Kako su se nobelovci snalazili u ulozi oratora i šta su poručivali svojim savremenicima, govori nam knjiga njihovih beseda u izdanju KUD “Diogen” iz Surčina

      Nobelove nagrade, priznate u svetu kao najpoželjnije i najvrednije međunarodno javno priznanje, beleže ove godine vek postojanja. Najatraktivnija među njima, ona za književnost, pripašće, međutim, kad se ta godišnjica navrši, ne stotom već devedeset i osmom dobitniku. Razlog tome je njeno nedodeljivanje u nekoliko mahova: prvi put 1914. i 1918. godine, zatim 1935. pa onda od 1940. sve do 1943. Do jubilarne stotke nije se uspelo stići ni sa po dva laureata u pojedinim godinama: najpre daleke 1904. a zatim 1917, 1966. i 1974.
       Do ovakvih i drugih zanimljivih podataka i informacija o najprestižnijoj svetskoj umetničkoj nagradi može se doći pažljivim iščitavanjem knjige “Besede nobelovaca”. Ali njena najveća vrednost je upravo u onom na šta upućuje njen naslov - u rečima koje su nobelovci izgovarali prilikom svečanog uručivanja nagrada za njihovo stvaralaštvo. Na njenoj promociji u Surčinu na to je ukazao i prof. dr Sreten Vujović ističući, između ostalog, da se knjiga može shvatiti i kao jedan razgovor sa svim onim što se zbivalo u 20. veku i da je to, pored ostalog, čini izvorom nekih vrednih saznanja i mudrosti.
       Ali, otkud nobelovci u Surčinu, gde je nedavno o njihovim besedama u ovoj knjizi govorio i dr Nebojša Popov, kao i jedan od trojice njenih sastavljača, književnik Dragiša Kalezić. Druga dvojica su Zoran Perišić i Dušan Batalica.
       Koliko smo uspeli da se obavestimo, slična knjiga o nobelovcima objavljena je još samo u Engleskoj. Kod nas je izdavač “Beseda nobelovaca” KUD “Diogen” iz Surčina, na čijem je čelu Vojislav Janošević, vredan kulturni poslenik i poslovni čovek. S tom knjigom “Diogen” označava dvadeset i pet godina svog postojanja a Surčin se na lep način upisuje u mapu srpskog izdavaštva. I Šveđani bi verovatno bili prijatno iznenađeni, saznavši da jubilej književnog Nobela pre njih registruje jedna mala skupina ovdašnjih književnih entuzijasta. Uz stotu godišnjicu Nobelove nagrade, za njih je, kao valjda i za sve nas, važno i da se istakne da se s njom poklapa i četrdesetogodišnjica otkako je ovu nagradu dobio Ivo Andrić.
       Čitalac će primetiti da i besedom u Stokholmu Andrić pokazuje da je svetski pisac: “U svojoj lepo srezanoj i mudroj paraboli o umetniku ističe da svako snosi moralnu odgovornost za ono što priča i trebalo bi ga pustiti da slobodno priča. U suprotnom, neće biti ništa ni od priče ni od odgovornosti”, ukazuje Dragiša Kalezić u predgovoru knjige “Beseda”. A čini to da bi obrazložio svoj izbor beseda - 41 od 97 izgovorenih. Jer, Andrić, poput nekih drugih nobelovaca, nije podlegao sjaju i otmenoj raskoši ceremonijala dodele koji stvara atmosferu “čarobne konfuzije” i laureata upućuje na prigodne reči zahvalnosti. Kriterijume za uvršćivanje u ovu knjigu nisu zadovoljili ni oni pisci koji su se osećali neprirodno u ulozi oratora, bilo zbog nesklonosti teorijskom rasuđivanju, bilo zbog nivoa obrazovanja koji ne korespondira uvek sa darovitošću. Nema ni onih koji nisu prisustvovali svečanosti dodele nagrade pa su svoje kurtoazne govore ili telegrame zahvalnosti slali preko diplomatskih predstavnika. Najzad, izostale su i preopširne besede čiji su autori koristili priliku da svetu skrenu pažnju na istorijsku i savremenu sudbinu svojih naroda i država. Izuzetak među takvima, što su podsećale na istoriografske spise ili nešto ozbiljnije publicističko-dokumentarne članke, jeste beseda G. G. Markesa koju su priređivači uvrstili u svoju knjigu zato što se “odlikuje silovitim tempom kazivanja i finom spregom imaginacije i logike”.
       U svakom slučaju, Kalezić je temeljno obrazložio svoj izbor beseda (koji ne podrazumeva i njegov izbor pisaca): gledao je da one svojim tematskim opsegom budu od pomoći da bolje razumemo vek iz kojeg tek što smo iskoračili i da se samim tim bolje orijentišemo u vremenu koje je pred nama. Čitaocima, međutim, može biti dovoljno i to što imaju priliku da uživaju u prvorazrednom književnom štivu.
      
       SAVA DAUTOVIĆ