhvatljiva u činjenično stanje. Razume se kada su činjenice, po definiciji, nemoguće. Da li?
      
       Nevidljiva korupcija
       Sve je počelo sveopštom devalvacijom visokostručnih profesija. Kada je profesura ušla u krug najmanje plaćenih profesija u društvu sa medicinom i pravosuđem, moglo se unapred znati da će baš ti temelji odgovornog društva pretrpeti najžešći udar. Neko se snašao tako što je otišao iz zemlje očajnika, neko zamenio profesiju prodajom cigareta ili deviza... Muzičari su se pokazali kao vispreni u svom poslu, naravno oni koji su u umetnički svet ušli svim drugim povodima osim božjom promisli. Prvo je, veštačkim sredstvima, podignut visoki zid između standardnog znanja dobrog učenika srednje muzičke škole i onog potrebnog da bi se položio složeni prijemni ispit.
       Istovremeno, broj srednjih muzičkih škola porastao je do neslućenog broja, tako da od preko hiljadu maturanata, visoke muzičke institucije mogu da prime tek trećinu. Rđavi predavači, još manje upotrebljivi udžbenici, učinili su svoje. Razvio se nezvanično priznat i zakonom neregulisan sistem privatnih časova. To bi se još i moglo razumeti da je u pitanju samo želja pojedinaca, a oni postoje, da svoje znanje dopune i uzdignu do blistavog nivoa. Ali, postala je praksa da profesori, međusobno, daju jedinice svojim učenicima i šalju ih na privatne časove kod svojih prijatelja kolega. I tako uzajamno. Poznati su i primeri da školski profesori drže privatne časove svojim učenicima a tome ide naruku lakovernost roditelja ali često, i linija manjeg otpora.
      
       Prazna ljuštura
       Šta reći o već dobro razrađenoj instituciji donatora škole? Ništa drugo nego da se tu radi o nevidljivoj korupciji, naravno, za one koji to neće da vide. Koje škole u tome prednjače, a koje ne? Pitanje bi bilo smešno kada mrtva trka, od škole “Mokranjac”, preko “Kosta Manojlović” do “Stanković” i ostalih u nastavku ili na početku nije uzaludno trošenje vremena na raspravu.
       Ono što pada u oči i što ostaje manje poznato, jeste da najveću cenu u ovim stvarima nemaju ugledni profesori violine, klavira, violončela...iako se na njih najčešće misli. Traktat o bogatstvu najboljeg violinskog pedagoga, u ravni sa glamuroznim svetskim imenima - Dejanu Mihajloviću u nekim novinama sumnjive provenijencije, iz pera zloslutnog i uvek sveznajućeg penzionera Slobodana Turlakova pokazala se, na kraju, pucanj u pogrešnu metu.
       Budući da su majstori za razvijanje sluha, to jest, profesori solfeđa svoju disciplinu pokušali da dovedu do nivoa nauke, njima je pripala čast da sude i presuđuju u ključnim događajima zbog kojih je, možda, gorela soba sa dokumentacijom FMU. Iza njih, ili, rame uz rame, stoje profesori harmonije, predmeta u ravni anatomije za lekare. Mirjana Živković, profesor FMU u Beogradu, nedavno je izjavila da ovaj predmet u školama predstavlja bauk zbog rđavih predavača čemu ima osnova, ali ne i odgovora na sva pitanja. Činjenica da je naše muzičko školstvo bazirano na načelima ruske pedagogije mora se shvatiti kao kretanje dva nezavisna koloseka u dva obrnuta smera. Sa jedne strane, u našim školama uči se ono što se u zemljama Evrope počinje tek sa studijama. Drugi pravac, jedna odlična pedagoška postavka, o čemu svedoče neprevaziđena dostignuća Moskovskog konzervatorijuma, ovde je primenjena uz neodgovarajući profesionalni potencijal. U našim uslovima, to znači da smo od najboljeg uzeli samo ljušturu dok nam je suština promakla u nadmetanju sujeta, nastavnih planova, boraca za veliki broj štampanih udžbenika, politika i svega što može i ne može da se nabroji. Žalosno je da kultnu knjigu “Osnovi teorije muzike” Marka Tajčevića, profesora sa višedecenijskim stažom u profesuri, zamenjuju knjižice novopečenih docenata, jedva nešto starijih od svojih studenata i to postaje očajan prikaz stanja u našim muzičkim školama.
      
       A da đaci ocenjuju
       Ostaje i odgovor na pitanje šta nam valja činiti. Jednostavno, pregledati koji se predmeti uvode u nastavni plan samo zato što neko želi da bude profesor univerziteta (improvizacija, čitanje s lista, istorija pijanizma, korepeticija...), zatim pregledati ko se to bavi pedagogijom zato što mu je titula omilila. Na jednoj beogradskoj školi, na samom kraju godine osvanula je poruka Game is over. Bila je to poruka izvesnoj profesorki mladića koji je, pune dve godine, trpeo više nego simpatije dotičnog pedagoga. Na kraju mu se smučio i strah i poniženje. Šteta što se nije potpisao, iako sve njegove kolege znaju o kome je reč. Završio je školovanje sa ocenama za koje je znao da ih nije zaslužio. Činjenica da se, možda, samo u vetar najavljuje obavezni pregled psihologa, izaziva komešanje baš među onima koji mogu da varaju svakoga ali ne i profesionalce, ako i njih ima na odgovarajućem mestu i spremnih da sačuvaju profesionalni dignitet.
       Možda nije naodmet uvesti i ocenjivanje profesora od strane učenika, za početak i anonimno. Makar za početak, dok se ne naučimo hrabrosti i dok ne pristanemo da su rđava deca , osim u ekstremnim slučajevima, rezultat rđavih roditelja i pedagoga, i da nije pošteno, iz ugla gledanja profesora, tvrdnja da su generacije, iz godine u godinu, sve gore i gore. Više to liči na opravdanje sopstvene nesposobnosti.
       A što se tiče paljevine dokumentacije na FMU, ostaje otvoreno pitanje. Da li je to učinio neko nezadovoljan vrednovanjem sopstvenog rezultata ili, visokom ocenom nekoga ko to nije zaslužio? Naravno, po običaju, profesori će uvek dokazivati i dokazati da su njihove negativne ocene opravdane. Ali, niko neće gledati one druge. Sve su veći izgledi da je u njima objašnjenje. Pogledajmo u njih. Možda će se tamo naći neka od naših slika u ogledalu.
      
       MILENA MILORADOVIĆ