Živeli su na Kosovu skoro 150 godina. Sa svoje zemlje, Severnog Kavkaza, došli su bežeći od ruske ofanzive, sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Vratili su se pre tri godine na Kavkaz, ali sada u Adigeju, jednu od republika Ruske Federacije

      Kada govore o Jugoslaviji, kažu “naša zemlja”, a o jugoslovenskoj ambasadi u Moskvi “naša ambasada”. Sebe zovu Adigejcima, mada u celom svetu taj narod nazivaju Čerkezima.
       Našla sam ih u Majkopu, glavnom gradu Adigeje. Tek što sam izašla iz kola, koja su se zaustavila ispred bivšeg dečijeg vrtića, gde je smešteno osam pridošlih porodica, na ulazu se odmah pojaviše dva čoveka. Jedan od njih, drhtavim glasom, uz širok osmeh, čvrsto mi steže ruku, i na čistom srpskom me dočeka - “Dobro nam došla!”
       “Znate li koliko nam je drago što nam je posle dve godine, jedanaest meseci i 20 dana, došao neko iz Jugoslavije”, reče domaćin, pedesetogodišnji Imer Abaj. Uđosmo u zgradu, čija je adaptirana unutrašnjost izgledala upravo onako kao što izgledaju sve zgrade u kojima su smeštene izbeglice. Nešto nameštaja, rešo sa dve ringle, frižider, televizor i veliki “Obodinov” zamrzivač. LJubazna domaćica Mevljude nudi nam odmah čaj sa kolačima, sok da se osvežimo. Na pitanja odgovara stidljivim osmehom. Imer objašnjava da je skoro zaboravila srpski, kao i ćerka, šesnaestogodišnja Jusra.
       Kaže da su svi imali problem kada su stigli u Rusiju, pošto niko od njih nije znao ruski jezik, i da i danas govore nekom mešavinom srpskog i ruskog jezika.
      
       Doček u Adigeji
       “Dobro, mi smo poreklom odavde, ali, tamo smo živeli skoro 150 godina. Voleli smo svoju zemlju, Jugoslaviju. Mi smo bili pošteni, nijedan Čerkez u Jugoslaviji nije bio u zatvoru, nijedan nije bio saboter, neprijatelj svoje države, u vreme rata sa Hitlerom. Imali smo u Jugoslaviju veliko poverenje. Nas su poštovali. Za vreme kralja, naše selo bilo je po čistoći drugo u Jugoslaviji. Albanci su pričali da im je bilo prijatno kad su prolazili kroz naše selo, koliko je bilo čisto”, priča Imer.
       Objašnjava da je sa porodicom živeo u Donjim Stanovcima, pored reke Lab, a preko puta Prilužja, “najvećeg srpskog sela”. Čerkeza je bilo i u Miloševu. Kaže, kad je stigao u Adigeju i video da i tu postoji reka Lab, shvatio je da su njegovi preci po toj reci dali ime i onoj na Kosovu. Priča da su na Kosovu živeli “lepo” i “skromno”.
       Otac i on su imali privatnu stolarsku radnju, sa pet zaposlenih radnika, kuću, kombajn. Sve mašine, “italijanske”, vredne oko 50-60 hiljada dolara, kaže, sve su pokrali Albanci. Otac je video kada je nedavno bio na Kosovu. I jednu od tri kuće koje su imali, srušili su, jer im je trebao prazan plac. Sa kombajna su poskidali sve što je moglo. Kaže i da je prošle zime otišao do Skoplja, ali da “nije imao srca, ni snage” da ode na Kosovo, i da vidi imanje, pa se vratio.
       U Adigeju je prva grupa Čerkeza sa Kosova stigla 1. avgusta 1998, a druga, već u jeku bombardovanja, u maju 1999, ali na sreću niko nije nastradao. “Ovde su nas fantastično dočekali, nemam reči. LJudi su nam dali sve što su imali. Sve je prošlo kao u snu. Razumemo da je i ovde kriza. Pomažu nam maltene više nego što mogu, eto, i mi ćemo uskoro dobiti kuću”, priča Imer i dodaje da se nada da će ponovo imati radnju. Sada prodaje na pijaci u Majkopu, i kaže, nije lako izdržavati šestočlanu porodicu.
       “Glavno je da ovde nema nacionalizma. To mi je drago. Do dan-danas mi nije niko prišao da mi kaže - ti si Čerkez, a ja njemu da kažem - a ti si Rus. Žao mi je što sam srpski počeo da zaboravljam, više ne mogu da uhvatim program RTS-a, ne znam zašto”, žali se Imer.
      
       Povratak Čerkeza
       Razgovoru se pridružila i četrdesetogodišnja Neziha Asani. Govori na srpsko-ruskom. “Zaboravila sam svoj jezik”, smeje se. NJena priča je slična Imerovoj. Radila je kao lekar i učiteljica, predavala je čerkeski jezik u školi u Prilužju. “Srbi su nas poštovali. Ja sam im za to zahvalna. Teško mi je kad pomislim na njih”, govori kroz plač.
       Neziha je otišla sa Kosova u vreme bombardovanja, navrat-nanos, spasavajući živu glavu. Ništa sa sobom osim neophodnih stvari nije ponela. Najžalije joj je što nije ponela knjige iz medicine na srpskom, pošto mora da nostrifikuje diplomu, i ponovo polaže petu godinu fakulteta. Kaže, ruske knjige nemaju latinske nazive, pa joj je teško.
       Moji domaćini, ljudi iz vlade, požuruju nas da završimo razgovor, jer treba ići na intervju sa predsednikom Aslanom DŽarimovom. Usput treba da vidimo i Mafehabl, što u prevodu znači “srećno selo”, sagrađeno specijalno za povratnike sa Kosova. Imer i Neziha, razočarani što se tako brzo rastajemo, predlažu da se ponovo vidimo uveče, da prošetamo i “sednemo negde” da još malo popričamo.
       Ti ljudi, potomci su Čerkeza koji su morali da pobegnu sa svoje zemlje. Procenjuje se da se posle Kavkaskog rata na Balkanu našlo 250 000 do 400 000 Čerkeza, od kojih oko 50 000 do 60 000 na Kosovu, zatim u Makedoniji, Bosni. Osamdesetih godina XIX veka došlo je do masovnog iseljavanja Čerkeza sa Balkana. Početkom devedesetih godina XX veka, ostalo ih je tek oko 200, u dva sela - Donje Trnovce i Miloševo.
       Ubrzo nakon početka demokratskih promena u Rusiji, i nakon što se Adigeja, kao autonomna oblast u sastavu Krasnodarskog kraja, izdvojila, i 1991. dobila status republike, pokrenuta je nacionalna akcija povratka Čerkeza iz sveta u istorijsku domovinu. Po procenama vlasti, u rasejanju sada živi više od tri miliona Čerkeza, dok ih je u samoj Adigeji tek oko 120 000. Gubljenje nacionalnog identiteta postalo je za njih glavna opasnost. U Turskoj, na primer gde živi oko dva miliona Čerkeza, njih 70 odsto ne zna sopstveni jezik, a u samoj Adigeji oko 30 odsto. Donet je zakon o repatrijaciji i osnovan javni fond sa ciljem da se prikupe donatorska sredstva kako bi se omogućio i olakšao njihov povratak.
      
       Uključivanje
       Mahom od tih sredstava, za povratnike je sagrađeno lepo naselje u okolini glavnog grada, Mafehabl. Imena glavnim ulicama dali su sami - “Kosovska”, “Ulica mira”, “Ruska”, “Majkopska”. U lepe, uglavnom dvospratne kuće od cigle, uselilo se već 14 porodica. Na kućama satelitske antene - gledaju jugoslovenske televizije. Sagrađena je i lepa džamija. Uz kuće, male, obrađene bašte, koje ne liče na ruske, već više na one u Srbiji. Svaka porodica dobila je i po nekoliko hektara zemlje za obrađivanje, kako je i bilo dogovoreno sa vlastima Adigeje, pre nego što su se preselili. Porodice koje su htele da žive u gradu, dobile su stanove. U Mafehablu ima mesta i za one Čerkeze koji iz drugih krajeva sveta žele da se vrate. I njima se pomaže. Između ostalog, po povoljnim uslovima izrađuju im se projekti za izgradnju kuća.
       Adigejci su se iz sve snage uključili u akciju. Sponzori su poklonili oko 200 000 dolara, i oko dva miliona rubalja. Akcija se pomagala i pomaže i robom, građevinskom opremom, uslugama, izgradnjom infrastrukture. Pomogla je i vlada Rusije sa oko 12 miliona rubalja.
       Prema rečima ministra za rad i socijalnu zaštitu Razijet Natho i direktora Fonda Janvarbija Kološova, vlada i fond pomagali su i pomažu svih 36 porodica (158 lica) koje su se vratile sa Kosova, kako bi što pre ostvarili svoja prava i adaptirali se. Uglavnom su svi zaposleni, deca pohađaju školu, studiraju. Pomagalo im se u nalaženju lokala za majstorske radionice, u izlaženju na kraj sa birokratijom. I dan-danas ih snabdevaju osnovnim namirnicama. Što je najvažnije, skoro svi su dobili rusko državljanstvo, a mali broj onih koji nije, čeka završetak ubrzane procedure u Moskvi.
       Kao posebno radosne događaje izdvajaju to što je bilo nekoliko svadbi. To je posebno važno, pošto ih je na Kosovu bilo toliko malo da više nisu imali devojaka Čerkeskinja za udaju. Sada se žene lokalnim devojkama, a rodilo se već i četvoro dece. Prvom detetu koje se rodilo u Adigeji roditelji su dali ime Aslan, po predsedniku Republike.
      
       Nije lako dobiti republiku
       Predsednik Adigeje Aslan DŽarimov kaže da nije bilo jednostavno dobiti status republike.
       “Kada smo se izdvajali, neadigejsko stanovništvo - njih 78 odsto, bilo je protiv, ne samo zato što nisu razumeli već i zato što je 1991. bilo mnogo negativnih primera, poput baltičkih država, gde je stradalo stanovništvo, kojem to nija bila istorijska domovina. Rusi su se tada ovde osetili ugroženim - šta će biti sa njima, da li će uopšte moći da rade, da li to znači da će morati da pohađaju školu na adigejskom jeziku, da li će biti potisnuti. Bilo je teško i napeto, jer su neki rejoni hteli da se izdvoje iz Adigeje. Dijalogom smo ipak sve uspeli da rešimo. Osnivanje republike veoma je doprinelo očuvanju naroda, a da ne govorimo o privredi. Narod je osetio da jeste narod. Budućnost vidimo u sastavu Ruske Federacije”, kaže DŽarimov.
       On navodi da je misao o povratku Čerkeza, razbacanih po svetu - počela da ga zaokuplja kada su se u Rusiji dogodile demokratske promene i kada je Adigeja dobila status republike. “Počeo sam da šaljem na Kosovo svoje predstavnike, a ovde sam okupio ljude da počnemo da radimo na pripremama za njihov povratak. Ali, ispostavilo se da naši na Kosovu nisu bili baš za to. To im je, ipak, bila druga domovina - najstariji čovek, stogodišnjak, koji je došao u Adigeju, rodio se na Kosovu”, kaže DŽarimov. Prema njegovim rečima, rat je ubrzao njihov povratak.
       “Adigejci su po veri bili bliži Albancima, nego Srbima, ali su imali bliže odnose sa Srbima. Sve što se dešavalo na Kosovu, samo je rezultat kratkovide politike prethodnog (jugoslovenskog) rukovodstva. Mi to dobro razumemo. Mi smo narod sa svojom kulturom i tradicijom, a nalazimo se u sastavu Ruske Federacije, kao Albanci u Jugoslaviji. Milošević je napravio ozbiljnu grešku oduzimajući autonomiju Albancima. Moglo je da se nađe elastičnije rešenje, koje bi otklonilo veštački sukob Srba i Albanaca, koji su dugo živeli zajedno. Rukovodstvo Jugoslavije trebalo je da sedi tamo, na Kosovu, dan i noć i da razgovara, razgovara, dok se ne nađe prihvatljivo rešenje. Trebalo je omogućiti narodu da se razvija i da time prestignu događaje u Albaniji, a da Albanci na Kosovu budu zadovoljni”, kaže predsednik Adigeje Aslan DŽarimov.
      
       ZORANA BOJIĆ,
       dopisnik Bete iz Moskve
      
      

Adigeja Adigeja zauzima površinu od svega 7,8 hiljada kvadratnih kilometara i ima 450 000 stanovnika - Rusa, Čerkeza, Jermena i drugih, od kojih gotovo polovina, njih 200 000, živi u glavnom gradu Majkopa (dolina jabuka). Zvanični jezici su adigejski i ruski.        Republika je okružena Krasnodarskom pokrajinom, severni deo obuhvata dolinu reka Kubanj i Lab, a južni obronke Kavkaza. Adigeja je u osnovi poljoprivredna republika, ali prema rečima zamenika ministra za ekonomski razvoj Jurija Autleva, aktivno traži kontakte sa stranim partnerima. Velike šume daju stranim partnerima mogućnost za ulaganja u drvnu industriju, a planinske lepote, i posebna klima, dobra su osnova za razvoj turizma i izgradnju zimskih centara.

      
      

Povratak pripreman godinama Čovek koji je bio zadužen za povratak kosovskih Čerkeza, danas ministar kulture Gažij Čemso opisao je u knjizi “Povratak” njihov život i birokratske prepreke koje je trebalo savladati, kako u Rusiji, tako i u Jugoslaviji. Prema njegovom svedočenju, devedesetih godina, kako je rastao pritisak koji su na Čerkeze na Kosovu vršili albanski ekstremisti, vlasti Adigeje sve intenzivnije su radile na pripremama za njihov povratak.        U jeku sukoba na Kosovu, 1998, problem je u Rusiji podignut na federalni nivo. Na predlog Ministarstva spoljnih poslova, tadašnji predsednik Boris Jeljcin zadužio je vladu da pripremi mere za preseljenje, a u akciju je uključen niz ministarstava. Trebalo je, međutim, postići i dogovor sa jugoslovenskim vlastima, budući da su u pitanju bili jugoslovenski državljani.        Raniji pokušaj da se Čerkezima da rusko državljanstvo, kako bi nekako bili zaštićeni, nije uspeo. Čemso u knjizi piše da su se Čerkezi “suočavali sa poniženjima i uvredama, čim su napuštali svoj okrug. Smatrajući ih Albancima, Srbi su ih zaustavljali, pretresali, proveravali”, zapisao je.        Po njegovim navodima, jugoslovenski MIP je zauzeo stav da bi davanje ruskog državljanstva Čerkezima sa Kosova pogoršalo pravni status, otežalo rešenje problema imovine, sve do proterivanja sa Kosova. Prema rečima Čemse, jugoslovenski MIP je smatrao da je bolje da Rusija svoje materijale o teškom položaju Čerkeza dostavi međunarodnim organizacijama. Tadašnji načelnik odeljenja za konzularna pitanja Milorad Jovanović tvrdio je, piše Čemso, da je u interesu Rusije da amortizuje pritisak na Jugoslaviju, time što bi, čim se na međunarodnom planu postavi problem Kosova, pomenula Čerkeze. To bi moglo da stvori dobru atmosferu za rešenje problema Adigejaca na Kosovu, prenosi Čemso deo razgovora između ruskih i jugoslovenskih diplomata od 29. februara 1996.        Krajem maja 1998, ruske vlasti su uputile zvaničnu notu jugoslovenskim vlastima tražeći dozvolu za preseljenje Čerkeza, ali je ona dobijena tek krajem jula.        Posle otezanja, jugoslovenske vlasti su ipak dale dozvolu, posle čega je krenula grozničava priprema za povratak. Čemso piše da su se Čerkezi ipak teško odlučivali na povratak, pre svega zbog imovine koju su imali na Kosovu. Prva grupa krenula je avionom Ministarstva za vanredne situacije Rusije 1. avgusta 1998. Taj dan je kasnije proglašen za nacionalni praznik, Dan repatrijanata.