Prirodno je i uobičajeno da svaki srpski TV kolumnista već u uvodnoj rečenici napiše nešto vickasto i ironično, potom opljune đuture sav TV program, a najposle izjavi kako, u suštini, televiziju uopšte i ne gleda. To je baš kao i s pozorišnim kritikama: niko ih, tobože, ne čita, samo ih danima posle komentarišu.
       Zato je deplasirano braniti se kako “ne gledaš televiziju”. Jer, čak i da jeste tako - niko ti, s pravom, neće poverovati. A i zašto bi ti poverovao? Ako vas već zanima, moj slučaj je posve drugačije prirode: živim u dosta tipičnoj srpskoj porodici u čijoj se stambenoj jedinici nalaze dva televizijska prijemnika. A kanala ima mnogo više. Sve i da hoćeš, ne možeš da gledaš baš ono što tebe u datom trenutku zanima, jer si em starije, em žensko dete, te se od tebe vazda očekuje da “pametniji popušta”. Pa se nasekiraš što je to tako, pa onda razmišljaš o tome zbog čega nemaš sopstvenu stambenu jedinicu i vlastiti prijemnik, pa se opsetiš da je čovek bez stana čovek bez psihologije i tako odeš pravo u tankoćutne metafizičke teme. U međuvremenu, dok ti kontempliraš o svojoj sudbini i ustrojstvu sveta, porodica se, ipak, evakuiše (ko na pecanje, ko na fudbal, ko u posetu unuku), a onda, zna se - daljinski je samo tvoj!
       Tokom letnje sezone, preferiram lakše sadržaje Pandorine kutije. Piljim tako u modne revije, kao da ću koliko sutra pokupovati sve te divne Alberte Feretije i Done Karan, gledam spotove na “devedesetdvojci”, ne propuštam Panjkovića da čujem kakve se frizure nose. Susprežem svoje mazohističke impulse i u širokom luku izbegavam emisije iz kulture - ako već ne mora, zbog čega bi čovek podnosio tu količinu benevolentnosti i nametanja osrednjosti? I svugde neka šarmantna voditeljka koja kaže kako je emisija, eto, suviše kratka da bi “ispratila” čitavo obilje kulturnih događaja ove nedelje u našem gradu. Skoro da čovek pomisli da se u Beogradu nešto i dešava.
       Inače, nedavno se na B92 završilo emitovanje moje omiljene Bi-Bi-Si serije “This life” (“Živeti svoj život”) o grupi mladih pravnika u Londonu devedesetih. Serija se, od mnoštva drugih sa sličnom tematikom, razlikuje po potpunom odsustvu sladunjavosti i razvodnjenosti, te drugih svojstava koje karakterišu, recimo, nepodnošljivo ušećerenu “Ali Mekbil”. Volim stvari koje funkcionišu po principu: prvo usavrši zanat, pa onda, eventualno, možemo da razgovaramo i o umetnosti. A drugo što je bilo zanimljivo ovih dana je intervju sa Sonjom Savić, emitovan na RTS-u. I hajde sad ti budi pametan, pa reci, kao u onoj Giletovoj pesmi, “ko je koga izdao, ko je sebe prodao”? Gledaš jednu inteligentnu, tužnu i ogorčenu ženu - tim povodom mi, vodeći srpski pozorišni reditelj, kaže: “Sonja je, u glumačkom smislu, moja neprežaljena bol” - čiji se talenat nije u potpunosti realizovao (a talenat je dar od Boga, i, ako ga imaš, onda valjda imaš i neku obavezu prema tom daru) i slušaš je kako govori o svojim nekadašnjim prijateljima, ali i o nekima koje je odneo novi talas. I pita se žena, gde su danas svi ti ljudi?
       A kad smo već kod televizije i rubrike “gde su, šta rade”, gde je, primera radi, jedan Dragan Babić i zašto ga nema češće na televiziji?
      
       KSENIJA RADULOVIĆ