Ministar Đelić se boji da će se u kulturi “prati veliki novac” kao što je to rađeno u Rusiji! Zašto ne koristi iskustva Slovenije, Poljske ili Mađarske - to samo on zna, a Vlada Srbije podržava

      Sredinom januara ove godine u “Politici”, rubrika Tačka gledišta, napisao sam članak o mogućnostima i opasnostima pred kojima se nalazi razvoj kulturne produkcije u Srbiji.
       Odmah posle objavljivanja ovog članka pozvao me je ministar Lečić da sarađujem na pokretanju sistemskih promena, kako u samom Ministarstvu kulture, tako i u stvaranju novog kulturnog modela. Nakon četiri meseca provedena na mestu savetnika za strateška pitanja - odustao sam od daljeg angažovanja. Mnogo toga bilo je dogovoreno, malo započeto, a još manje ostvareno!
       Ministarstvo, nažalost, nije našlo za potrebno da održi nijedan sastanak na kome bi se raspravljalo o neophodnim sistemskim promenama. Moje insistiranje da se izradi programski tekst nove kulturne politike, kao i osnovne smernice novog kulturnog modela sa kojima bi se izašlo pred kulturnu javnost i Vladu Srbije, sa jasno predočenim zahtevima vladi, nije dalo rezultata. To bi ujedno i primoralo samu vladu da se odredi - gde vidi mesto kulture u periodu tranzicije.
       Naprotiv, krenulo se bez koncepta i vizije! Tako su, na primer, pokrenute inicijative za izradu predloga raznih zakonskih rešenja (zakon o pozorištu, zakon o kulturnim dobrima, zakon o kinematografiji i slično), a da se prethodno nije napravio detaljan inventar postojećih zakonskih i podzakonskih akata koji se odnose na kulturu, niti su postavljeni ciljevi i instrumenti novog modela kulturne politike. Sada nekoliko interesnih grupa pravi “svoj” zakon o kinematografiji, umesto da je ministarstvo (država) postavilo “pravila igre” i nakon toga naručilo zakonske predloge od eksperata.
       Vlada Srbije, takođe, nije pokazala veće interesovanje za kulturu (ako se izuzme skandal sa porezom na knjige). Posebno ministar Đelić nije razumeo da ono što je dobro za privredu ne mora biti, a često i nije, podsticajno za kulturu. Na jednom od sastanaka DOS-a postavljeno mu je pitanje - zašto kultura u novom konceptu poreske politike nije dobila bar neke značajnije mogućnosti za finansijske i fiskalne subvencije i olakšice? Ministar je odgovorio da se boji da će se u kulturi “prati veliki novac” kao što je to rađeno u Rusiji! Sasvim je neadekvatno porediti nas sa Rusijom, a još manje ima uopšte smisla uzimati za primer Rusiju, kada se zna da je to najlošiji primer sprovedene tranzicije. Zašto ministar Đelić ne koristi iskustva Slovenije, Poljske ili Mađarske - to samo on zna, a Vlada Srbije podržava.
       Nema nikakve sumnje da upravo u kulturnom stvaralaštvu, i samo u tome, možemo biti pravi partneri, čak i većim nacijama u Evropi, i oni će to znati da poštuju. Međutim, da bi se to ostvarilo neophodan preduslov je da prvo ovde, u našoj državi, definišemo kulturnu politiku, postavimo je na kompatibilne osnove i napravimo modernu infrastrukturu.
       Da li smo za početak toga velikog posla okasnili? Verujem da još imamo vremena, ali sve manje! Da bi se razumela sva ozbiljnost i dubina posla koji nas očekuje predočavam javnosti esencijalne strateške postavke koje sam, u brojnim razrađenijim tekstovima, predlagao Ministarstvu.
       Srbija ima snage da izgradi sopstveni kulturni model razvijajući kulturnu državu, a ne državnu kulturu. Kulturna produkcija je upravo resurs koji bi, posebno, u ovoj krizi u kojoj se nalazi naše društvo, mogao da nam otvori značajne ekonomske mogućnosti razvoja - komparativne prednosti, odnosno regionalne i evropske perspektive.
       Neophodni preduslov stvaranja novog modela kulturne politike jeste definisanje državnog kulturnog programa kojim bi se odredili naši strateški nacionalni interesi u kulturi.
       Vrednosni strateški ciljevi modela morali bi sadržati: zaštitu i promociju kulturnog identiteta i diverziteta; demokratizaciju i decentralizaciju kulturne produkcije; revitalizaciju infrastrukture na republičkom, regionalnom i lokalnom nivou; razvoj industrije kulture (orijentacija na balkanski region); poboljšanje opštih uslova individualnog umetničkog stvaralaštva; uvođenje informatičke tehnologije; postizanje što značajnijeg položaja naše kulturne produkcije i našeg kulturnog identiteta (imidža) u regionalnim, evropskim i svetskim okvirima.
       Ciljevi i sredstva naše kulturne politike morali bi korespondirati sa principima Saveta Evrope: principima tolerancije, duhovnosti, kreativnosti i različitosti, kao i očuvanje prostora sloboda za kritičko mišljenje. Posebna pažnja u ovom tranzicionom periodu morala bi se posvetiti merama zaštite i unapređenja rada institucija od nacionalnog interesa.
       Ciljevi se mogu ostvariti jedino uz jasno definisanje instrumenata kulturne politike, a to, pre svega, znači: redefinisanje položaja, uloge i unutrašnje organizacije Ministarstva kulture i drugih državnih i paradržavnih organa i institucija (zavoda); redefinisanje položaja i uloge javnih institucija kulture (uključujući racionalizaciju i vlasničku transformaciju, kao i uvođenje u obrazovni sistem); redefinisanje vertikalne sturkture i kompetencija između saveznog, republičkog, regionalnog, gradskog i lokalnog nivoa; kreiranje multifinansijskog modela (javni izdaci + sponzori + tržište); donošenje stimulativne fiskalne i poreske regulative (zaštita domaće kulturne industrije); promovisanje partnerstva između javnog i privatnog sektora; veće uključivanje u međunarodnu kulturnu saradnju i njeno međunarodno pravno regulisanje uopšte, a posebno na evropskom planu (uključujući i harmonizaciju našeg zakonodavstva sa evropskim standardima); unapređenje zakonodavne regulative i posebno obezbeđenje njenog efikasnog sprovođenja (naročito u oblasti zaštite intelektualne svojine uopšte a posebno malih prava i položaja umetnika).
       Naš model nove kulturne politike morao bi se izgrađivati na karakteristikama paradržavnog modela (arm’s length model), kakav u varijantama postoji u Holandiji, Finskoj, Irskoj, Nemačkoj. Ovaj model se oslanja na kombinaciju kako budžetskog finansiranja, tako i na tržišne mehanizme, odnosno javnog i privatnog sektora. Uostalom, to je naša jedina mogućnost. Etatistički model nije ostvariv, ni u kojoj varijanti, a liberalni bi nas odveo u potpunu komercijalizaciju i kulturnu pošast!
       Osnovni zadatak je da lepezom stabilnih sistemskih mera obezbedimo stvaranje produktivnog makro i mikro ambijenta da bi kulturna produkcija mogla da pruži maksimum svojih kreativnih mogućnosti, kako na nivou kulturnog života (uključujući i edukaciju) tako i na planu privrednog razvoja, koji se bazira na razvoju regionalnog balkanskog tržišta. Pri tome se moramo oslanjati na sve infrastrukturne organizacione forme od državnih i paradržavnih organa preko ustanova, nevladinih organizacija i tela (neprofitnog sektora) do industrije kulture (privatnog, tržišno orijentisanog sektora).
       Svima je jasno da za značajnije pokretanje kulturne produkcije nema i neće biti, bar ne u skoroj budućnosti, dovoljno sredstava u budžetu republike. Zbog toga je neophodno pokrenuti institucionalne forme i legislativnu podršku sistematskom prikupljanju vanbudžetskih sredstava, iz kojih bi se finansirala kulturna produkcija u Srbiji. Tu svakako treba uključiti i mogućnost organizovanja donatorske konferencije samo za delatnost kulture, kao i pristupanje raznim evropskim fondovima i fondacijama (na primer, Euroimažu), posebno onima koji pomažu mlade talente.
      
       DIMITRIJE VUJADINOVIĆ
      
       (Autor je direktor regionalne asocijacije Balkan Kult)