Jugoslovenska kinoteka dobila je značajno priznanje od Američke filmske fondacije

      Američka filmska fondacija sa sedištem u Los Anđelesu dodelila je prošle nedelje svoju godišnju nagradu Jugoslovenskoj kinoteci. U obrazloženju piše da se priznanje daje za “višedecenijski rad na stvaranju jedne od najznačajnijih kolekcija filmova u Evropi i svetu i za napor da se taj fond sačuva i zaštiti”. Nagradu (staklenu statuu) uručio je direktor te fondacije Geri Mekvej direktoru Jugoslovenske kinoteke Radoslavu Zelenoviću. Bila je to skromna ali topla svečanost, bez imalo pompe, ali sa ozarenim licima svih prisutnih, sa onom emocijom da nešto lepo i vredno ide na tačnu adresu. Radoslav Zelenović je, zahvaljujući na priznanju, rekao (setno se osmehnuvši) da je to prvi put da Jugoslovenska kinoteka bude nagrađena. Neverovatno, ali je tako. U isto vreme, ovo je prvi put da je ta Američka filmska fondacija dodelila svoje godišnje priznanje jednom filmskom arhivu.
       Postavlja se, jasno, pitanje otkud baš sad da se jedna američka filmska fondacija seti Jugoslovenske kinoteke i ko, u stvari, stoji iza nje. U razgovoru sa Gerijem Mekvejem saznajemo da su razlozi višestruki: od mnogih je ljudi godinama slušao o bogatstvu Jugoslovenske kinoteke i ogromnim naporima da se ono konzervira i uveća uprkos svim nedaćama kroz koje smo prolazili, naročito u poslednjoj deceniji. Beograd je, pored toga, danas i grad o kome se u svetu često a lepo govori. Svi znaju i gde se nalazi i kroz kakav je pakao prošao. Kad su to sabrali, izbor je - kaže - bio lak i tačan.
       Što se same fondacije tiče, priča je sledeća: osnovana je pre sedam godina na inicijativu holivudskog glumca Toma Seleka, britanskog pisca i uglednog scenariste Lajonela Četvuda (koji je javno protestovao protiv bombardovanja Jugoslavije), kao i niza drugih iz američkog šou biznisa. Ideja je najpre bila da se tom fondacijom pomognu mladi autori scenarija te je, tako ona jedan od glavnih organizatora takmičenja te vrste u Los Anđelesu. Pre četiri godine fondaciji se pridružio, da bi ubrzo postao i njen čelni čovek, upravo Geri Mekvej, NJujorčanin i producent po obrazovanju, koji sada zbog sedišta organizacije živi u Los Anđelesu. NJegovim dolaskom osnovan je i Freedom Film Festival (Filmski festival slobode) koji, reći će Mekvej, jeste nešto kao putujuća družina.
      
       O čemu se radi? O promovisanju filmova zemalja bivšeg komunizma, danas država u već i famoznoj tranziciji, na uglednim svetskim festivalima ali i u samoj Americi, pre svega u “gradu snova”. Kao veliki fan autorskog filma, a takvi se uglavnom i snimaju u tim zemljama, pa i u Jugoslaviji, kao pre svega dobar poznavalac tih kinematografija, Geri Mekvej se, uz punu podršku svojih kolega iz fondacije, dosetio kako da ih što bolje plasira a sa samo jednim ciljem: da te filmove vide oni koji, inače, nikada ne bi kupili kartu i krenuli u bioskop da pogledaju neko, recimo, češko, srpsko ili rusko ostvarenje.
       Cela zamisao ima, smatra on, ne samo upoznavajuću ili edukativnu poentu već i - humanitarnu. Zemlje bivšeg komunizma dovoljno su se napatile tokom hladnog rata i kasnije te im sada, kada se redom širom otvaraju prema velikom svetu, treba pomoći u što boljoj prezentaciji njihove kulture, konkretno kinematografije. U ovoj godini se Filmski festival slobode pomerao od Berlina do Moskve, uskoro će biti u Karlovim Varima a u oktobru u Bakuu. Znači, u zemljama, tačnije državama, koje imaju slično kolektivno pamćenje. Svuda taj festival ide kao prateći program sa malom sopstvenom selekcijom. Nedavno je za moskovski filmski festival odabran, uz ostale, i jugoslovenski film “Zaseda” Živojina Pavlovića.
       Ako se vratimo korak unazad, Geri Mekvej će nam pomenuti da je poslednjeg februara na čuvenom losanđeleskom marketu, čuvenom po obilju ponude, fondacija prikazala dva jugoslovenska filma, “Nebesku udicu” LJubiše Samardžića i “Kaznu” Gorana Rebića. Za “Nebesku udicu” vladalo je nezapamćeno interesovanje. Prvi put se u dugoj istoriji “Paramaunta” dogodilo da je morao da zatvori bioskop petnaestak minuta pre projekcije, tolika je navala bila, čak je zbog silne gužve policija morala da preusmeri saobraćaj. Oni koji su imali sreće da vide film LJubiše Samardžića, a u publici su bili pre svega Amerikanci a ne Srbi koji žive u Los Anđelesu, izlazili su iz dvorane “duboko potreseni i uplakani”. Geri Mekvej kaže da je očekivao dobar prijem zato što je “Nebeska udica” film “jakog emotivnog naboja”, ali da je gromki aplauz i suze, mnoge suze koje nisu bile prikrivane, bilo ipak nešto što je i njega iznenadilo.
       Inače, naš sagovornik jugoslovenski film dobro poznaje, baš kao i jugoslovensku istoriju. Još u studentskim danima se interesovao za Drugi svetski rat, potom za podelu sveta koja je donela zlo; kao zaljubljenik filma prirodno se, naglašava, posebno vezao za kinematografije istočnih zemalja pokušavajući da iz njih više sazna o onome što se dešavalo ovde i okolo a kroz filmski izraz koji je umetnički, autorski. Jugoslavija je, mada komunistička, imala mnogo više šanse jer je pola veka bila ipak znatno nezavisnija od drugih država u regionu čime on objašnjava i njen snažniji filmski kapacitet. Ubraja je čak među deset najboljih kinematografija na svetu. NJegovi favoriti su Emir Kusturica i Goran Paskaljević pri čemu izdvaja “Čuvara plaže u zimskom periodu” i “Podzemlje”. Reći će nam još da u Americi, naročito u NJujorku, ima mnogo intelektualaca tipa Vudija Alena koji vrlo dobro poznaju kinematografije bivših komunističkih zemalja, posebno jugoslovensku. Treba privući druge, običan svet, da dođe u bioskop i pogleda film nekog za koga nikada nije čuo a na jeziku koji ne razume, sve to u jednom Los Anđelesu! To je njegova najveća želja a dokaz da je mogućno, upravo ilustruje primerom “Nebeske udice”.
       Nagrada Jugoslovenskoj kinoteci nije novčana, baš kao što ni Američka filmska fondacija nije, prema rečima njenog direktora, profitabilna institucija. Ona je tu da prati šta se u ovom delu sveta događa, da izabere najbolje, otkupi prava, pomogne u plasmanu; znači, da otvara nove vidike. A ko sve to plaća? “Neki dobri ljudi koji su se obogatili na nafti, automobilima i sličnoj robi a zainteresovani su da u toj oblasti finansijski pomognu”, kaže Geri Mekvej dodajući da je od para, koje nisu velike, daleko važnija u toj priči misija i te fondacije i tog Filmskog festivala slobode: razvijanje nije ljubavi prema ovim prostorima i njegovom filmskom blagu.
      
       JASMINA LEKIĆ