Proklinjan i slavljen, takozvani opozicioni sporazum socijaldemokrata, pobednika na izborima 1998, i građanskih demokrata, najjače opozicione stranke, koji je garantovao političku stabilnost u zemlji i omogućio fukcionisanje vlade, proslavio je treći rođendan u nadi da će potrajati do novih opštih izbora iduće godine

      (Specijalno za NIN)
      
       Ni posle tri godine, “Opozicionom sporazumu” lidera dve najjače političke partije - socijaldemokrate Miloša Zemana i liberalnog demokrate Vaclava Klausa - niko ne može da ospori da je ispunio misiju radi koje je i sklopljen: Češka je izašla iz političke krize zbog koje su bili raspisani vanredni izbori (na kojima su Građanska demokratska partija i njen lider Klaus izgubili vlast, a socijaldemokrate sa Zemanom na čelu uskočili na njihovo mesto). Drugi dobitak ovog čisto češkog političkog izuma - na osnovu kojeg partija izborni gubitnik garantuje podršku u parlamentu partiji izbornom pobedniku - sastojao se u tome što je to postizborno rešenje omogućilo da je nova vlada mogla da vlada sa samo 74 poslanika od 200. I vlada sve do sada. Uprkos tome, ulazak tog neobičnog sporazuma u četvrtu godinu nameće pitanje da li će mu ona biti i poslednja, ili će posle izbora 2002. biti obnovljen.
       Posle serije klasičnih koalicionih sporazuma svih snaga desno od centra, u pokušaju da se Klausova Građanska demokratska partija održi na vlasti posle potresa koji je pretrpela kad se otkrilo da je u partijsku kasu primala i “prljav novac”, ovaj dokument o svojevrsnom paktu partije na vlasti i najjače opozicione stranke bio je nesporno-originalan. Potpisalo ga je petnaest funkcionera obeju partija, da bi odmah izazvao talas kritika i oštrih napada, koji su se svi svodili na to da je sporazum češke Socijaldemokratske partije i Građanske demokratske partije “protivan ustavu i demokratiji”. Lider konzervativne narodne partije Jozef Luks ubeđivao je predsednika Vaclava Havela da prosto ignoriše socijaldemokratsko-liberalni pakt. Havelu se mora priznati da je u tom trenutku bio dalekovidiji od svojih savetnika i raznih političkih proroka: tog istog dana, uveče, lider socijaldemokrata Miloš Zeman napustio je zamak u Lanima, letnju predsedničku rezidenciju, sa garancijom da će dobiti premijersku fotelju.
       Danas se može reći da su se domaći i strani analitičari, među njima istaknuti američki politikolog Ted Karpenter koji je prorokovao da “takva kombinacija neće izdržati ni nekoliko meseci, sigurno ne više od godine ili dve(!)”, grubo prevarili.
      
       Podela vlasti
       Dokument od pedesetak redova teksta pomirio je “na period do novih izbora” do tada dva nepomirljiva rivala, uključujući preciznu konstrukciju “podele vlasti”. U realizaciji sporazuma, ta tačka je od početka bila najmanji problem. Kad je Poslanički zbor, donji dom parlamenta, trebalo da izglasa novu vladu, liberali su napustili dvoranu i tako omogućili socijaldemokratama da dobiju (svoju) većinu. Isto tako jednostavnim načinom, svaka partija je izabrala parlamentarne funkcionere - šefove raznih odbora i komisija, kao i predstavnike u rukovodstvima i kontrolnim organima tajnih službi i u mnogobrojnim savetima javnih institucija, uključujući položaj generalnog direktora državne televizije. Partijski lideri su zamenili kabinete i fotelje: Dotadašnji premijer Klaus preuzeo je Zemanovu funkciju predsednika donjeg doma parlamenta, a Zeman položaj predsednika vlade. U međuvremenu su liberali izgubili glavnu stolicu u gornjem domu, Senatu, iz koje je Petr Pithart istisnuo Libušu Benešovu, pošto je većinu, posle dopunskih izbora, dobila demohrišćansko-nacionalna četvorna koalicija.
       To, i razni sitni ožiljci, kad bi liberali napali neku socijaldemokratsku inicijativu, nikad nije ozbiljno ugrozilo “nerazrušivi savez”, koji je očigledno uspeo da pusti koren, dublje nego što je iko mogao da pretpostavi. Danas slobodno može da se tvrdi da ne postoji ništa što bi “Opozicioni sporazum” tek tako stavilo van snage, pa ni ozbiljna i principijelna konfrontacija partnera zbog finansijske politike vlade, odnosno rekordnog zaduženja budžeta.
       Građanska demokratska partija se pomirila s neuspehom pokušaja da izdejstvuje izmene u izbornom zakonu (kojima bi bile eliminisane male partije) i promenu ustava (da bi se ograničila ovlašćenja šefa države), sa gubitkom fotelje predsednika Senata i sa činjenicom da će, uprkos tome što je “tvrdo” protiv, praktično podržati budžetski deficit. Na drugoj strani, suprotno programu pa i izbornim obećanjima kao levičarska partija, pa i izbornim obećanjima, socijaldemokrate moraju da dovrše desničarske reforme, uključujući privatizaciju banaka i ukidanje kontrole cena. Zajednički, obe partije su izdržale pojačan pritisak predsednika Havela, ofanzivu četvorne koalicije kao jake konkurencije stvorene od malih autsajdera, studentske proteste i krizu u državnoj TV.
      
       Neponovljiv recept
       Vreme najoštrije kritike je već davno prošlo, pošto su se protivnici, koji su u početku računali da će moći da se poigravaju s manjinskom vladom, pomirili s političkom realnošću. Sada računaju da će se “Opozicioni sporazum”, sa približavanjem izbora, sam iscrpljivati i, pred same izbore, ugasiti. U stvari, on već nije ono što je bio, mada dve partije redovno održavaju konsultacije da bi u spornim pitanjima izbegle otvorenu konfrontaciju u parlamentu.
       Na početku, dogovor je bio samo proceduralni poslovnik, ali ne i programski dokument, ali je vremenom dobio i tu sadržinu kad je desnica prihvatila da podrži neke tačke levičarskog programa, odnosno kad su socijaldemokrate pristale da nastave kurs prethodne liberalne vlade. To mešanje uloga i stila bilo je praćeno serijom javnih sporova (uporedo s tajnim pregovorima), koji u nekom vidu traju i danas.
       Zato i same stranke i njihovi analitičari, a pogotovo posmatrači iz drugih partija, pažljivo prate koji je od dva partnera više profitirao od desno-levog “pakta”. Praktično, koja će od dve partije, zahvaljujući “Opozicionom sporazumu”, imati bolju poziciju kad dođe vreme izbora. Lider liberalnih demokrata Vaclav Klaus priznaje da su “obe partije platile određenu političku cenu”, ali da je njegova platila više. Socijalemokrate su dobile mogućnost da formiraju jednobojnu vladu, faktički prvu takvu vladu u Češkoj (čak računajući vreme komunizma) i da sebi pripišu rastuću ekonomsku krivulju (premijer Zeman nije propustio priliku da na trogodišnjicu svoje vlade istakne njene zasluge za privredni oporavak i rast). Klausove građanske demokrate moraju da se zadovolje skromnijim bilansom. Istina, dobili su mnoge važne funkcije, ali velike koristi od toga nisu imali (sem što su mogli do mile volje da popuju). Posle izbora će se znati da li su birači priznali njihov doprinos opštoj stabilnosti.
       Treći rođendan “Opozicionog sporazuma” bio je povod da Klaus i novi lider socijaldemokrata Vladimir Špidla (kome je Zeman nedavno ustupio svoju partijsku funkciju, zadržavši samo premijersku fotelju) obnove sporove, ovog puta zbog javnog duga, pa su mediji ponovo objavili da je “paktu došao kraj”. Iskustvo proteklih godina, međutim, govori da tu vrstu prognoza treba primati s velikom rezervom.
      
       BRANKO STOŠIĆ