Kanski laureat o svom filmu “Ničija zemlja” koji će imati jugoslovensku premijeru na predstojećem Palićkom festivalu

      Početnička sreća? Može biti. Mladi Danis Tanović ostvario je san mnogih svojih kolega, onaj san budnih, da debitantskim ostvarenjem doslovno, preko noći postane traženo ime, traženi autor. NJegov film “Ničija zemlja” ne samo da je bio u oštroj kanskoj konkurenciji 2001. već je osvojio, da podsetimo, “Zlatnu palmu” za najbolji scenario. Scenario koji je Tanović sam napisao.
       Priča koja sledi možda će jednom preći u legendu: tekst je, na svoju ruku, najpre ubacio u poštansko sanduče Čedomira Kolara, našeg čoveka u Rimu koji ima svoju producentsku kuću, ovaj je odmah prepoznao njegov kvalitet a potom su, zajedno, tražili novac tako da iza “Ničije zemlje” stoje čak četiri države: uz Italiju, tu su Francuska, Belgija i Slovenija. Film se, međutim, vodi kao “bosanski” pošto je Tanović Sarajlija, priča je (ratno)sarajevska, jezik je (uglavnom) bošnjački, glumci su (u većini), takođe odatle. Snimljen je u Sloveniji, na jednoj jedinoj lokaciji, nekakvoj pustolini u kojoj dominira dugački rov, pokriva samo jedan dan i noć, a dvojica glavnih junaka, Bošnjak i Srbin, u tom rovu se, kao ljuti neprijatelji, preganjaju oko toga ko je prvi započeo rat dok na mini leži treći borac koji ne sme da se pomeri, jer će, u suprotnom, i on i sve okolo otići u vazduh. Okolo se, pri tom, vrzmaju ušeprtljane strane u sukobu baš kao i snage Unprofora, svi kao u nameri da pomognu zatečenima u šancu.
       Cela ta sumorna priča obiluje, međutim, vrcavim dijalogom i duhovitim scenama te se, stoga, lako guta bez obzira na svoju gorčinu. Scenario “Ničije zemlje” otuda je i odlična lekcija o pitkom kazivanju nečega što je složeno i tragično.
       Film “Ničija zemlja” biće premijerno prikazan u Jugoslaviji na predstojećem Palićkom festivalu. Sa Danisom Tanovićem razgovarala sam u maju, u Kanu...
      
       Može li se reći da ste po prirodi stvari za svoj prvi film odabrali jednu priču kakva je “Ničija zemlja”?
       - Mogu prvo da vam kažem da smo mi Bosanci doživjeli užasno veliku tragediju. Čitav moj život rasuo se u komadiće s tim ratom u Bosni i Hercegovini. Moji prijatelji su ili poubijani, ili su pobjegli, ili su izranjavani. Imam više prijatelja, čini mi se, u Kanadi i Americi nego u Sarajevu.
       Prema tome, vi ste u pravu: ta tragedija je nešto što je mene duboko, duboko dotaklo. Nisam nikada imao priliku da snimim igrani film a čitav život sam studirao upravo to, da snimam igrane filmove.
      
       Koliko znam, počeli ste sa dokumentarcima?
       - Da, zato što sam želio da tokom rata usnimim sve ono što se dešavalo u Sarajevu. Jednostavno, da bilježim sve što vidim oko sebe. Kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini, bosanska armija nije postojala već su postojali ljudi iz kvarta koji su uzimali u samoodbrani lovačku pušku. Dakle, 6. aprila sam imao tri izbora u životu. Nisam, prvo, vjerovao da će uopšte doći do rata čak i kada je on počeo, nisam godinu dana poslije toga vjerovao kako je mogućno da neko bombarduje Sarajevo, drži u opsadi grad i trista hiljada stanovnika u njemu. To nisam vjerovao godinu dana, jer mi je izgledalo potpuno suludo. O čemu mi, u stvari, sada govorimo? O tome da sam mogao da pobjegnem ili da se sakrijem nekuda ili da pak pokušam nešto da uradim. Pošto sam već bio režiser, taj zanat učio, uzeo sam kameru, prijavio se u policiju i počeo snimati. Morate znati da su tada jedino specijalne snage policije funkcionisale...
       Tako sam pune dvije godine, dvije strašne ratne godine, ostao u Sarajevu bilježeći kamerom svaki dan šta se zbiva. Moram dodati da sam nešto kasnije prešao u armiju i onda radio paralelno i za nju i za policiju. Zapravo, davao sam snimke svim ljudima kojima je to moglo poslužiti jednog dana pri ispitivanju ratnih zločina.
      
       Kažu, da ste se tako i prilično obogatili, a onda uputili u Brisel i tamo proveli poslednje dane rata?
       - Da sam se silno obogatio, nisam. Mogao sam, ipak, sebi priuštiti jedno vrijeme život u Briselu, a onda sam prešao u Francusku gdje i danas živim, tu se i oženio Francuskinjom.
      
       Kazali ste da Bosna danas umire i da je vaš film na neki način krik za tu umiruću Bosnu. Ako se samo čovek seti koliko je Zapad uložio novca u Bosnu i Hercegovinu, zašto mislite da ona toliko vene?
       - Da vam kažem, Bosna i Hercegovina će se smiriti i prosperirati kada je prvo susjedi ostave na miru. I ne samo to, kada svi oni koji žive u sadašnjoj Bosni i Hercegovini sebe budu zaista ne samo zvali nego i doživljavali kao Bošnjake. Kao Bošnjake, a ne kao Srbe ili Hrvate koji tu žive. To je normalno. Vi, recimo, u Belgiji imate puno ljudi koji su se rodili u Grčkoj ili su porijeklom odatle ali sebe zovu Belgijancima. Slično je u Francuskoj, državi koja već nekoliko stotina godina ima demokratsku kulturu. Nama, koji nikada nismo imali demokratiju, nametnut je u Bosni i Hercegovini sistem koji ne bi mogao da funkcioniše ni u najnormalnijim niti ekonomski najjačim državama svijeta, a oni hoće da ga nametnu da funkcioniše baš tu. Napravili su nekoliko fasada u Bosni, a nismo izgradili temelje. Fasada drži a temelji se krive. Zato mislim da Bosna umire, ukoliko se tu nešto brzo ne promijeni, ukoliko je svi koji u njoj žive odista ne osećaju kao svoju jedinu zemlju i državu.
      
       Takvu poziciju Bosne i Hercegovine nametnuo je Zapad koji i dalje njom gospodari, pri čemu se vi odista vrlo duhovito rugate Zapadu u filmu “Ničija zemlja”...
       - Mislim da je licemjerje Zapada strašno. Oni su puštali osuđene na smrt da lagano umiru dajući im pomalo hrane, a intervenisali su tek u trenutku kada je njihovo sopstveno lice palo u blato, u trenutku kada je NATO, kada je Evropska unija, kada su Ujedinjene nacije izgubile svaki kredibilitet. Tek onda su odlučili da intervenišu. Nisam, dakle, siguran da li su spašavali nas ili su spašavali sebe. Prije će biti sebe i zato ja imam takav odnos prema njima u filmu.
      
       Zapad vam, naravno, ne smeta u životu pošto ste tamo već nekoliko godina?
       - Tako se dogodilo, da mi se život izmjestio i da sam ga počeo negdje drugdje. Međutim, ja sam vam stalno u Sarajevu. Malo-malo, pa evo mene tamo. Moji roditelji su u Sarajevu, moji prijatelji su u Sarajevu, Sarajevo je moja ljubav. Ja sam vam Bosanac, a znate i ono - Lesi se vraća kući.
      
       JASMINA LEKIĆ