Postiđen sam zbog onog što se dogodilo i Makedoniji jer mi je to pokazalo i kako ne znam gde živim i ne razumem stvari do kraja. Kad je moja zemlja došla na red, osetio sam se zatečenim jer se ovog puta odnosilo na mene. Ne mogu da predvidim šta će biti dalje, ali izvesno je da više ništa neće biti isto kao pre

      Sa prostora nekadašnje Jugoslavije Slobodan Unkovski (53) bez sumnje je najuspešniji pozorišni reditelj. To je lako dokazati brojem predstava i priznanja koje je režirao na scenama Evrope i Amerike, činjenicom da je u svakom trenutku rasprodat gotovo dve godine unapred. Redovan je profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju, ali jednako predaje u NJujorku i drugim centrima sveta. Nedavno je u Bostonu postavio “Zimsku bajku”, na engleskom, sa Mirjanom Joković u glavnoj ulozi. Slovenci će ove godine videti njegovu “Bogojavljensku noć”, a za “Ričarda III” čija će premijera biti 15. februara u Atini, vezana je zanimljiva priča: glavnu ulogu u ovom komadu igra grčki glumac Nikos Kurkulos koji je svojevremeno igrao na Brodveju sa glumicom Melinom Merkuri koja će potom postati ministarka za kulturu Grčke.
       U toku jedne predstave, neki gledalac je skočio na pozornicu i sa nožem u ruci nasrnuo na slavnu junakinju filma “Deca Pireja”. NJen partner se podmetnuo i primio udarac. Na samrti, Melina Merkuri je ostavila svom prijatelju i kolegi u amanet da preuzme Nacionalni teatar u Atini, i tako je za pet godina, koliko je na njegovom čelu, Nikos Kurkulos potpuno izmenio duh ove kuće i zaslužan je za njene velike uspehe. Za to vreme uopšte nije igrao. I sada, posle pet godina, Unkovski ga, na veliku radost grčke publike, vraća na scenu.
       Ovaj Makedonac je “beogradski đak” koji je diplomirao u klasi Vjekoslava Afrića i asistenta Borjane Prodanović, da bi Beogradu podario tri predstave koje su predstavljale svojevrsne međaše u pozorišnom izrazu: “Hrvatski Faust”, “Pozorišne iluzije” i “Bure baruta”. Sve u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje smatra svojom kućom. “S nadom očekujem da će se JDP što pre završiti. Znam da je gradnja pozorišta krajnje neizvesna stvar, koja ponekad zavisi od para, a ponekad ne možeš da utvrdiš gde su problemi. Ali, nadam se da će da se završi u dogledno vreme i ponovo postati bitno mesto u pozorišnom životu Beograda. Jer, ovako kad ga nema, oseća se kao neki disbalans. Hteo bih da uradim još jednu predstavu u ovom pozorištu koje je po svojoj estetici, po načinu igre, obeležilo pozorišni razvoj ovog teatra u onoj Jugoslaviji.”
       Danas je, posle šest godina od kada je postavio “Bure baruta”, ponovo u Beogradu. U podrumu “Ateljea 212” uveliko proba Šekspirovu “Buru”, projekat budvanskog Grada teatra. Glumačku ekipu predvodi Voja Brajović.
      
       U međuvremenu, otkad niste ovde režirali, bili ste ministar kulture Makedonije (1996-98). Da li je to bio rezultat stranačkog angažmana, ili niste mogli da odbijete takvu ponudu?
       - Nikada nisam bio ni u jednoj stranci. Znam da se ministrima u principu ne veruje, ali pošto sam bivši, nadam se da će mi se verovati. Prihvatio sam to mesto jer sam smatrao da treba nešto da uradim za svoju zemlju. Pre toga sam kritikovao prethodne ministre, imao sukobe sa njima, i kada su me pozvali, nisam mogao da odbijem, A svi su bili protiv toga, i moji ukućani i moji prijatelji.
      
       Koliko ste zaista bili u prilici da nešto uradite ili promenite sa tog mesta?
       - Učinio sam da se donesu tri važna zakona kad je o aspektima kulture reč. Uspeo sam da se izborim za 20 odsto više novca u budžetu za kulturne akcije. Bio je to svakodnevni rad sa mnogo tenzije i tih godina sam intenzivno osedeo. Ako sam išta lično profitirao za to vreme, to je da sam video kako država funkcioniše iznutra. Video sam da je taj mehanizam mnogo komplikovaniji nego što sam mislio. Ne mogu da kažem da je to bio srećan period u mom životu. Sada kada govorim o tome, čini mi se kao da nikada nisam bio ministar, kao da se to dogodilo nekome drugome, na nekom drugom mestu.
      
       Kažete mi da je vaš uvid u današnja kulturna zbivanja manji nego tih godina kada ste bili ministar, ali da vam se danas ne dopada “partizacija kulture na najvulgarniji način, po sistemu važno je samo biti partijski kadrovik a ne i sposoban za neko mesto, što će se dugoročno loše odraziti po makedonsku kulturu”. Verovatno imate uvid u ono što se na političkom planu događa kad je o “albanskom pitanju” u vašoj zemlji reč. Kako vas to pogađa?
       - Dok sam bio u vladi, sedeo sam izmeću dvojice ministara Albanaca. Oni su činili više od 30 odsto članova vlade, baš kao što je bilo i ranije, a naročito poslednjih 10 godina. Dakle, to su činjenice. Ali, ja sam zbog svega što se događa u Makedoniji, postiđen. Ne mogu da kažem zbog čega, ali znam da je slika o Makedoniji koju je mogla da ima, ili je delimično imala, pokvarena. Mi smo na drugom nivou bili na putu kojim je išla Slovenija. Bili smo na putu zamaha obnove, razvoja, i već su se pojavili prvi rezultati. Možda bih tu svoju postiđenost mogao da objasnim i činjenicom da mi je ovo što se dogodilo i Makedoniji pokazalo kako ne znam gde živim i da ne razumem stvari do kraja. Ja sam sve drugo video kada se događalo drugima: kada se radilo o otcepljenju Slovenije, o ratu u Bosni, o bombardovanju Srbije. Sve sam to gledao sa strane i znao sam da će se dogoditi. E, kada je moja zemlja došla na red, osetio sam se zatečenim jer se ovog puta odnosilo na mene. Još ne znam da li je ovo u Makedoniji “spontani ustanak” lokalnog stanovništva, albanskog, etničkih Albanaca ili kako ga već zovu, ili je to uvezeno i organizovano od grupa koje su došle sa Kosova. Mislim da iza svega stoje dugotrajne tehničke pripreme, da ne govorim o ideološkim, pa tako možemo da ratujemo još sto godina, sve dokle bude oružja. Voleo bih da na to gledam optimistički, ali znam da optimizam i razvoj situacije u bivšoj Jugoslaviji nisu išli zajedno kada su takve situacije u pitanju. Ne mogu da predvidim šta će biti dalje, ali izvesno je da više ništa neće biti isto kao pre.
       Inače, ne znam dok vam ovo govorim, prosto ne mogu a da vam ne kažem sledeći podatak: svi makedonski ministri za kulturu tuženi su od strane albanskih izdavača Haškom sudu za genocid, jer nismo dali dovoljno para za albansku kulturu u Makedoniji. Naravno, i moja malenkost. A reći ću vam samo sledeću činjenicu: Makedonija je najveći izdavač albanskih knjiga na svetu. Jer, na Kosovu se malo objavljuje, u Albaniji takođe, tako da se najveći deo novca za štampanje knjiga na albanskom izdvaja kod nas. Naravno da je uvek moguće i više, i ne želim da se pravdam za bilo šta, ali Albanci su delili materijalni položaj svih koji su živeli od kulture u Makedoniji.
      
       Kako vam Beograd izgleda danas u odnosu na 1995. kada ste radili “Bure baruta”?
       - Kada je izgorelo Jugoslovensko dramsko pozorište, nisam hteo da ga vidim. Znam da ga nema, ali ne mogu to još i da gledam. Kao što ne mogu da gledam ruševine koje su ostale posle bombardovanja. Meni su u ovom gradu važni ljudi, moji prijatelji. Međutim, Beograd se mnogo promenio za poslednjih deset godina. On je, po onome što je značio, mogao da bude kulturna prestonica Balkana. Ali, izgubio je taj duh, identitet, kvalitet, svejedno je. Ili se sve to pritajilo, ne mogu da ocenim.
       Sada sam došao u Beograd sa željom da vidim veliku promenu, da je sve buknulo. To, naravno nije realno, jer je to proces. Ipak, vidim neke promene, vidim da se krenulo nekim boljim putem. Ne mogu da radim predstavu, kao ovu sada, na primer, a da ne vidim koji je opšti kontekst u kojem delam, kakva je klima, kakva je veza između onoga što radim i onoga gde sam. Ne politička, naravno, već suštinska.
       Možda ću najbolje odgovoriti na vaše pitanje ako kažem da ne osećam katarzu. Kao da se ljudi boje da ne ispuste onaj “primalni krik” od onoga što ih je pritiskalo poslednjih godina. Kao da ljudi još nisu rekli ono olakšavajuće “uh”. Možda je pogrešan, ali moj utisak je takav, tim pre što sam video u Novom Sadu, a bio sam samo jedan dan na Exitu, koliko je ljudima potrebno da se oslobode. Možda je ovo o čemu govorim naš širi, balkanski problem, jer samo razmišljamo kako da preživimo.
      
       “Bure baruta” je bila predstava kojom ste hteli da artikulišete stanje vezano za rat i užas kroz koji smo prolazili na ovim prostorima?
       - Tu potrebu sam imao i kada sam radio predstavu “Sarajevo” u Belgiji i Švedskoj. Međutim, u “Buretu baruta” smo imali bolju dramsku strukturu i svi smo prepoznali taj problem. Radeći tu predstavu, oslobodio sam se neke težine i utoliko mi je ona draža od nekih drugih. Baš kao što sam voleo i “Pozorišne iluzije” zbog svojevrsne estetike koju je ta predstava nosila.
      
       Zbog čega ste odlučili da režirate baš “Buru”?
       - Ja sam taj tekst hteo i ranije da radim jer mi se veoma dopada. “Bura” mi se dopada jer govori i problemu slobode i šta dalje sa slobodom. To je ozbiljan problem sa kojim se mi ovde i danas suočavamo. Da li smo zaboravili da letimo, ili smo toliko stegli krila zbog svih letača u okolini? Šekspir se u ovom komadu bavi oproštajem i osvetom, i evo dok vam to ređam, shvatam kako je to dobar izbor. Postoji li išta bliže i razumljivije nama sa ovih prostora?
      
       Predstava “Hrvatski Faust” bila je vaš prvi veliki uspeh u Beogradu. U njoj je svoju prvu glumačku slavu stekao tada mladi Branislav Lečić. I on je, poput vas, prihvatio da postane ministar kulture?
       - Pozvao sam Leku telefonom čim je postao ministar i čestitao mu. On me je, u veseloj atmosferi, pitao mogu li da mu dam neki savet. Rekao sam mu: “Leko, kasno je za savete. Već si pristao...”
      
       RADMILA STANKOVIĆ