NASLOV: “Poreklo i budućnost Evrope”
AUTOR: Mihailo Đurić
IZDAVAČ: SANU, Plato, Beograd 2001.

      Knjiga koja je objavljena pod ovim naslovom sadrži potpuni tekst autorove besede prilikom izbora u redovni sastav Srpske akademije nauka i umetnosti 9. marta ove godine, kao i autorizovani tekst govora održanog 27. januara 1988. godine prilikom prvog javnog predstavljanja autorovih “Izabranih spisa” u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.
       Da kažem odmah da ne delim autorova politička uverenja koja držim konzervativnim i anahronim, odnosno, antievropskim imajući u vidu savremene tokove političke i kulturne integracije u Evropi. S druge strane, njegov filozofski pristup “ideji Evrope” je, u osnovi, klasičan ako se pod ovim pojmom razume njegova uobičajena i gotovo kolokvijalna upotreba koja znači zalaganje za obnovu starogrčkog filozofskog ideala u savremenosti, ili starogrčke ideje filozofije, kao same suštine i izvornog porekla evropske filozofije i samog pojma Evrope.
       Tako je filozofska ideja Evrope upravo ova izvorna humanistička ideja i ideal, izložena u delima Platona i Aristotela, odnosno, još u Sokratovim dijalozima, koje je zabeležio njegov učenik. Ono što će i mnogi drugi autori s pravom nazvati “grčkim čudom”, u stvari, ovo je rano izdvajanje i emancipacija filozofije iz mitskog i religijskog mišljenja do koga je došlo u staroj Grčkoj. Ovo rano samoosvešćenje grčke filozofije je od tada opšte mesto evropske filozofske baštine i kulture, odnosno, sam filozofski temelj Evrope. To, naravno, nije originalna Đurićeva ideja. Filozofski potencijal njegove besede nalazi se u Đurićevoj implicitnoj polemici sa najznačajnijim zagovornicima filozofske ideje Evrope, poput Ničea i Hegela, Huserla i Hajdegera. Tako se može zaključiti da je opšta ideja ovog ogleda s jedne strane u saglasju sa Hegelom, koji je u germanskom duhu video najviši duhovni izraz i budućnost Evrope a, sa druge strane, polemički otklon u odnosu na Huserla i Hajdegera, koji su u preobražaju znanja i nauke videli budućnost Evrope. Naravno, za razliku od Hegela, Đurić će svoje razmatranje o filozofskoj ideji Evrope zaključiti veličanjem “samosvojnog srpskog nasleđa” i njegovog “dragocenog kosovskog zaveštanja”, odnosno, “naše velike mitske prošlosti” koja je samo “stvaralački preoblikovana i iznova prisvojena grčka prošlost”. Tako ovaj vanteorijski činilac u toj meri iskrivljuje Đurićevu teorijsku perspektivu da budućnost Evrope završava u srpskom mitskom zaveštanju, a sama filozofija regresira u mit.
      
       NENAD DAKOVIĆ