Morate poslodavcu dati mogućnost da otpusti radnika koji ne želi da radi. Direktor do sada nije smeo otpustiti lošeg radnika, a ako se i usudio da to učini sud ga je vraćao na posao i obavezivao preduzeće da mu isplati odštetu, kaže ministar Dragan Milovanović

      Ko se prvi seti da ovog leta napiše priručnik "kako se dopasti svom direktoru" od jeseni može i da se obogati. Ovako bi maliciozni posmatrači prokomentarisali novi nacrt zakona o radnim odnosima u kojem se na novi način reguliše problem zapošljavanja i otpuštanja i pored ostalog, preciziraju "opravdani razlozi pod kojima zaposleni može dobiti otkaz od svog poslodavca".
       U opravdane razloge spadaju sledeći slučajevi: ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova, zatim ako prestane potreba za obavljanjem određenog posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavca, ili ako zaposleni zloupotrebi pravo korišćenja bolovanja. Dalje, ako zaposleni svojom krivicom zloupotrebljava ili krši radne obaveze, ili je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, odnosno ako se ne vrati na posao po isteku neplaćenog odsustva ili mirovanja radnog odnosa u roku od pet dana od prestanka prava na odsustvo.
       Novina je da poslodavac nema više obavezu da vodi disciplinski postupak i utvrđuje odgovornost zaposlenog, a rok za davanje otkaza je 30 dana po saznanju za povredu radne obaveze.
      
       Otpuštanja
       Od celog zakona upravo ovaj deo, koji reguliše otkaze, izaziva u javnosti najveće zanimanje, što i nije čudno ako se ima u vidu da se kod nas radno mesto decenijama shvata kao lična nepokretna imovina. Komentari su oprečni - dok jedni smatraju da je konačno došlo vreme da i direktori izađu iz defanzive (u koju su, naročito, zapali baš posle 5. oktobra kad su ih zadesili čuveni krizni štabovi za ekspresne smene) i otarase se radnika kojima radna mesta služe za besplatno telefoniranje i čekanje penzije, drugi tvrde da su predložene formulacije idealne za svaku vrstu zloupotreba.
       Zagovornici obe teze imaju svoje argumente: u prvom slučaju, taj argument glasi da oko 700 000 radnika koji u svojim preduzećima nemaju posla i ne pokazuju želju da rade, sve i da posla bude. Radnička klasa u Srbiji, nije popularno ali je neophodno reći, prilično se odvikla od rada u poslednjoj deceniji, ali se nije odvikla i od samoupravljanja. Mnogi radnici, prema ovoj tezi, sebe doživljavaju kao gazde, vlasnike svojih firmi, ali tako da ih "vlasništvo" ne obavezuje na rad. Mada u svakom preduzeću i direktor i svi ostali dobro znaju ko radi, a ko ne radi, ovi drugi slučajevi nisu otpuštani, bilo zbog faktičke nemoći direktora, bilo zbog linije manjeg otpora - ionako im ne daju plate iz svojih džepova.
       Zagovornici druge teze pak smatraju da su ovakve tvrdnje preterane i zlonamerne - kao argument se najčešće poteže "opšte mesto" da su naši ljudi odlični radnici, samo kad im se pruži prilika da rade i zarade, što dokazuju naši gastarbajteri širom sveta.
       Pomenuti nacrt zakona predviđa i neopravdane razloge zbog kojih bi neko dobio otkaz: ako je privremeno sprečen da radi zbog bolesti, usled nesreće na radu ili profesionalnog oboljenja, zatim, tokom korišćenja porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta (s tim što će to odsustvo odsad moći da koriste i očevi, ako se porodica tako dogovori), potom, zbog odsluženja ili dosluženja vojnog roka, ali i članstva u političkoj organizaciji, sindikatu, kao i zbog pola, jezika, veroispovesti. Razlog za otkaz ne sme biti ni obraćanje zaposlenog sindikatu ili organima nadležnim za zaštitu prava iz radnog odnosa.
       Strepnja
       Ministar za rad u republičkoj vladi Dragan Milovanović priznaje, u razgovoru za NIN, da je deo predloženog zakona koji se odnosi na otpuštanja "novina koja izaziva strepnje". U budućim ugovorima o radu precizno će se definisati i obaveze poslodavca i obaveze radnika: "Mora se poslodavcu dati mogućnost da otpusti radnika, što do sada nije nikako mogao učiniti. Direktori se praktično ne mogu rešiti loših radnika - ako se i usude da nekom od njih daju otkaz, on onda ode na sud, dobije rešenje o povratku na posao i još pride odštetu za vreme koje je bio van radnog mesta", kaže Milovanović.
       Dobri radnici nemaju apsolutno nikakvih razloga za strah, kategoričan je ministar, pošto nijedan poslodavac nema interesa da ih otpusti. Cilj ovog zakona je efikasna privreda i zadovoljni i dobro plaćeni radnici. Ovo teorijski, doduše, lepo zvuči, ali mi smo od tog dana još prilično udaljeni. Ono što je neosporno, bez ovakvog zakona kao "pratećeg", pred početak ozbiljne privatizacije, nijedan strani ulagač ne bi ni pomislio da ovde uloži kapital. NJima je, prosto, strana svaka pomisao da radnika koga smatraju neodgovarajućim, ne mogu otpustiti. To priznaje i Milovanović, uz napomenu da su Nacrt zakona radili zajedno Vlada Srbije, sindikati, predstavnici poslodavaca, uz savete Svetske banke.
       "Moramo definitivno priznati da je samoupravljanje neuspešna ideja i svi koji sanjaju da se ono može vratiti, varaju se", kaže Dragan Milovanović. Ovaj zakon, smatra on, ne umanjuje prava radnika, sem što će se ubuduće praktikovati - da se otpusti onaj ko ne radi. To se u privatnim firmama uveliko radi, dok će problem biti velika društvena preduzeća - "pogotovu što su sindikati posle 5. oktobra ušli u priču smenjivanja direktora, što im ne pripada".
      
       Obrazloženja
       Na dilemu da li je ovakav nacrt zakona o radu vešto plasiran baš u vreme kad će se, tokom privatizacije, neminovno pokazati da one stotine hiljada radnika koji (bilo da su na prinudnim odmorima ili formalno dolaze na posao) objektivno nemaju posla, kako bi se stvorila povoljnija zakonska klima za njihovo otpuštanje, ministar za privatizaciju u Vladi Srbije Aleksandar Vlahović za naše novine kaže:
       "To nije tačno. Zakon o radu samo je još jedan zakon koji će omogućiti da se zaokruži pravni osnov za izgradnju tržišne ekonomije i nema nikakve veze sa socijalnom politikom koja će se sprovoditi u procesu privatizacije. Moramo konstatovati elementarnu zakonitost tržišta, da svaka firma treba da ima svoju pravu veličinu, odnosno onoliko radnika koliko joj je stvarno potrebno, ako želimo uspešna preduzeća i uspešnu ekonomiju." Došlo je vreme da prestanemo da žmurimo na činjenicu da imamo neuspešna preduzeća i lošu privredu i da teret socijalne politike najzad izvučemo iz preduzeća, kaže Vlahović.
       Savez sindikata Srbije (većinski, "državni" u vreme bivše vlasti) iako je načelno prihvatio ovaj nacrt zakona, ipak ima izvesnih zamerki. "Ovo je peta verzija, znatno povoljnija po radnike od one prve, koja je bila prilično restriktivna, nedemokratska i nepovoljna, ali sa ciljem da omogući sigurnost stranog kapitala", kaže u razgovoru za NIN Milenko Smiljanić, predsednik ovog sindikata. Zaslugu za ovo "značajno poboljšanje" Smiljanić pripisuje upravo zalaganju Sindikata, ali priznaje da ni on "nije idealan".
       Nelogičnosti
       Odredba koju Sindikat smatra neprihvatljivom, prema Smiljanićevim rečima, jeste ona po kojoj je poslodavac obavezan da radniku plaća 45 odsto plate za vreme prekida rada van njegove (radnikove) krivice, najviše deset dana u godini. Za ostalo vreme kad radnik ne radi, poslodavac nije dužan da mu plaća ni dinar. Mada zvanično nigde nije pomenuto, ovom odredbom se faktički može ukinuti "institucija" prinudnih odmora, na kojima se stotine hiljada radnika (uz kakve-takve plate) nalaze već godinama. Sledeća Smiljanićeva primedba odnosi se na činjenicu da se nigde ne traži saglasnost sindikata, već se oni samo "upoznaju sa oktroisanim odlukama vlade".
       Postoji još jedna nelogičnost, ukazuje Smiljanić - zakonom se jemči sloboda rada, izbora zanimanja i zaposlenja, ali i učešće u upravljanju. O kakvom je upravljanju reč, ako preduzeća treba da postanu privatno vlasništvo. "Puno je fiktivnih prava", komentariše Smiljanić i kaže da je "ovaj zakon u funkciji kapitala, pa su neka radnička prava revidirana i uveden je restriktivniji pristup". Sindikati, ipak, ne mogu biti retrogradni i tražiti da niko ne bude otpušten, priznaje Smiljanić, ali za problem viškova radnika, neophodan je jak državni socijalni program.
       Kako bi se rasteretili penzioni fondovi i izbeglo da ljudi, često uz pomoć sumnjivih dokaza, pre vremena i radno sposobni odlaze u penziju, uvedena je sasvim blaga zaštita invalida, a pored toga, ubuduće će i žene i muškarci sticati uslov za penziju sa 65 godina starosti ili minimum 15 godina radnog staža. Sad, što će ljudi umorni i od života i od rada odlaziti na posao, dok će tridesetogodišnjaci u naponu snage još neku godinu čekati na biroima rada, drugo je pitanje. NJima država ništa ne plaća, dok su penzioneri sve nepodnošljiviji (finansijski) teret.
       "Ne može se problem viška radnika rešiti tako što ćemo svi biti neka vrsta socijale - kako očekivati da preduzeće uspešno radi kad ima, recimo, tri hiljade radnika viška. Moramo praviti zakone za neka bolja vremena. Ovim zakonom naši radnici zaštićeni su na evropskom nivou i nema nikakve bojazni da će ostati na ulici", kaže ministar Milovanović. Novine u zakonskom predlogu - da se može raditi i van prostorija poslodavca, zatim kod kuće, ili kroz formu samozapošljavanja, imaju cilj da svi ljudi koji nešto negde rade, dobiju ista prava.
       Šta će se, ipak, dogoditi ako radnik u nekom društvenom preduzeću dobije otkaz zato što je direktor, na primer, konačno dočekao trenutak da ga se oslobodi sa zakonskim pokrićem i tako izravna neki stari račun? Jer, ne treba zaboraviti da kod nas privatizacija tek počinje i da će proći tri do četiri godine dok se u svim firmama ne pojave privatni vlasnici, kojima će jedini kriterijum i interes biti dobar rad, bez obzira na simpatije ili antipatije.
      
       Zloupotrebe
       Ovde naši sagovornici nude različite odgovore: ministar Dragan Milovanović kaže da u svakom preduzeću postoji norma rada i onaj ko je ispunjava, nema razloga za brigu. Drugo, predviđena su tri nivoa zaštite radnika: arbitraža (sastavljena od predstavnika sindikata i poslodavaca), inspekcija i sudovi. Tako će se direktori čuvati od zloupotreba.
       Na pitanje kako da se radnik zaštiti, advokat Sava Anđelković kaže da radnik bukvalno zavisi od dobre volje direktora: "Poznajući psihologiju naših ljudi, može se dogoditi samovolja, lični obračuni, da direktor otpusti i dobrog radnika, da bi zaposlio nekog svog, u koga ima poverenja ili ko je poslušan. Zato je veoma važno da se i kod nas organizuju sindikati na način na koji je to urađeno u demokratskim društvima, gde je njihova uloga da zaštite radnike od samovolje poslodavaca. To je jedini način - poznajući naše sudove, gde radnici otpušteni pre deset godina još vode sporove pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, pošto je sudstvo krajnje neefikasno, radnik je sa te strane apsolutno nezaštićen. Ako neko za deset godina ne može da razreši svoj slučaj, bilo pozitivno ili negativno, ostaje mu samo jak sindikat, organizovan po standardima Evropske unije", smatra Anđelković.
       Milenko Smiljanić pak smatra da u ovoj situaciji uopšte ne postoji mogućnost da direktori krenu u neobuzdano praktikovanje svojih prava - "u društvenoj svojini direktor je 'na izvol'te', može svakog časa da bude smenjen i on neće rizikovati da izaziva gnev radnika. Pre se može očekivati da im se on udvara".
       Možda će tako i biti dok svi direktori ne dobiju gazde u vidu vlasnika preduzeća, ili sami postanu vlasnici. U prvom slučaju, njihovo udvaranje će sa radnika preći na vlasnike, ali će ovu veštinu tada morati da uče i radnici. Opet, ako pogledamo praksu kako zapadnih zemalja, tako i onih u tranziciji, može se zapaziti da vlasnici kapitala uopšte ne boluju od viška emocija - njih najbolje odobrovolje zaposleni koji umeju da rade i donose im profit.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ