U sučeljavanju na temu oslobodilačke borbe homoseksualaca jedan od sučeljenih, protojerej i filosof gosp. Žarko Gavrilović odlučno je zastupao poznato gledište da je čovek (veliko Č) stvoren od Boga, po liku Gospodnjem, da je On, s tim u skladu, samo božji lik u kosmičkom ogledalu te da mu ništa što nije pod božjim blagoslovom, što nije PRIRODNO i dolično božjeg naloga o umnožavanju ljudske vrste, ne može služiti na čast. I ne samo da mu ne može služiti na čast, nego zaslužuje osudu od strane društvene zajednice (države, nacije - posebno nacije) kao što se osuđuju kriminal, krađa itd.
       Usledila je blago intonirana i dozirano ironična primedba prof. sociologije (i filosofije prolaznog) gosp. Bore Kuzmanovića na to dobrano antropocentričko sagledavanje i poimanje čoveka kao onog koji je stvoren po liku Stvoritelja i kao onog kroz koga se Stvoritelj umnožava, primedba s na vrhu kašičice one prosvetiteljske sumnje i sumnje osvešćenja svojstvene onome koji ne odbacujući veru dodatno i promišlja svet (jer je promišljanje sveta njegovo sudbinsko određenje, jer je on onaj kome je dato da MISLI), umnožavajući sumnju kao esenciju mišljenja.
       Na taj mali blic esej (u trajanju dok se trepne) odlučno je, možda i nervozno, reagovao rečeni protojerej i filosof večnog u rešenosti (onoga koji ne sumnja) da zakine i onaj najmanji zaperak sumnje koji će, ne bude li odlučno zakinut, isisati rodivne sokove plemenitog stabla apsolutne vere ili, kako bismo, po tragu vladike Nikolaja Velimirovića, rekli - vere bez ostatka. Do koje je, po svedočenjima njegovih pisanih studija, sam vladika Nikolaj došao kroz teške časove sumnje. Tek uzgredna napomena: Nikolaj Velimirović pripada onoj vrsti stvaralaca (misli se na deo utrošen na pisanje) koji se “moraju” čitati u celosti - jeste naporno ali vredi. Fragmentom, baš kao ni do Lava Nikolajeviča, nećeš do Nikolaja.
       Kuzmanović, dakle, nije insistirao na tekovinama pozitivne nauke čak ni posle dosta otrovne a takođe i banalne refleksije i reklo bi se manipulativne paranaučne smicalice o majmunu kao čovekovom pretku. Majmun se na tom simpozijumu našao slučajno, nije on bio predmet razmatranja, te je majmunski kooperativno istrčao iz razgovora - raspravljalo se, dakle, o homoseksualcima koji su ovih dana digli slobodarski Beograd i posebice njegove muškarce, muškarčine (i muškobanje), na noge.
       I ovu temu, kao i sve ostale, prepuštam ekspertima i učenjacima. Ostaje, međutim, bolno pitanje, upućeno duboko i dubinski verujućem filosofu večnog, i svima koji su pouzdani na kome je božji blagoslov (a na kome nije): zar iznad fascinantnih stvaralačkih energija, iznad osvedočene genijalnosti onih ljudskih gromada od najvećih Grka preko Mikelanđela do Tomasa Mana i da ih sve ne nabrajam, nije stajao božji blagoslov? To doista ne bi bilo u skladu s čovekovim naporima da se razume i usvoji Bog, tvorac svega što postoji. Nije li bespoštedna osuda onih koji se “razlikuju!” (tek od Frojda to polje različitosti biva bitno, sve do njega bitnost je bila iznad kukova) i njihovo izuzimanje iz božje blagosti (blagoslova) samo jedna isključivost fundamentalističkih agitatora i aparatčika a koja (ta isključivost) ni na koji način nije iz beskonačne božje umnosti. Iza svake isključivosti stoji nečastivi. I mala pamet, razume se.
       Isključivost se ni na koji način ne rimuje s širinom i otvorenošću OPŠIRNOG (ovu sugestiju u Luči NJegoš, da bi dočarao veličinu božje kreacije koristi dvadeset dva puta - odbacio je sve one zavodljive epitete koji su se gurali da uđu u njegovu Luču - e da bi ustoličio slavu stalnog epiteta i slavu pre (OPŠIRNE) i za sve različitosti otvorene božje tvorevine.
       Opštim aršinom se ni “Rusija izmeriti ne da”, a nekmoli božji blagoslov.
       OPŠIRNO, brate moj.
      
       Nauka i poduka
       Srbija, kao država, ni u jedno preduzeće nije ušla nespremna kao u uvođenje veronauke (nauke o veri) u školsko-obrazovne ustanove. Nesumnjivi svetski šampion u disciplini “grlom u jagode” i ovoga puta je pokazao visoku klasu u neodgovornosti. Ministar Knežević, nespreman da razume složenost celog projekta, ispunio je obećanje koje je dao već prvih dana svog ministarskog mandata. Kao da mu je to bilo najvažnije: da ispuni obećanje, da odbrani dostojanstvo date reči. Naravno, na lestvici opštih vrednosti to drži visoko mesto. Vo se veže za rogove a čovek za reč.
       A pripreme? Šta je s pripremama na kojima smo insistirali od prvog dana kad je iz ministarskog kabineta izletelo obećanje o uvođenju veronauke (nauke o veri) u srpske škole? Ako i pođemo od pretpostavke da su svi materijalni uslovi za ovo delikatno preduzeće obezbeđeni (sve se može kad se hoće), ostaje nerešeno i nedefinisano kardinalno pitanje kadrova iz ove nadasve složene obrazovne oblasti - ili ministar u svojoj već dobrano izdiferenciranoj lakoći odlučivanja (može mu se) a pri tom i čovek od reči i za ovo pitanje u tajnom sefu svog ministarskog kabineta drži šifru?
       Jaoh onome koji insistira na razlici između nauke o veri i poduke iz vere! Etimološki jeste isto stablo ali razlike su suštinske. Poduke iz vere po dobrom starom običaju daju sveštenici u svakodnevnoj delatnosti Crkve. Svaki seoski pop osposobljen je za poduke iz vere. Te poduke idu uz obrede krštenja, svećenja vodice, prekađivanja slavskog kolača, uz obrede sahranjivanja, o Zadušnicama, o Božiću i Vaskrsu, poželjne su (ali ne i dovoljno praktikovane) i na veridbama i svadbama, na postavljanju temelja kuća, podizanju krova, polaska u školu itd. Božja blaga reč uvek je potrebna i naši dobri pastiri (sveštenici) ne škrtare na njima. Više se oskudeva u onima koji su spremni da ih čuju. Naravno, prve poduke iz vere čuju se u kući, a kuća je deo Crkve. Poduka je tih proces, teče kroz vreme kao reka, ne ocenjuje se. Podrazumeva se da su iz poduke svi odlični, nema ponavljača.
       Nauka o veri (kao školski predmet) mnogo je složenija. Ona od edukatora traži ogromno znanje, erudiciju najvišeg stepena. Među takvima vidimo brojne profesore sa Bogoslovskog, velike podvižnike Crkve i Znanja, ali ostajemo u slutnji da će pretežni posao edukacije o veri (dakle, naučnom sagledavanju vere kao primarno ljudskog) biti prepušten kadrovima koji u vremenskoj iznudici (posle pola veka izbivanja nauke o veri iz srpskih škola) nisu stigli da se osposobe za ovaj, da podvučemo, veoma složen predmet. Biti spreman i osposobljen za poduku iz vere nije isto što i biti osposobljen za naučno (savremenoj školi primereno) tumačenje vere. Škola je po božjem blagoslovu mnogo više od trenutno raspoloživih kadrova. Od priučenih ili nedovoljno obučenih učitelja nauke o veri može doći i do ozbiljnih oštećenja srpske mladeži.