DOGAĐAJ: Predstavljanje Enkija Bilala u Beogradu
MESTO ODRŽAVANJA: Francuski kulturni centar

      Delo Enkija Bilala je, posle gotovo pune četiri godine od poslednjeg susreta sa ovdašnjim poštovaocima savremene umetnosti, ponovo pred nama. Ovaj strip-autor rođen je 1951. u Beogradu, a od 1961. živi u Parizu. Na konkursu za strip časopisa “Pilot” pobedio je 1971. Prve stripove je objavio naredne godine, dok mu je prva, knjiški uobličena, zbirka stripova (album) publikovana 1975. Od tada ih je štampano preko dvadeset, većinom u nekoliko visokotiražnih izdanja, i skoro svi naslovi (18) od 13. do 24. jula zainteresovanima su dostupni na prvom nivou Francuskog kulturnog centra (FKC).
       Likovni pristup stripskoj naraciji kod Bilala se tokom trideset godina menjao polako, ali logično i zaprepašćujuće ujednačeno. Počeo je 1971. sa crno-belim crtežom, tuš na hameru. Sve gušća šrafura je već posle godinu dana pretila da mu potpuno zaguši table, da bi, otkako je u prvoj polovini sedamdesetih počeo da boji radove koristeći akvarel, veoma razvodnjeni tuš u boji i još razvodnjeniju temperu, grafički pristup sve više mesta ustupao slikarskom. Danas je to teško raščlanjiva “kombinovana tehnika” čiji su krajnji vizuelni efekti neverovatno upečatljivi.
       I dok se crtež postepeno redukovao, omekšavao, utapao i ustupao mesto boji, literarna naracija ovog erudite, poznavaoca i političke i naučnofantastične literature, usložnjavala se.
       I u tekstu i u crtežu okrenut je fantastici ili bar oneobičavanju atmosfere, bilo da kreira sam ili sa nekim scenaristom. Žanr je teško odrediti jednom rečju, ali ga nesporno čini komplikovana, čudna mešavina političke fantastike (gotovo uvek i futurističke, sa dva izuzetka: “Falangi Crnog reda” i “Partije lova/šaha”), nadrealizma, antiutopije, postapokaliptičnog miljea, truljenja i raspada ljudske civilizacije, ali i drugih svetova u permanentnoj dekadenciji.
       Iako je prisustvo cinizma i crnog humora evidentno, NI JEDAN JEDINI LIK NIJE NASMEJAN, ne samo na ovoj izložbi, već gotovo ni u celom Bilalovom opusu. S ovim u vezi mogla bi da se konstatuje i jedina zamerka upućena delu ovog nespornog genija. Slab raspon predstavljenih emocija Bilalovih likova (na isti način nam se dočarava ozbiljnost, nezainteresovanost, zabrinutost, rezigniranost, depresija, melanholija...) uzrokuje dve loše posledice: i slabu vizuelnu izdiferenciranost likova, naročito ženskih, i potencijalno zasićenje i monotoniju kod čitalaca osetljivijih na nagoveštaje karakternih stereotipa. Ipak, na svu sreću, celina dela, pogotovo likovni aspekt, od toga ima sasvim malo štete, jer je okruženje aktera (enterijer, eksterijer, kostim...) toliko maštovito osmišljeno da skoro potpuno osujećuje ove, za sada, malo vidljive nedostatke.
      
       SLOBODAN IVKOV